Ратомир Дамјановић: Време људског суноврата

Ratomir Damjanović: Vreme ljudskog sunovrata

6 januara 2017

kul-vreme-ljudskog-2_620x0

ROMANOM “Plivaćeš zauvek”, koji je nedavno objavio novosadski “Prometej”, Ratomir Damjanović (1945) je posle 16 godina zaključio trilogiju koju čine romani “Zgad” (1995) i “Sančova verzija” (1999). Na efektan način zaokružio je tragičnu priču o junacima koji su raspadom zemlje u kojoj su rođeni izgubili sve što imaju, pa i – sebe.

– Sva tri moja romana su fikcije, ali je rat koji određuje sudbinu junaka stvaran. Ja sam ih označio kao tri ratna druga, prema slavnom Remarkovom delu – kaže Damjanović. – Radnja je ovoga puta smeštena u 2000. godinu, deceniju od početka lanca ratova. Glavni junak se izvukao iz Sarajeva pod tuđim imenom, tuđim „opranim“ pasošem i nastavio da živi u Beogradu pod tuđim imenom. Ali kada se već skoro sasvim privikao na novi identitet, neko ga u Knez Mihailovoj, uoči Velikog petka 2000. prepozna i pozove pravim imenom. Radnju pokreće jedna pozivnica za maturski jubilej u Sarajevu, kada su još sveže rane generacija koje su gurnute u rat.

* Na kraju knjige sledi zanimljiv dijalog protagonista, koji su na neki način dvojnici…

– To je zapravo dijalog dve religije, islama i hrišćanstva o ključnim životnim temama, strahu, veri, ratu, nadi, opstajanju. U fokusu su njihove sudbine, kroz digresije na Jevanđelje po Mateju i 99 Alahovih imena odmila, koje junak treba da zapamti da bi sačuvao svoj život. U romanu se na “događaje” gleda okom ljudi koji su ostali bez ičega i koji, poput glavnog junaka Matije Njegomira, svet posmatraju kroz nišan snajpera. U pitanju je nestajanje kao oblik postojanja, a to izaziva subverzivnu psihologiju.

* Kroz digresije i reminiscencije u romanu oživljavate ratno vreme i najstrašnija iskušenja iza kojih stoje “režiseri rata”.

– Čovekova sklonost ka uništenju drugog je u skladu sa nagonskom silom istorije i to je ono što znaju političari i režiseri rata. Čovekove odluke tada nisu pitanje zdravog razuma nego pomračenog uma i straha za svoj život.

Ono što sam našao o ljudskom stradanju, sabrano u dvadesetak knjiga koje se tiču ratova tokom raspada Jugoslavije, spada u esenciju užasa i ljudskog sunovrata. Da pamet stane šta je čovek radio čoveku. Obični, dobri ljudi postajali su nemilosrdni mučitelji. Mene je fascinirala “igra” kojom su maskirali zbilju. Ima puno primera da su zločinci sve zaodevali u neku jezivu zabavu i predstavu. Bila je to jedna velika i surova scena, sa svom svojom iracionalnom spoljašnjom i unutrašnjom dramaturgijom i zločinačkom ikonografijom, kao vernom slikom ljudskog sunovrata.

* U romanu pišete i o sudbini Romkinje koja je sa celom porodicom stradala prvih dana NATO bombardovanja na Kosovu…

– Za taj deo romana koristio sam dokumentarnu građu i knjigu “Legende Roma” Rajka Đurića. Niko Bogu nije tako blizak kao Romi. To je zbog čistote njihove dečje duše koja je osuđena na carstvo nebesko, i lutanja na vjek vjekova. Zbog njih je svima ostalima rečeno: “Ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ići u Carstvo Nebesko”.

BOLEST EVROPE I MATEJEVO PROROČANSTVO

– EVROPA boluje od patološke potrebe za katarzom u kojoj proživljava svoje ratove, tridesetogodišnje, stogodišnje, hiljadugodišnje, verske, ratove ruža i krsta, krstaške i pohode Svete lige, od kojih se čisti ovde na Balkanu. I svoj pakleni krug strahova. Prevedeno na drugi jezik, pacov se spustio na četiri noge, a malo je onih koji znaju šta to znači – kaže Damjanović. – Matejevo proročanstvo se po ko zna koji put ostvaruje. Njegove reči su i moto romana: “Zaista vam kažem: ovaj naraštaj neće proći da se sve ovo ne zbude… I izaći će mnogi lažni proroci i prevariće mnoge… Čućete ratove i glasove o ratovima. Gledajte da se ne uplašite, jer treba sve to da bude… Nego se molite da ne bude bježan vaša u zimu”.

KOMENTARI



2 komentara

  1. žika says:

    Bravo Srbi! Samo pišite! Ne boluju oni od potrebe za katarzom, oni, naprotiv, beže od katarze.

  2. Aleksandar says:

    Imao bih mnogo toga da kažem na ove Damjanovićeve reči. Čovek je veoma borbeno, agresivno biće. To su znali svi veliki mislioci, od Mateja do Konrada Lorenca i Eriha Froma. Agresivnost je složena i ispoljava se na razne načine, čak i u govoru ("monopolisanje konverzacije") a kamo li u ratovima. Ona postoji, ma kako je zvali, "aktivna zloba" (Bertrand Rsel) ili "maligna destruktivnost" (Erih From). Ne sumnjam da pamet staje pred onim što se u ratovima devedesetih zbivalo, kao da je neko ponavljao nenaučenu lekciju iz Jasenovca. Što se tiče Roma, poštedite me priča o njihopvoj dečjoj duši. To je lice koje pokazuju okolini. Između sebe razgovaraju realistično, s pozicija interesa, a pred nama se budališu, krevelje, prenemažu, glupiraju i ludiraju. To je pohlepna, asocijalna sorta (njihov je manjinski šovinizam jači od bilo čijeg nacionalizma), bezobzirno sebična i parazitska.Mnogi veliki pisci su ih veličali, Puškin, na primer, i njegov Aleko, lutalica, koji, zaboga voli slobodu - ne, on ne voli odgovornost, pa vrluda levo-desno, tumara i globi koga može.Oni su uvek na strani jačeg, a ako ne verujete meni, čitajte Andrića; od turskih vremena do 1914 egzekucije ne vrši okupator nego Merdžan ciganin.Čuo sam da su to radili i u Jasenovcu, da bi živeli sat duže od žrtava čijom su krvlju isprljali ruke. Gde su tada bile njihove "dečje duše"? Slažem se s prethodnim komentatorom da je potreba Evrope za katarzom veoma sumnjiva. Bilo je prilike, na primer 45, ali ništa od toga. Rat je nastavljen drugim sredstvima, parama, pritiscima, to je u njihovoj poganoj duši, taj osećaj nadmoći, trtomudanje o nadčoveku itd, ali i to će proći. Naučiće ih migranti pameti. Pominjnjanje "pacova koji se spustio na četiri noge" nije hrišćansko. Toga nema u Bibliji. To je iz apokrifnih jevanđelja i ne spada u Reč Božju. Citat iz Mateja (24.glava) je na mestu, tu nema ničeg nejasnog.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *