РАТ ЈЕ ДУГО И ТЕМЕЉНО ПРИПРЕМАН

Tweet

Пише: Милорад Вукашиновић

Током 1970-их година 20. века догодиле су се фундаменталне промене у међународној политици – прецизније у односима два супротстављена блока и доминантних суперсила САД и Совјетског Савеза. Тадашња криза оба друштвена модела – капитализма и комунизма – наметнула је потребу за успостављањем једне врсте детанта у међусобним односима, чији је идејни творац био чувени Хенри Кисинџер. У појмовнику међународних односа, дипломатије, геополитике и геостратегије, реч је о изразу који се користи како би се назначило смањење затегнутости у односима између држава.

Председник Америке Никсон је 1969. године покренуо процес детанта у односима са Совјетским Савезом. Током 1971. године Кисинџер је боравио у Москви и после мукотрпних преговора наредне 1972. године потписано је више споразума и договора о ограничењу стратешког наоружања (САЛТ 1, АБМ, БВЦ). Врхунац овакве политике је било потписивање Завршног акта из Хелсинкија 1975. године, који је обухватао важне принципе у односима Запада и Истока: немешање у унутрашње ствари суверених земаља, забрану претње силом или њене употребе ради промене државних граница, обавезу мирољубивог решења конфликата, стварања међусобног поверења на војном плану. На тај начин обе суперсиле су још једном формализовале своје интересне сфере на тлу хладноратовски подељене Европе.

Под утицајем „стратегије детанта” догодило се извесно отопљавање односа на Старом континенту између два супротстављена блока. Предводник овакве оријентације био је тадашњи западнонемачки канцелар Вили Брант који је у оквиру своје Нове источне политике (Neue Ostpolitik) настојао да нормализује односе са Совјетским Савезом и Источном Немачком. Са становишта атлантистичких интереса у Европи посебно подозрење изазивао је тзв. Базични споразум (ратификован 1973. године) који је омогућио размену „сталних представника” између две Немачке, али и правну основу за касније финансијске позајмице које су из Бона упућиване ка Берлину. Средином 1970-их година је отпочео и велики привредни успон Западне Немачке, који је углавном био заснован на увозу гаса и других јефтиних енергената из Совјетског Савеза, а што је угрожавало интересе „атлантистичког клуба” у Европи који је у свему томе видео обнову „потенцијалне Мителевропе”.

Занимљиво је, такође, да је дипломатија Ватикана имала своје виђење Нове источне политике, која је после мирољубиве фазе и дијалога с комунистичким властима од 1978. године еволуирала у „модел прикривених акција” чији је циљ била тотална деструкција комунистичког блока. Предводник овакве политике био је папа Јован Павле II који је у остварењу овог концепта постигао пуну сагласност с врховима тадашње америчке администрације. Врхунац овакве сарадње био је каснији тајни споразум који је папа Војтила постигао с председником Реганом (1983) када је коначно срушен „јалтски поредак” у Европи. Сви потоњи догађаји, па и разарање СФРЈ и СССР почетком 1990-их година прошлог века, били су на фону једне овакве оријентације.

Нови европски идентитет

Мало је познат податак да је, уочи формалног разарања Совјетског Савеза и СФРЈ, у Токију од 21. до 23. априла 1991. године одржана конференција Трилатералне комисије (неформалне приватне иницијативе која оличава атлантске интересе – прим. аутора) на тему „новог европског идентитета” после окончања Хладног рата. На овом самиту већина чланова „европског огранка” Трилатерале определила се за концепт поделе Европе „на римски и византијски део”, односно успостављање једног „културно-цивилизацијског лимеса” који је подразумевао строго разграничење католичко-протестантског и православног света.

У теоријском смислу ову концепцију је за потребе организације осавременио Хантингтон који је у интервјуу једном немачком листу још 1996. године, дакле три године пре НАТО агресије на СРЈ, јасно указао „да се Европа завршава тамо где почињу православље и ислам”. Мада не поседујемо конкретна сазнања, веома је индикативно да се процес поделе интересних сфера у постхладноратовској Европи одвијао управо по закључцима ове конференције. На тај начин срушена је идеја о геополитичкој еманципацији Европе од америчког утицаја, уз отворену сагласност Ватикана и дела европских политичких елита. За разматрање наше теме „украјинског граничника” реч је о одлукама којима је суштински легитимисана идеја преуређења дотадашњег подручја „Источне Европе” у зону ексклузивних америчких интереса, а која се одвијала под изговорима „деколонизације руског историјског простора”.

Семјуел Хантингтон, амерички политиколог и академик (Фото: Jon Chase/Harvard Staff Photographer)
Одмах после формирања независне Украјине (1991) отпочео је процес незапамћеног друштвеног и духовног инжењеринга који је имао изразито антируска обележја. Францускиња Катрин Орел с правом указује на улогу светске закулисе у „препороду идеје Средње Европе” која је на подручју некадашње совјетске интересне сфере послужила као механизам који је противречио не само руским интересима, него и представљао својеврстан културни модел за разбијање „глобализаторског назива Источна Европа”.

Чини се посебно интересантном тврдња француске теоретичарке да је позивање на географску припадност код Чеха, Пољака, Мађара, балтичких народа, а данас Украјинаца, створило једно „осећање супериорности” у односу на Русију и логичке претпоставке за приближавање ових народа Западу. Занимљиво је да је после окончања Хладног рата из геополитичког речника нестао не само појам „Источне Европе” него и појам Истока, који се углавном идентификује са Русијом као измишљеним симболом некакве хроничне неслободе и тоталитаризма. Тако западноукрајински писац Јуриј Андрухович отворено признаје „да је 1990-их година била потребна одређена количина хабзбуршке митологије како бисмо пронашли алтернативни модел развоја украјинске културе” који је, разуме се, сасвим различит од већински „русофоне Украјине” која се простире у средишњем и источном делу ове државе. На тај начин Украјина је постала поприште непомирљивог „судара цивилизација” који се тренутно одвија пред нашим очима.

Рат против православља

Када је 24. фебруара 2022. године председник Русије Владимир Путин наредио почетак спровођења Специјалне војне операције у Украјини, указао је на три суштинска циља наведеног подухвата. Подсетимо као кључни циљеви ангажовања у Украјини наведени су:

Демилитаризација – ради заштите безбедности рускојезичког становништва које је на подручју Донбаса било изложено континуираним нападима од момента државног преврата у Кијеву 2014. године, затим
денацификација – као феномен који је породио расистички однос врха украјинске власти према русофоном делу Украјине (забрана употребе руског језика и прогон Украјинске православне цркве – Московског патријархата) и
декомунизација – која је требала да означи симболички раскид с појавом „културне инфериорности” која је систематски наметана руском народу од октобра 1917. године и која је, на неки чудан начин и под другачијим идеолошким изговорима, преживела и у првим деценијама постхладноратовске ере.

Позната историчарка Наталија Нарочницка дешавања на тлу Украјине означила је као „егзистенцијални сукоб” или својеврсни акт унутрашње драме за сваког национално свесног припадника руског народа, који Украјину доживљава као подручје рођења „Прве Русије” која је примајући хришћанство управо на том тлу преузела и једну величанствену метаисторијску мисију чувара „Трећег Рима”. Користећи синтагму о „егзистенцијалом сукобу” угледна научница је целокупну ситуацију дефинисала у складу с најбољим традицијама „руске историозофије” по којој је прошлост могуће сагледати само кроз призму духовно-религијских појава.

Из ове перспективе посматрана „украјинска криза” је заправо кулминација једног процеса који је повезан с једном невидљивом унутрашњом трансформацијом „колективног Запада” и његовим вазда присутним „општечовечанским претензијама”. Реч је о процесу који је настао још средином 19. века када се на Западу појавила „русофобија”, која је у основи проистекла из осећаја „непознавања и равнодушности према руској култури”. Мало је познат податак да је у време Кримског рата (1853-1856) у Америци била веома популарна библија у којој се Русија приказивала као земаљско оваплоћење „митских бића Гога и Магога” чија се појава у одговарајућој есхатологији везује за непријатеље „божјег народа”.

Да овакве концепције нису за потцењивање свакако сведоче догађаји који се систематски манифестују на украјинском тлу као отворени „рат против православља”. Мада је реч о старом историјском феномену покушаја унијаћења православног живља, рат који се до данас одвија против руског православља садржи сва обележја доктрине „религиозног интервенционизма”, чији је коначни циљ насилна промена традиционалног канонског црквеног поретка. За разлику од атеистичког комунизма, данас се „рат против православља” води под изговором заштите људских права и демократије од наводно „агресивног руског империјализма”. У свему томе изразито негативну улогу одиграла је Цариградска патријаршија, која је издала некакав томос о аутокефалности тзв. УПЦ – Кијевског патријархата, укидајући одлуку из 1686. године којом је Кијевска митрополија предата на управљање Московској патријаршији.

Нова шаховска табла

Егзистенцијални садржај „украјинске кризе” последица је и фундаменталних промена у светској политици које су, као што је истакнуто, отпочеле пре неколико деценија. Реч је о концепцијама које се „суштински разликују од регулисања природних економских и финансијских аспеката глобализације”. Наиме, нови глобализам последње четвртине 20. века наступао је под маском „међународне заједнице” која је ограничена кругом привилегованих држава и идеологијом неолиберализма, која одбацује све религијске, националне и културне везе унутар једне националне заједнице, а што подразумева урушавање не само државних суверенитета и основа међународног правног и политичког поретка, него и мења уобичајене представе о процесима у једном друштву (социјални инжењеринг). Тако је крајем 20. и у првим деценијама 21. века настао један „духовни вакум” који је последица „економског демонизма и геополитичког месијанизма атлантске цивилизације” – што је нарочито уочљиво у данашњој ЕУ где се криза првенствено манифестује у филозофској, а тек онда у економској равни.

На строго геополитичком плану кључна последица рата у Украјини испољава се у процесу „коначног разграничења Русије од Запада”. То подразумева талас кардиналних промена у руској економији чије је основно обележје све веће ослањање на незападна тржишта и сопствене ресурсе (производне и природне). За многе ауторе значајан је процес „дедоларизације светског финансијског система” који је најсигурнији симптом света будуће вишеполарности. Свакако, најважнија геополитичка померања тренутно се дешавају на Глобалном југу (Блиски исток, Африка) где дојучерашњи амерички сателити (Саудијска Арабија) све отвореније окрећу леђа пројекту Пакс американа. Поред нестанка „суверене Украјине”, садашњи сукоб ће очигледно највише коштати Европу, док је савез Русије и Кине сасвим извесна чињеница и основа будућег света мултиполарности.

Коначно, рат у Украјини је дуго и темељно припреман. О томе је уосталом отворено писао Збигњев Бжежински у знаменитој Великој шаховској табли (1996) у којој је истицао да се на подручју Украјине решава питање да ли ће Русија више икада бити империја, уз прогнозирану перспективу њеног распарчавања. Управо због постојања оваквих планова, за Русију је проблем политичке будућности Украјине од егзистенцијалне важности, а контрола над обалама Азовског мора и Црног мора наметнула се као примарни циљ „специјалне војне операције”. Разуме се да протоком времена слабе шансе за мирно решавање „украјинске кризе” која је првенствено последица агресивне политике ширења НАТО пакта на Исток, а чија је прва жртва Европа која у садашњим околностима плаћа највећу цену проамеричке политике својих поданичких структура. Утисак је да се одлуке о Европи донете на састанку једне неформалне организације, још 1991. године, на један бруталан начин данас спроводе на тлу Украјине која је постала својеврсни граничник у Великом рату континента као суштинском садржају светске историје.

Милорад Вукашиновић је српски новинар и публициста. Аутор је књига „Суочавања-изабрани разговори” (2003), „Тренутак истине” (2006), „У тамном срцу епохе” (2010), „Рат за душе људи” (2011) и „Мислити просторно” (2021). Ексклузивно за Нови Стандард.
________________________________________________________________________________

ЛИТЕРАТУРА:

Катрин Орел, Средња Европа: од идеје до историје, Клио, Београд 2012;
Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021;
Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад 2022.

(аутор Милорад Вукашинић/Нови Стандард)

Tweet