ЕВО КАКО ЈЕ ВЛАДИМИР БЕАРА, рођен као Србин, православац, сахрањен као Хрват, католик!

EVO KAKO JE VLADIMIR BEARA, rođen kao Srbin, pravoslavac, sahranjen kao Hrvat, katolik!

28 avgusta 2014

rep-pogazili-zelju-glavna

Piše: Ratko Dmitrović

Vekovima je na tom osunčanom, kamenitom, prokletom prostoru Dalmatinske zagore život gori od robije, tamo se hleb uzima kao lek a vode je uveka manje nego suza. Neko će da kaže, i biće u pravu, da je to iskonska kazna života na kamenu, da je isto u jednoj i drugoj Hercegovini, dole na kršu Crne Gore, u Lici. Ti prostori rađaju ljude čoje sposobnosti i ambicije nisu ograničene, čija je mašta veća od okolnih planina a upornost dostojna najvećeg poštovanja. Svako selo, čak zaselak, te skučene, geografske površine koja liči na zgužvani staniol, dao je neko poznato ime; u politici, umetnosti, religiji, sportu, javnom životu uopšte, uključujući kriminal i strašne zločine.

Čovek čija je smrt povod redova koje čitate, rođen je u selu Zelovo, tridesetak kilometara duboko u zaleđu Splita, četrnaest kilometara od Sinja, u Cetinskoj krajini, u podnožju Svilaje. Zvao se Vladimir Beara. Nikada nije rekao, ti i takvi teško se otvaraju, da je u detinjstvu sanjao najsmelije snove, a jeste, nema sumnje, čak i one snove koji dodiruju apsolutne visine, krovove sveta. Jer, laže svako od uspešnih ljudi kad kaže da mu se vrh njegove zemlje, Evrope ili sveta dogodio slučajno, da o tome nije ni sanjao. Naravno da je tamo tridesetih godina dvadesetog veka mali Vlado, (rođen 1928. godine) čuvajući koze po vrletima Svilaje sanjao da bude nešto veliko, značajno, da mu se dive svi u selu, a to nešto šta bude, nevažno je. Svi smo to radili, da se ne lažemo, samo što su deca odrasla na kamenu svoje snove videla jasnije i u njih čvršće verovala. Jednom usađena ta klica kasnije sigurno nikne, procveta, i nevažno je u šta se pretvori. To određuju date okolnosti. E, te okolnosti dočekale su malog Vlaja (pogrdni naziv u Splitu za Srbe iz Zagore) Bearu, u Splitu gde je glava porodice Jakov Beara odlučio da se preseli.

Jednoga dana, 1946. godine, kaže legenda, osamnaestogodišnji Vladimir Beara posmatrao je trening NK Hajduk i kad se povredio prvi golman, a rezervni još nije stigao, Jozo Matošić je pokazao prstom na Bearu (prst sudbine) i kazao: „Mali, ajde ti stani na branku, dok onaj mulac ne dođe“. Tog časa je počela jedna blistava svetska karijera. Beara je leteo od jedne stative do druge, bacao se, lomio, branio i ono što su tada veliki fudbaleri Hajduka smatrali neodbranjivim. Po okončanju treninga, kad je Vladimir krenuo kući, trener Hajduka, Leo Lemešić, ga poziva, dugo gleda u oči i kažu: „Ti, sutra ujutro da dođeš na trening“. Godinu dana kasnije Vladimir Beara postaje prvi golman Hajduka.

Posedovao je neobičan stil, kretanje drugačije od ostalih golmana, delovao kao da umesto kičmenog stuba ima gumenu cev. Zvali su ga Ero, šjor balerina, meštar, čovjek od gume, Veliki Vladimir. Današnji golmani postavljaju živi zid kad je slobodan udarac i na 25 metara od gola. Beari je to bilo smešno. „Ća će mi neko stajat ispred mene. Ma ne more mi dat go sa dvaes metri, pa di će mi ga dat“ govorio je. I branio sve lopte koje su dolazile s prostora izvan šesnaesterca. I one iznutra, uključujući penale.

Uz Bernarda Vukasa, apsolutno najveće ime Hajduka u posleratnom periodu, Beara je bio najcenjeniji, ali samo izvan kluba. U Hajduku su ga ponižavali, za njih je večito bio „Vlaj iz Zagore“, Srbin, pravoslavac, kako je to ovih dana napisao jedan od najpoznatijih hrvatskih sportskih novinara. U nipodaštavanju Beare posebno se isticao Ljubo Kokeza i taj odnos bio je stalno na ivici nacionalne provokacije, iako se Vladimir Beara nikada nije izjasnio kao Srbin. Čaša se prelila 1955. godine, kad Hajduk osvaja titulu prvaka Jugoslavije. Na svečanom prijemu predsednik kluba, Marko Markovina, zahvaljuje svima poimenice, posebno Vukasu, ali preskače Bearu. Ovaj više ne može da ćuti, prilazi i pita Markovinu: „A, di sam tu ja, mene nisi ni spomenuo“. „Ti si običan golman, imamo još dvojicu takvih, što bi te spominjao“- odgovorio je Markovina. Beara napušta svečanost, odlazi kući i sutradan zove prvog čoveka Dinama, Ota Hofmana: „Šjor, ja bi preša u Dinamo, očete li me primit“. Hofmanu samo što nije ispala slušalica iz ruke. Ko bi odbio takvog golmana ali…Šta će reći drugovi.

-Dođi ako te Hajduk pušta, inače mi to bez saglasnosti Splita i Zagreba ne možemo da uradimo-kazao je Hofman. Beara dodatno ljut zove Beograd, Crvenu zvezdu. Na liniji je dr Aca Obradović. „Sine, sedaj u prvi voz za Beograd, čekam te na glavnom peronu“, kazao je dr O. U Splitu i Hajduku haos; Beara izdajnik; Jesmo li govorili da je to vlaško pseto; Taj u Split nikada više nogom ne smije kročit…

Beara u Zvezdi ostaje pet godina, osvaja tri titule prvaka Jugoslavije i dva Kupa Maršala Tita. Brani za reprezentaciju, čini čuda na golu, dive mu se širom Evrope, 1960. godine proglašen je naljboljim fudbalerom Jugoslavije. Svi veliki fudbaleri tadašnje Evrope govorili su da je Beara najbolji golman na svetu a najveće ime tadašnjeg sportskog Sovjetskog saveza, golman njihove fudbalske reprezentacije Lav Jašin, i službeno proglašen za najboljeg na svetu, kazao je u jednom intervjuu: Ne, ja nisam zaslužio ovu titulu. Najbolji na svetu je Vladimir Beara.

Tada su bila druga vremena, sve je bilo drugačije, osim te stalne, podmukle, guste mržnje između pravoslavaca i katolika u Dalmaciji i njenoj zagori. Tačnije, netrpeljivosti rikokatolika prema „šizmaticima“. Svestan da mu nema povratka u Hajduk, u grad koji je voleo svim srcem, Beara u 32 godini odlazi u Nemačku. Brani s uspehom ali mu se događaju dve povrede koje stavljaju tačku na jednu briljantnu karijeru; lomili su mu potkoljenicu dva puta, na istom mestu.

Tadašnja komunistička vrhuška pokušava da smiri sve veće međunacionalne tenzije u Dalmaciji, i primorava rukovodstvo Hajduka da 1970. godine vrati Bearu u Hajduk, makar za pomoćnog trenera. Glavni je bio Slavko Luštica. Bearu vređaju s tribina, napadaju na ulicama Splita, pišu pisma klubu da otera „izdajnika“ ali on izdržava. Treba imati na umu da je to vreme Maspoka, vreme Matice Hrvatske, Tripala, Savke, mitinga sa hrvatskom ikonografijom, otvorenih pretnji Srbima, vreme zahteva da Hrvatska postane članica Ujedinjenih nacija. Branko Zebec zamenjuje 1972. godine Lušticu na klupi Hajduka a prva njegova odluka bila je da se Beara otera iz kluba. Sledi trenersko tumaranje po svetu, nižerazrednim klubovima, preživljavanje.

Devedesetih, nakon osamostaljenja Hrvatske, njegovo ime bilo je zabranjeno u Hajduku. Niko nije smeo da ga spomene. Jedan splitski lekar, prijatelj Franje Tuđmana, koji je s njim dva puta nedeljno igrao tenis, usudio se da kaže kako politički nije dobro za Hrvatsku da Hajduk potpuno ignoriše Bearu samo zato što je Srbin. U novembru 1995. godine, Hrvatska u Splitu igra kvalifikacionu utakmnicu za odlazak na Evropsko prvenstvo, protiv Italije. Tuđman traži da skupa s njim u svečanoj loži budu i dva stara Hajdukova asa, Frane Matošić i Vladimir Beara. Ante Pavlović, u staroj Jugoslaviji predsednik Fudbalskog saveza, u samostalnoj Hrvatskoj isto to, s neskrivenom radošću zove Bearu i upoznaje ga s Tuđmanovom željom. Mo Beara oblači najbolje odelo koje je imao, uzima kišobran i laganim, još uvek elegantnim korakom, kreće prema Poljudu. Zaustavljaju ga na vratima službenog ulaza i pitaju gde je krenuo, on im govori o čemu se radi, portir stavlja knjigu gostiju na sto i Beara vidi da je njegovo ime precrtano. Okreće i odlazi.

Pet godina kasnije na čelo Hajduka dolazi Branko Grgić. Samo što je seo za sto u kancelariji predsednika, uzima telefon i zove Bearu. „Šjor Vlado, spremam večeru ovdi u prostorijama Ajduka, sve u vašu čast, molim vas da dođete, da nam učinite čast i veliku radost“. Beara prelazi preko svega i pojavljuje se u prostorijama kluba koga je-tako je nekoliko puta kazao-nosio u srcu celoga života.

Privatni život Vladimira Beare nije ništa manje interesantan od njegove sportske karijere. Rođen je, rekoh, u selu Zelovo nastanjeno isključivo srpskim, pravoslavnim stanovništvom. Danas je, razume se, situacija bitno drugačija, o čemu svedoči i sama Bearina sahrana. Najviše stanovnika Zelovo je imalo sredinom 19. veka, oko 180. Crkva Svetog Ilije podignuta je u Zelovu 1884. godine. Na popisu uoči samog rata, 1991. godine, u Zelovu je bilo svega 28 stanovnika; dvadeset Srba, dva Hrvata i šest neopredeljenih.

Vladimir Beara odlazi u partizane sa 15 godina života. Gde je i kako ratovao nije zapisano, niti je posebno važno ali je svakako interesantno ono što se krajem rata dogodilo s jednom mladom partizankom, zvala se Borica, koja će kasnije postati supruga Vladimira Beare. Ona se s grupom mladih partizana, odmah po oslobođenju Splita, popela na Marjan i gore razvila veliku hrvatsku zastavu, bez petokrake i drugih znamenja. Na saslušanju je rekla da su njima Hrvatima u partizanima govorili da će po okončanju rata Hrvatska postati samostalna, nacionalna država hrvatskog naroda.Linija Andrije Hebranga. Označena je kao predvodnik nacionalnih hrvatskih skretanja, osuđena na četiri godine zatvora a po izlasku na slobodu oduzeta su joj sva građanska prava. Tek udajom za Vladimira Bearu vraćena je u društveni život, dobija pasoš i sa suprugom odlazi u Nemačku, gde je ovaj, nakon Zvezde, nastavio karijeru. Iz braka s Boricom Vladimir je dobio sina Dadu, njihovu najveću radost i najveću tugu; Dado je početkom devedesetih preminuo od karcinoma.

Iako su ga u Splitu doživljavali kao Srbina, što je on poreklom i bio, Vladimir Beara se, bar tako danas tvrde u Splitu, a na osnovu dokumentacije s nekoliko popisa stanovništva-izjašnjavao kao Hrvat. Tračak sumnje unosi događaj iz 2013. godine, 23. septembra, kada je već onemoćalog i teško bolesnog Vladimira Bearu, posetio protonamesnik Slavoljub Knežević iz Eparhije Dalmatinske, Srpske pravoslavne crkve. U tekstu koji je nakon toga objavilo „Pravoslavlje“, piše da je Beara bio izuzetno radostan i duboko dirnut posetom, da se posebno obradovao ikoni Svete Petke koju mu je darovao sveštenik i ispričao da je od malih nogu vezan za Svetu Petku, preko jednog događaja koji je mogao da okonča tragično. Naime, imao je svega šest godina kad se teško povredio, udarivši glavom u kamen. Majka ga u dubokoj nesvesti stavlja na volovska kola i vozi u manastir Dragović, gde moli sveštenika da mu pred ikonom Svete petke očita molitvu za ozdravljenje. Ovaj to čini i samo što je završio obred mali Vladimir otvara oči i podiže se kao da mu ništa nije bilo. Od tada je njegova porodica, pre svega majka, redovno odlazila u Dragović da zapali sveću a nakon ppovratka u Split, po završetku karijere, i sam Vladimir je obilazio manastir Dragović i na razne načine zahvaljivao se tom svetom mesto dalmatinskih Srba.

Ipak, ono što se dogodilo na samom kraju, u završnom činu životnog puta velikog Vladimira Beara, dovodi sve izneto u sumnju, ako je to nekome uopšte važno, a trebalo bi da bude ovima koji Bearu svrstavaju među Srbe; Vladimir Beara sahranjen je 13.avgusta, ove godine, na gradskom groblju u Splitu, po katoličkom obredu, uz sasluženje trojice fratara.

(još ovakvih tekstova i istinitih priča o srpsko-hrvatskim odnosima možete pročitati u novoj knjizi Ratka Dmitrovića „Krst na križu“. Knjigu možete kupiti na kioscima i u pojedinim knjižarama.)

KOMENTARI



16 komentara

  1. kosta says:

    to nije bila njegova želja,nametnuto kao 1941

  2. boban says:

    Hrvati svojataju sve uspesne Srbe.

  3. Srbin Torlak says:

    U Hrvatskoj se vrši prislino pokatioličavanje srpske pravoslavne omladine,a srpski starci se sahranjuju po katoličkom obredu i na katoličkim grobljima... Tužna realnost...

  4. 11 septembar says:

    STRAŠNO...Ali zašto se vratio ponovo u Hrvatsku, posle fudbalske karijere u inostranstvu ?

  5. dr. Danilo says:

    Mala nadopuna, sin od Beare se zvao Predrag ( odatle valjda nadimak Dado ), takodje bih htio ispraviti jos jednu stvar, postoje dva sela koja u sebi nose naziv Zelovo, prvo kod Sinja , zove se samo Zelovo ( 1991 je imalo 266 stanovnika od toga 262 Hrvata i samo 1 Srbina ) i drugo koje se zove Zelovo Sutinsko ( opcina Solin ), znatno juznije i ono je imalo 1991 godine 27 stanovnika od toga 2 Hrvata, 20 Srba i 5 ostalih. Dakle Beara najvjerovatnije vodi porijeklo iz Zelova Sutinskog.

  6. rale says:

    Sinj i okolina, je uvek bilo ustaško mesto i tu nema nepoznanica,a zašto se nikad nije izjasnio kao srbin,to govori njegov pogreb.

  7. dr. Danilo says:

    vec smo razjasnili. Beara nije iz Zelova kod Sinja, vec iz Zelova Sutinskog kod Solina.

  8. Elim says:

    Znate li koliko je srpskih prevrtljivaca u Splitu. Među njima je i Vladimir Beara.

  9. Matori says:

    Gledao sam ga i divio sam mu se! Odličan golman, nikakav Srbin!

  10. Paštrović says:

    Paaa... gledajući kako se Srbi klanjaju ustaškoj šahovnici, Beara je postupio sasvim ispravno! Da, da! Zar bi bilo ljepše da je ostao da bude Srbin, pa da se danas sa svih 7-8 miliona Srba sere i piša po umlaćenim sunarodnicima od 1914. pa na ovamo???

  11. Direktiva says:

    Da razjasnimo, "Vlaj" nije pogrdan naziv za Srbe, vec za sve koji su iz dalmatinske zagore, nebitno koje su vjere i nacije.

  12. Za Direktivu says:

    A koje su to nacionalnosti, osim srbske, naseljavale dalmatinsku zagoru u vrijeme nastanka naziva "Vlaj"?

  13. dalmatino says:

    Kako kaže Direktiva, Vlaj je pogrdan naziv za sve stanovnike Dalmatinske zagore ili ljude porijeklom iz Zagore. Prilikom provale Avara, slavena i ostalih, dio romanskog stanovništva se sklonio u utvrđene gradove na obali, a dio u nepristupačna brda u zaleđu. Ovi u zaleđu bili su poznati pod imenom nigri latini, vlasi ili morlaci (od mauro vlah). Usporediti poljski Wlohia (Italija) i Wloh (Talijan).

  14. BasMeBriga says:

    Kažu mi da je Vladimir Beara rođen u mjestu Selna (kod Slavonskog Broda, Hrvatska).

  15. Gojko says:

    Veliki Vladimir ostace u srcu svih navijaca Crvene Zvezde za uvek.

  16. Istrijan says:

    Skupljam neke podatke i naidjoh na sajtove koji su me podsjetili na tog velikog sportaša. Da eto i oko njega se otimaju Hrvati, ko i za Teslom!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *