Ratko-Dmitrovic-4Piše: Ratko Dmitrović

Taj skeč počeo je 22. marta 1990. godine. Ekranima Zapadne Evrope šetale su slike iz Podujeva, Uroševca, Lipljana, Vučitrna, na kojima ljudi padaju kao snoplje, izbezumljeno se bacaju po zemlji, leže iskolačenih očiju na nosilima koja u rukama drže mladići u belim mantilima. Zagrebačka televizija otvarala je informativne emisije istim kadrovima, oni u Ljubljani takođe, a sve se svodilo na jednu rečenicu: Srbi na Kosovu i Metohiji ubijaju Albance ubojitim hemijskim sredstvima.

Histerija je trajala, ako se ne varam, desetak dana i bila je prva velika medijska podvala Srbima i Srbiji, prva kofa iz medijske kanalizacije sručena na srpske glave. Kasnije će se ispostaviti, kao uvod u razbijanje Jugoslavije. Nije vredeo apel iz Beograda da se razmisli kako je moguće da otrov deluje samo na Albance a ne i na Srbe, Muslimane, Turke, Cigane, koji su tu, u istoj ulici, u istim stambenim zgradama, na istoj pijaci. U svet je otišla slika o zlim Srbima koji truju dobre a nemoćne Albance i ta slika nikada se nije vratila kući. Eno je i danas luta meridijanima, menja oblike i predznake, uvlači se u boju kože, rasu, ali je delotvorna.

Napad hemijskim oružjem, kao povod za „humanitarnu intervenciju“, nakon Kosova gde će svoju završnicu dobiti 1999. godine, aktiviran je i u slučaju Iraka. Sećate se, ceo svet je prihvatio informaciju američkih i britanskih medija da je Sadam Husein upotrebio hemijsko oružje u obračunu sa svojim protivnicima, i počeo je vojni napad velike svetske koalicije, predvođene Amerikom, na Irak. Rečeno je da to hemijsko oružje ugrožava bezbednost građana Amerike. Završilo je hapšenjem i vešanjem Sadama Huseina, nakon čega je objavljeno da u Iraku nije pronađen ni jedan jedini dokaz koji bi osnažio tvrdnju da je Husein upotrebio hemijsko oružje. On takvo oružje jednostavno nije imao.

U vreme nastajanja ovog teksta, Amerika još uvek nije počela napad na Siriju, mada je taj napad već razrađen u globalu i u detaljima. Iz vazduha, najverovatnije, sa krstarećim raketama, kao što je 1999. godine napadnuta Srbija. Plan je identičan onom primenjenom na Kosovu; Amerikanci će sa svojim saveznicima delovati iz vazduha i logistički dok će na terenu, protiv predsednika Bašara el Asada, marširati sirijski UČK. Zbog čega bi Amerikanci napali Siriju? Zbog hemijskog oružja, naravno. Tako glasi službeno saopštenje Vašingtona.

Asad je, kažu, svoje protivnike napao bojnim otrovima. Kao i u slučaju „trovanja“ na Kosovu, i ovde su u priču ubačena deca, najosetljiviji sloj svakog društva, po kojima službeni Damask, tvrde zapadni mediji, sipa prah smrti. Na to se reagovati mora. To se trpeti ne može. Kad sve bude okončano, a u ovom slučaju nije baš sigurno šta to znači, suočićemo se sa istinom da hemijsko oružje u Siriji nije upotrebio ni Asad ni njegovi protivnici. Kao što smo, sigurno se i toga sećate, nakon razaranja Srbije i otimanja Kosova i Metohije dobili informaciju da je izveštaj međunarodne komisije forenzičara na čelu sa Helen Rantom, o „masakru Albanaca civila“ u Račku, od strane srpskih snaga bezbednosti, običan falsifikat, koji je u martu 1999. godine poslužio kao povod za napad na Srbiju, uz prethodnu predstavu u Rambujeu.

Deset godina kasnije, Helen Ranta je objavila knjigu u kojoj tvrdi da u Račku nisu pronađena tela albanskih civila već tela albanskih terorista, srpske policije i ponekog meštanina Račka, svi preobučeni u civilna odela, da je Vilijam Voker tražio samo „albanske civilne žrtve“, da je u to ime dva puta gađao Rantu olovkom, nateravši je na kraju da potpiše izveštaj kakav je on želeo.

Srbija, Sirija, zvuči skoro identično.

(Novosti)