Разлика између најгорег и најбољег пута за Србију је у – само једној победи

Razlika između najgoreg i najboljeg puta za Srbiju je u – samo jednoj pobedi

27 juna 2015

zeljko-cvijanovic 565Piše: Željko Cvijanović

1.

U Evropi, prvi put posle Aušvica, ponovo ne postoji nezamislivo.

Da li bi ikom bilo nezamislivo da su teroristi Islamske države u petak digli u vazduh fabriku gasa u polumilionskom Lionu? Nezamislivo još uvek nešto znači dok Evropa na svojim južnim granicama podiže bodljikavu žicu, odsecajući njom ne samo ubogu Srbiju već ceo evropski jug da se sam nosi sa izbeglicama iz Severne Afrike i sa Bliskog Istoka, svetom koji voljom političkog Zapada odavno živi to nezamislivo? Kome je to još nazamislivo da srcem evropskog Kijeva sa upaljenim bakljama marširaju nacisti, dok ih politički Zapad puni oružjem i voljom da ne budu ni za dlaku ispod onog kako ih evropska istorija pamti? Da Nemci nemaju nikakav problem s tim da i doslovno satru skoro 11 miliona Grka, i to je nezamislivo? Konačno, da li je nezamislivo da u narednih godinu dana na obodima Evrope bude detonirana nuklearna bomba, zadužena da u svest kolebljivih Evropljana utisne istinu da postoji mnogo gore i od nezamislivog?

Ako ništa od toga nije više nezamislivo, ako je nezamislivo prestalo da postoji, zašto bi drugačije bilo sa evropskim liberalnim diskursom – koji će se kod nas nositi i ove sezone. Njega ništa od ovog ne zgraža i ne brine, koliko bi ga, na primer, konsterniralo kad bi neka sila narušila lanac ishrane u kome jači jede, a slabiji biva pojeden; kako bi ga zalilo užasom kad bi, recimo, Grci preživeli, a Nemci ostali bez plena; ili kad bi balkanska sirotinja, u želji da se spasi, podigla žičanu ogradu prema misionarskom Zapadu.

2.

Jer ono što je u Evropi prestalo da bude nezamislivo, po definiciji, na Balkanu postaje realno. I toga ćemo biti svedoci u neposrednoj budućnosti.

Pa ipak, dva događaja suprotnog predznaka, koji su se zbili prošle nedelje, proširili su pojam nezamislivog u Srbiji. Ne pratim mnogo fudbal i nisam gledao nijednu utakmicu sa turnira na kome je mlada reprezentacija Srbije u fudbalu postala prvak sveta, tek doček fudbalera u Beogradu bio je događaj na simboličkom nivou gotovo ravan ispraćaju patrijarha Pavla. O čemu se radi?

Srbija je pokazala da je živa i da se nada. Dođavola dakle sa sportom, koji je zamena za stvarni život, ovde se radilo o drugim veoma važnim stvarima. Svojoj globalnoj popularnosti fudbal ima da zahvali i tome što je od svih sportova najvernija simulacija rata, shvaćenog u najširem smislu. Fudbal u kome igraju nacionalne reprezentacije otud ima dodatnu simboličku notu. Srpski fudbal ima još jednu: slika koja vlada o njemu kazuje da je on potpuno bezvredan, barem isto onoliko koliko nam se predano decenijama servira slika kako je nevažna i bezvredna Srbija. Svetska pobeda momaka iz tog ovde bezvrednog sporta proizvela je dodatnu identifikaciju i erupciju oduševljenja. Pedeset hiljada ljudi okupilo se na dočeku ispod transparenta na kome je pisalo „Ima nade“.

Uveren sam da je onaj narodni genij koji je ispisao te dve reči, koje o Srbiji govore sve, najmanje mislio na fudbal. A na šta je mislio? Na to da, uprkos tolikim naporima i toliko potrošenih para stranaca i naše liberalne elite da nas uvere da nikad ništa bezvrednije svetom nije hodalo od nas, nismo baš primljeni na ti žvaku. Za povratak samopouzdanja, koji je koren svakog kretanja, potrebna je samo jedna jedina pobeda, makar mala. To ne piše ni u jednom istraživanju javnog mnenja, a to se pokazalo jasnije nego igde na uzorku prilično velikom. Problem je što to danas znamo mi, i što to odavno znaju naši protivnici. Radi se o tome da ta stvar u budućnosti ne bude naš, već njihov problem.

3.

Drugi događaj koji je pokazao da ima nade bilo je otvoreno pismo Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću studenata iz Srbije i Republike Srpske, u kome od njih zahtevaju da odbiju nacrt britanske rezolucije o genocidu u Srebrenici i da ne idu na obeležavanje godišnjice zločina u taj grad. Najbolje u tom pismu nisu bili politički stavovi, već jezik kojim je napisano. Meka pristojna reč, sa jedne, i dostojanstvo i tvrda vera, sa druge strane, u tom pismu očitovali su ulazak na scenu jedne nove generacije. Ta generacija, rođena 90-tih – koja nije zapamtila tupi komfor Brozovog jugoslovenskog zlatnog kaveza; koju predstave o Zapadu ne vezuju za Trst i farmerke ili, nešto kasnije, novi talas, već za bombardovanje i poniženja – zapravo je prva generacija deziluzije. Njoj neće biti potrebno 20 godina preturanja po apokrifnim knjigama da razume britansku rezoluciju, ona će na prvu razumeti kako se Legija časti u Francuskoj ambasadi ne dobija za službu svom, već nekom drugom narodu.

Nije zato bilo slučajno što se liberalna javnost toliko ostvila na to pismo. Nije bilo slučajno da je, komentarišući ga, Vladimir Todorić, politički analitičar sa zapadnih grantova, napisao da je „od svih strašnih stvari u ovoj zemlji najstrašnija njena budućnost“. Naravno, dubinska značenja ove poruke ne diskredituju studente, već Todorića: stvarnost koju nam je darovala njegova politička generacija moći će da se pravda samo time ako budućnost bude još strašnija od nje. Ne mogavši da promeni svoju promašenu prošlost, ta generacija srpske elite danas predano radi upravo na tome – da bude nezamislivo, gore od najgoreg, jer najgore su iza sebe ostavili upravo oni.

Nije bilo slučajno ni što je studente grubo osudila večito moralno uspaničena profesorka Srbijanka Turajlić. Zanimljivo je, međutim, što je ona za „indoktrinaciju studenata“ osudila svoje političke istimišljenike, koji su, kaže, vladali do 2012, zato što Srebrenicu nisu, kako dolikuje, „stavili u javni diskurs“. Malo je, misli prof. Turajlić, bilo cenzure u medijima, malo li su za ovih 15 godina govorili propagatori zapadnih stavova, malo je u javnom prostoru bilo onih koji su pretpostavljali svaki zapadni interes u Srbiji interesu naroda koji u njoj i s njima živi?

I šta sad? Ovo nisu moja deca, ove nisam ja učila, lamentira prof. Turajlić, koje se, je li, baš nismo nagledali ovih godina sa njenom moralnom panikom, samomržnjom, belim listićima i podignutim prstom. Da, to nisu njeni studenti, ovih 400 mladih ljudi nije vodila Turajlićeva, već Njegoš, osećaj za pravdu – ideja da nije moralno uvek i svuda biti na strani jačeg, posebno ne kad taj jači gazi vaš narod. Ti studenti dokaz su da „operacija Srbija“ nije uspela, da njeno preumnjenje nije dalo zadovoljavajjući rezultat i da njeni kapaciteti otpora nisu iscrpeni. Malu li nam je stvar saopštilo tih 400 mladića i devojaka?

4.

Kad bih vladao Srbijom, naravno, zanimalo bi me da ne nagazim na neku minu postavljenu širom Centralnog Balkana, bilo bi mi važno šta ima da mi kaže Angela Merkel i itekako bih gledao da ne pogrešim i kačim se s tim svetom. Ali ne manje od toga zanimale bi me poruke sa dočeka prvaka sveta i otvorenog pisma studenata. Jer pogrešiti sa prvim znači biti napadnut, utoliko više i teže što će se taj napad odvijati na jednoj sceni kojoj ton daju opozicione stranke što su u želji da prežive interese celine podredile sopstvenim, zatim zapenjeni blogeri i anonimni internet-junaci, koji samo znaju za komandu juriš. Odigrati mudro sa prvim, međutim, ne znači i steći šansu da se uradi bilo šta sem pukog odlaganja kraja, gde pritisak pod kojim se lomimo redovno biva zamenjen još težim, sve do pritiska koji se prihvatiti ne može, čak i kad se hoće.

Imati, međutim, u vidu ove dve poruke iz Srbije znači razmišljati o šansama. Zašto? Zato što Srbija sa Evropom s početka teksta, iz koje je iščezlo nezamislivo, neće moći da izdrži duže od kraja godine, ni moralno, ni nervno, ni egzistencijalno. I tu ne treba imati dileme – pitanje je samo hoće li ta nemogućnost da se izdrži probuditi srpski očaj, koji će nas dovesti u još veću nesreću – baš onako kako bi voleli naši petokolonaški liberali, koji bi u tom očaju i tom porazu opravdali sve što su sa Srbijom radili 15 godina. Ili će se probuditi snage poput 400 studenata i 50 hiljada onih koji misle da ima nade. Razlika između ta dva puta je u – samo jednoj pobedi. Vreme je da se razmišlja o budućoj politici Srbije.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *