RATKO DMITROVIĆ: Glas iz „grundiga“ ili jedno sećanje umesto poslednjeg zbogom prijatelju, Risti Kuburi

RATKO DMITROVIĆ: Glas iz „grundiga“ ili jedno sećanje umesto poslednjeg zbogom prijatelju, Risti Kuburi

22 februara 2014

Dmitrovic_620x0Piše: Ratko Dmitrović

Rane osamdesete. Toplo popodne kasnog proleća. Ležimo u voćnjaku, nas nekoliko studenata i srednjoškolaca, slušamo kombinovani prenos utakmica fudbalskog prvenstva Jugoslavije. Iz tranzistora marke „grundig“, presvučenog crnom ispucalom kožom, okačenog o granu jabuke, odzvanja glas Ivana Tomića, iz zagrebačkog studija: „Ponovo idemo u Niš, tamo je Radnički ugostio splitske bile. Kolega Kubura, kakva je situacija?“

Sledi pauza od nekoliko sekundi i onda jedinstven, savršeno čist, pomalo setan glas.

Kolega Tomiću, Hajduk i dalje napada, u talasima, poput bure kad podigne sinje more, ali trener Nenković je razapeo svoju odbranu kao knez Lazar bijelo čadorje uoči boja na Kosovu ravnom“… „Kolega Kubura, kolega Kubura, molim vas da ne idemo baš tako daleko u prošlost“ – prekida ga Tomić uz smeh, njegov i nas nekoliko miliona, koliko je u tim vremenima slušalo radio prenose fudbala.

Tad sam prvi put čuo za Ristu Kuburu. Svako njegovo javljanje u program Radio Zagreba bila je mala radijska predstava, lekcija iz lucidnosti i jezika. Upoznali smo se 1991. godine, u Beogradu. Država se raspadala, Risto je prešao u RTS, ali tamo nikada nije dobio posao dostojan njegovog talenta. Nisu ga razumeli ni direktori ni urednici, ali su pustili da preživljava.

Nove perjanice državne televizije, pristigle u Takovsku 2000. godine, s bakljama, bagerima i kolonama „oktobarske revolucije“, saopštile su Kuburi da je nepotreban.

Postao je tehnološki višak, i tu počinje agonija njega i njegove porodice… Iživljavali se na njemu prosečni i netalentovani. Pesnički izuzetno darovit, tanane duše, osetljiv kao mimoza, pretvorio se u telo puno strahova. Od svega. Ubila ga ljudska zloba i mržnja. Umesto da su mu dali snimatelja i tonca, i zauzvrat dobili vrhunske putopise, reportaže, zapise, Kuburi su na RTS-u uručili otkaz. Televizija koja Ristu Kuburu proglasi za tehnološki višak i ne može da bude drugačija od ovakve kakva je Radio-televizija Srbije poslednjih 13 godina; tek bledo podsećanje na nezaboravne godine – šezdesete, sedamdesete, osamdesete – kad Televizija Beograd beše svetionik kulture, obrazovanja, zabave. Naravno, sa svim manjkavostima, kao posledicama jednopartijskog sistema ali, reći će mnogi, šta nam je to dobrog donelo višestranačje.

Risto je umro pre neki dan, nakon višegodišnje borbe s bedom, najtežom bolešću i poganim ljudima….

Do obožavanja je voleo svoj jezik, srpski, negovao ga kao retku, slabašnu, biljku. Znao je, primera radi, šta za taj jezik znače suglasnici, pa kad krene s pričom u kojoj čujete „koprivnjača, graorasto, gicanje, tupoglavo, obrušavanje proleća, proređeno kupusište, artičoke…“ a rečenice teku kao voda preko kamena, osećate istovremeno i lepotu i žal što sami niste na tim jezičkim visinama.

Da li je Risto Kubura bio naš najbolji radijski ili televizijski novinar? Nije. Najbolji putopisac? Ne. Vrhunski urednik? Ni to. Pa šta je onda bio? Od svega toga pomalo. I voleo ga je narod, do obožavanja. Na zgradi starog Generalštaba, u Ulici kneza Miloša, u centru Beograda, pre desetak godina, mesecima je stajao grafit:

Jedan je Kubura Risto.“ Ništa tačnije. Sad fali samo ono – bio.

(Novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *