Razlog nemačkih sankcija Rusiji

Razlog nemačkih sankcija Rusiji

29 jula 2014

VladimirDimitrijevicPiše: Vladimir Dimitrijević

Kada je početkom aprila 2014. publicista i urednik uglednog časopisa Cuerst Manuel Oksenrajter u intervjuu Pečatu rekao da je Nemačka od 1945. godine pod američkom okupacijom, to se nekom moglo učiniti kao preterivanje. No ljudi koji poznaju stvar znaju da potomci Getea i Šilera moraju da ćute kad vrh Vašingterne komanduje. Dovoljno je setiti se mlake reakcije nemačkog državnog vrha na prisluškivanje najviših zvaničnika Berlina koje sprovodi NSA, ili pak nedovoljne spremnosti da se odbace bezobzirni zahtevi SAD o uvođenju sankcija Rusiji zbog Ukrajine iako je Nemcima privredna saradnja s Moskvom nasušno neophodna.

Uostalom, zar nije poznati nemački političar Oskar Lafonten svojevremeno izjavio: „Kad Vašington ratuje u Persijskom zalivu, Nemačka stalno učestvuje u ratu, jer je ona američki ‘nosač aviona’ u Evropi. Mi nismo suverena država“?

Tu je, naravno, i imigraciona politika nemačke države, „islamizacija“ koja se nastavlja, emigracija visokokvalifikovanih stručnjaka, upotreba Vermahta van granica zemlje, ozbiljan pad standarda: sve stvari koje se očito rukovode iz nekog centra moći koji nije u Berlinu. Mnogi smatraju da je reč o ciljanom slabljenju Nemačke i da, kako bi rekao Šekspir, u tom ludilu ima nekog metoda. Da li ga ima?

NEMAČKA KARTA

Prošle su godine od kada je bivši general nemačke vojne kontraobaveštajne službe Gerd Helmut Komoza kod jednog malog austrijskog izdavača objavio knjigu Nemačka karta. U knjizi, koju niko u njegovoj otadžbini nije smeo da objavi, nalazi se sledeća tvrdnja: „Tajni međudržavni ugovor potpisan 21. maja 1949. od strane BND dobio je pečat ‘strogo poverljivo’. U njemu su navedena osnovna ograničenja koja su pobednici nametnuli suverenititu Savezne Republike Nemačke do 2099. godine, o čemu sada malo ko zna. Uz to, u dokumentu su zapisana i ograničenja koja se tiču novina i sredstava masovnog informisanja koja deluju do 2099. Tajkođe, zlatne rezerve SR Nemačke saveznici drže kod sebe kao svojevrsni zalog“.

Ovaj tajni ugovor o okupaciji naziva se Kancelar akt, i svaki predsednik vlade Nemačke mora da ga potpiše pre nego što preuzme vlast. Komoza je bio napadnut kao senzacionalista i čovek sumnjivih kvaliteta (branio je postupke Vermahta u Drugom svetskom ratu). Ipak, o temi je počelo da se priča.

SLUČAJ VILIJA BRANTA

U Cajtu se pojavio 14. maja 2009. intervju sa Egonom Barom, uticajnim savetnikom Vilija Branta i uglednim političkim delatnikom. Jednom prilikom, kada se Brant tek ustoličio, Bar je došao da kancelaru Zapadne Nemačke donese skicu pozivnog pisma sovjetskom državniku Kosiginu, s kojim je Brant želeo da se sretne. Međutim, kancelar je Baru u stanju izvesne rastrojenosti ispričao kako mu je jedan visoki nemački činovnik doneo na potpis pisma trojici ambasadora – američkom, britanskom i francuskom, u kome je morao da potvrdi svoju privrženost savezničkom ultimatumu (Kancelar aktu) iz 1949. Brant je bio ogorčen tim poniženjem, ali mu je donosilac „vazalnih“ pisama rekao da su ih pre njega potpisali Konrad Adenauer, Ludvig Erhard, i Kurt Georg Gizniger, prethodni kancelari SR Nemačke. Tada je i Vili Brant popustio. Sam Brant je javno svedočio da su Osnovni zakon 1949. Nemačkoj nametnulo američki okupatori.

GDE JE NEMAČKO ZLATO?

Činjenica je da je direktor nemačke Centralne banke Karl Blesing svojevremeno bio primoran da potpiše saglasnost u vezi sa zlatnim rezervama Nemačke (oko 120 milijardi evra), koje se čuvaju u SAD. Nemačka nema pravo da uzme svoje rezerve dok god se na njenoj teritoriji nalaze američke vojne baze. Blesing je pred smrt 1971. godine izjavio u intervjuu Špiglu da taj posleratni sporazum važi i dalje. On je, po svemu sudeći, na snazi i danas.

Legenda KGB Jurij Drozdov, rezident sovjetske obaveštajne službe u SAD i Kini, svojevremeno je tim povodom izjavio: „Preporoda posleratne Nemačke Amerikanci se nisu plašili, kao što ga se ni sada ne plaše, zato što su pre nastanka Savezne Republike Nemačke i dozvole za obnovu Bundesvera ovoj državi vezali i ruke i noge sporazumima sa SAD i drugim NATO zemljama“. Tojest, Amerikanci nemaju nameru da odu.

AMERIKANCI IZNUTRA, RUSI SPOLjA

Da je to tako, moglo se saznati iz izjave američkog generala Viljema Odoma, koji je bio član Saveta za nacionalnu bezbednost u doba Džimija Kartera, savetnik za vojna pitanja Zbignjeva Bžežinskog, šef obaveštajne službe Generalštaba američke pešadije u doba Ronalda Regana, a zatim i čelnik NSA. U TV intervjuu koji je dao 25. aprila 1999. godine Odom je izjavio da SAD u Južnoj Koreji, Japanu i Nemačkoj ostaju zauvek, pošto je to jedan od ključnih preduslova bogaćenja SAD posle Drugog svetskog rata.

General je rekao i sledeće: „Uprkos mišljenju većine, NATO nije bio stvoren kao odbrambeni savez protiv vojne pretnje SSSR. Francuzi u razgovorima o tome nisu ni pominjali SSSR. Oni su hteli da se NATO bavi Nemačkom. A Englezi su želeli američko prisustvo u Evropi. NATO je formiran kao oruđe usmereno protiv Nemačke. Širenje NATO desilo se iz istih uzroka – nemačko pitanje u vezi sa Poljskom, Češkom, Slovačkom i Mađarskom nije više aktuelno ako su svi pod krovom NATO pakta“. Uostalom, prvi gensek NATO Hestings Ismej rekao je, vo vremja ono, da je cilj ovog vojnog saveza da „Amerikance drži unutra, Ruse spolja, i da potiskuje Nemce“.

POUKA ZA DANAS

Svaka priča o tome da naše vezivanje za Nemačku znači svojevrsno odolevanje Americi krajnje je naivna. Ma koliko Nemačka bila privredno i politička jaka, ona je samo vazal Vašingtona. Srbija, ako hoće da opstane, mora izabrati put koji neće značiti potčinjavanje, nego slobodu i nezavisnost (naravno, u onoj meri u kojoj je to jednoj maloj zemlji moguće).

Ovaj članak je mali doprinos podsećanju na ove činjenice, krajnje okrutne, ali i otrežnjujuće u svojoj jednostavnosti.

(Pečat, Borba za veru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *