Rat nije ništa drugo, nego nastavak politike drugim sredstvima

Rat nije ništa drugo, nego nastavak politike drugim sredstvima

23 januara 2014

gavrilo princip 336Piše: Milenko Višnjić

Prvi svetski rat je prototip maksime, definisane od vojnog teoretičara – Karla von Klauzevića (1780-1831): „Rat nije ništa drugo, nego nastavak politike drugim sredstvima“. Srpska varnica je na Vidovdan 1914. zapalila bure baruta; napunjenog političkim, ekonomskim i vojnim suparništvom između velikih sila – Velike Britanije i Nemačke.

Bio je to vrhunac dugogodišnjih diplomatskih i političkih trvenja i prepucavanja, proizašlih iz ekonomskog rivalstva evropskih kapitalističkih sila – njihovih kapitalističkih elita. Veza između Prvog svetskog rata i sadašnje krize, daje nam razlog da priču počnemo sa Gavrilom Principom. Pritisak Zapada o promeni istorije, proglašavajući Principa teroristom, daje nam dodatni razlog da se “bunimo”. Nemačka se mora osloboditi tereta krivice i vlastitih zločina, makar to značilo i privremeno prepravljanje istorije! Hoće li joj to proći, videćemo?

Moramo sagledati trenutnu političku situaciju u svetu, trenutne i realne mogućnosti svetskog sukoba; moramo proširiti sliku trenutnih napetosti i događaja. U cilju sagledavanja trenutnog stvarnog stanja, moramo videti dalje od grana; moramo videti celu šumu, i ne samo celu šumu, nego i put koji će nas voditi kroz istoriju budućnosti do te mračne šume. Moramo se suočiti sa neprijatnim osećanjima, koje izaziva kod normalnih ljudi i sama pomisao na mogućnost budućeg rata.

Simbolika Vidovdana

Gavrilo Princip je rođen 13. jula 1894. u Obljaju, Bosansko Grahovo, a umoren je u zatvoru u Terezijenštatu (ondašnji Hag za Srbe), 28. aprila 1918. godine. Bio je pripadnik tajne organizacije, Mlada Bosna. Da tragedija bude potpuna i ironija zadovoljena, u Obljaju je bila očuvana rodna kuća Gavrila Principa u kojoj je, do jula 1995. bio muzej. Na žalost, tu staru kuću su spalili pripadnici Sedme gardijske brigade Vojske Hrvatske, prilikom njihove okupacije i paljenja Obljaja u ljeto 1995.

Atentat na naslednika austrougarske krune, Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju u Sarajevu, 28. juna, 1914. godine, se smatra događajem koji je vlast Austrougarske iskoristila kao povod za objavu rata Srbiji i koji je ubrzo pokrenuo Prvi svetski rat – do tada, najkrvaviji rat u istoriji čovečanstva.

Budući da se sve dogodilo na Vidovdan – hrišćanski praznik, srpsko stanovništvo, pa i neki drugi narodi, prestolonaslednikov dolazak u svojstvu komadanta austro-ugarske okupatorske vojske, je doživljavalo kao dodatno poniženje i provokaciju.

Dakle, na Vidovdan, 28. juna, 1914. godine, atentat je izvršio patriota, Gavrilo Princip. Pošto je bio suviše mlad za smrtnu kaznu, Princip je osuđen na 20 godina robije. U samoj ćeliji u tvrđavi Terezin, ostali su pričvršćeni okovi za koje su Austro-Ugari vezali Principa i ti lanci su najbolje svedočanstvo o njegovoj mučeničkoj smrti.

Za samo mesec dana, velike sile Evrope su uzele učešće u četvorogodišnjem krvavom ratu, zahvaljujući savezima i sporazuma između Rusije, Francuske i Velike Britanije, s jedne strane, i Nemačke, Austro-Ugarske, Turskog carstve i Italije (koja se pridružuje Antanti 1915.), sa druge strane. SAD-e će, kao i uvek, na kraju i na strani pobednika, ući u pakao i ratna razaranja, tek u aprilu 1917., na strani Antante – saveznika protiv Centralnih sila.

Konačan broj žrtava je bio između 10 i 16 miliona, što ga čini jednim od najvećih kataklizmi u istoriji čovečanstva. Rat, naravno, nije bio posledica samo jednog čina izazvanog jednim metkom u Sarajevu. To je vrhunac dugogodišnjih diplomatskih i političkih trvenja i prepucavanja, proizašlih iz ekonomskog rivalstva evropskih kapitalističkih sila.

Iako, neki kasniji zapadni istoričari osporavaju uzrok rata za koji je bila determinanta kapitalistička ekonomija, teško je ne zaključiti da su i mnogi drugi napisali, da je Prvi svetski rat bio klasičan proizvod imperijalističkog rivalstva.

Posledice imperijalističkog rivalstva

U čemu je to rivalstvo bilo izraženo do stepena da je dovelo do Prvog svetskog rata? Konkretno, ondašnja najveća evropska sila, Velika Britanija je dugo pratila sjaj zvezde uspona Nemačke, kao budućeg vrhovnog poglavara, koji kontroliše tržišta i resurse. Sa svoje strane, novoformirano i ojačano Nemačko carstvo, čije je srce ujedinjenja bila Pruska – ujedinivši se 1871. u moćno nemačko carstvo, doživljavala je London kao nekoga ko neprekidno koči njen ekonomski razvoj.

Ovaj latentni sukob kapitalističkih elita oko resursa je izbacio na površinu nekoliko pratećih trendova na prekretnici 20. veka: ekonomsko zaostajanje Britanije u poređenju sa brzim tehnološkim razvijem u Nemačkoj, grabež za afričkie kolonije; zadiranje nemačkih industrijalaca u interese britanskih kapitalista, nakon novootkrivenih persijskih naftnih polja i pretnje istočnim trgovačkim putevima prema Indiji – dragulju britanske krune.

Takođe, od suštinske važnosti za procenjivanje obima rata, jeste prihvatanje premise da je kapitalistički ekonomski sistem u korenu upleten u sve ratove. Ili, možda, kako je to i Marks rekao: „Rat je svojstven kapitalizmu“. Ovakva premisa rata, kao sastavnog dela kapitalizma, je održiva, jer pod čeličnim zakonom profita, kapitalisti će uvek biti vođeni intenzivnom potražnjom za prirodnim resursima i tržištima, izvan njihovih nacionalnih granica – otimajući od drugih i slabijih država, pa i kapitalističkih.

Kao rezultat toga, kapital će uvek biti uvučen u konkurenciju za kontrolu resursa i dominacijau na tržištu. Ova težnja ka konfliktima i, na kraju ratu, može biti „isključena“ za neko vreme; na primer, u slučajevima privremenog i nekog kvazi mira, stvorenog privremeno, međunarodnim trgovinskim ugovorima i propisima ili, kao posledica samog vojnog poraza. Ali, na kraju i ipak, imperativ „otmi ili umri“, da bi se obezbedila ekonomska prednost i nadmoć, napuštaju sva navodna civilizovana ograničenja – i sve ugovore i sve dogovore. Čak i strah od novog poraza, oni će ignorisati, ali rat moraju početi.

Nije teško potvrditi gornju tezu sledećim: samo 20 godina nakon „ovaj rat je završio sve ratove“ i nakon još žešće privredne utakmice među kapitalistima, svet je ponovo pao, ali još u veće žarište Drugog svetskog rata – rata, koji je otišao mnogo dalje nego prethodni, uključujući, po prvi put, i upotrebu nuklearnog oružja, ostavljajući iza sebe pustoš preko 60 miliona ljudskih žrtava.

Od najvećeg značaja je to, da je protivrečnost nacionalnih antagonizama u oblasti međunarodnih odnosa, koju diktira kapitalistička ekonomija, još uvek daleko od, čak i ideje kako to rešiti. Profit zaslepljuje razum!

Organizacija globalnog kapitala

Nadalje, u procesu današnje globalizacije, kapitalizam nacionalnih država se proširio u poslednjih nekoliko decenija, nastojojeći da preuzme na sebe transnacionalni karakter i funkciju. Rezultat ovog procesa su mreže globalnog kapitala u obliku multinacionalnih banaka i korporacija. Na taj način, nacionalne države, neprimetno rade u funkciji globalnog kapitala, stvarajući uslove za novi svetski rat.

SAD se mogu posmatrati kao vrhovni poglavar u sistemu svetskog kapitalizma, koji je očito od savršene pomoći Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj i Japanu – posredno ili neposredno. Takođe, zbog istorijskih i institucionalnih veza, neke države su bliže međusobno, nego sa drugima, u funkcionisanju kapitalističkog poretka.

Vašington i London, na primer, u istoj su ravni u sferi finansijskog kapitalizma, a samim tim dele i preklapaju nacionalne interese. Bez obzira na globalni karakter kapitala, još uvek postoji snažna demarkacija i konkurencija između nacionalnih – kapitalističkih interesa.

SAD-e troši više od 25 odsto proizvodnje nafte u svetu, zato su američki planeri odavno svesni presudne važnosti kontrole globalne proizvodnje naftne, da bi očuvale ekonomsku moć Amerike i nivo vlastitog profita.

Više od 60 odsto otkrivene svetske nafte i gasa se nalaze na Bliskom Istoku, zato je ovaj region krajnje i najjače sredstvo za nastavak američke globalne moći i hegemonije i budućeg rata.

Nedavni i trenutni događaji i vojne intervencije Vašingtona i njegovih saveznika u zemljama Bliskog i Srednjeg istoka – mada pod maskom odbrane demokratije, ljudskih prava i međunarodnog prava – ukazuje da se plan Pentagona sprovodi metodično, usmeravajući ga prema svetskom sukobu. Ove imperijalističke intervencije, ne samo da obezbeđuju pouzdane zalihe najvažnije robe na svetu, za SAD i njene kapitalističkie saveznike, nego se podjednako radi o učvršćivanju hegemonije nad potencijalnim rivalima koji stalno jačaju – Rusijom i Kinom.

Kao i u Britaniji, pre Prvog svetskog rata, ekonomski pad u SAD u 21. veku je očit, s jedne strane, a privredni rast Rusije i Kine danas se gleda u Americi na isti način, kao što je Britanija videla u Nemačkoj, nekad davno – pre sto godina. Osnivanje novih američkih vojnih baza i partnerstava u Australiji, Indoneziji, Japanu, Laos, Mijanmar, Filipini, Tajland, Singapur, Južnoj Koreji i Vijetnam su demonstracija jačanja vojnog prisustva Vašingtona u blizini kineskih interesa. NATO se pokušava nasloniti na rusku granicu, čak i u bratskoj Ukrajini.

Ponavljanje Sarajevskog atentata

Vratimo se niti samog početaka teksta. Kada se jednom okidač povuče, recimo, oboren borbeni avion, lažna uzbuna o terorističkom napadu, insceniran napad na neki turistički autobus ili se radi o nekom drugom smišljenom incidentu, reći će se, kao što je bilo i sa atentatom Gavrila Principa na nadvojvodu Ferdinanda, da smo svi znali da je to dugo, dugo planirana i pripremana odluka. Moćnici će reći: povod za rat imamo.

Međutim, rat nije neizbežan. Samo su neizbežne posledice kapitalističke agresivnosti i rivalstva kapitalističkih elita, a pokazalo se kroz celu ljudsku istoriju, da se uvek samo ponavljaju isti razlozi – uvek rat zbog profita, a nikad zbog nacionalnih trvenja, kako se to često može čuti u zapadnoj javnosti.

Jedini način da se zaustavi planirani i skori svetski rat, jeste da čovečanstvo stavi – jednom za uvek, tačku na kapitalističke sisteme i takozvani liberalni kapitalizam – globalizaciju. NSP je u ovome otišao daleko, planirajući da kontroliše i eksploatiše celi svet. Šta je alternativa “naprednom, demokratskom” kapitalističkom sistemu?

Suštinski, to bi moglo značiti dovođenje vlade, banaka, industrije i vojske pod demokratsku kontrolu javnosti, na osnovu internacionalne ljudske solidarnosti. Šta čovečanstvo može ovim izgubiti? Ništa, sem okova u kojima se vekovima nalazi i koje mu ih stavljaju kapitalistički profiteri.

Mnogi mogu reći da je ovo zagovaranje socijalizma, pogotovu oni koji misle da će ih rat mimoići, pa neka kažu, to i gore od toga; ako će jednom i za uvek prestati robno-novčana razmena ljudskih života – za profit, neka govore šta hoće. Zar je bitno kako se nešta zove, bitno je koje posledice proizvodi! Koliko dobra će nam doneti i “put u EU” – put Centralnim silama, videćemo? Sigurno je jedno: odavno nismo bili na goroj stranputici.

(Blog Milenko Višnjić)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *