Reč dve o Vojvodini

Reč dve o Vojvodini

17 maja 2014

Aleksandar-Djurdjev-03Piše: Aleksandar Đurđev

Na gradskom trgu u Subotici uzdiže se spomenik Jovanu Nenadu, srpskom caru, koji je na teritoriji današnje AP Vojvodine, a nakon bitke na Mohačkom polju 1526. godine, osnovao srpsko carstvo sa sedištem u Subotici. Spomenik koji su srušili Hortijevi okupatori zamenjen je 1991. godine novim, sa epitafom na kome piše: „Tvoja je misao pobedila“.

Pojavio se sa svojim ratnicima niotkuda, kao iz magle, na prostoru između Tise i Dunava neposredno posle Mohačke bitke. Konačna sloboda i obnova carstva, bila je želja ovog romantičnog viteza, izuzetnih vojnih veština, koga je po predanju krasio nadimak Crni Jovan, zbog neobičnog belega na licu. Njegovo carstvo, iako kratkotrajno, udarilo je slobodarske i državotvorne temelje prečanskih Srba u veoma teškom vremenu i postalo legenda koja se prenosila sa kolena na koleno. Istorija Srba od cara Jovana Nenada preko oberkapetana Vuka Isakovića, vojvode Stevana Šupljikca, patrijarha Josifa Rajačića i Svetozara Miletića, pokazala je da se svaki komad južne Panonske ravnice, na koju su mnogi polagali pravo, sa teškom mukom sticao i još teže branio. Važan jubilej Matice srpske koji proslavljamo ovih dana podseća nas da su vojvođanski Srbi, izmestivši košnicu nacionalnog korpusa iz Pešte u Novi Sad, rojili sve ideje i mitove o srpstvu, brižljivo praveći saće državotvornosti, viševekovne čežnje i težnje Srba iz Panonije, iz koga će poteći dugo očekivana i slatka sloboda posle Velikog rata.

Gde smo to danas? Kulturnu i političku dominaciju prečanskih Srba kroz poslednja dva stoleća, pratilo je neprestano zalaganje za srpsko pitanje. Danas se, međutim, po ko zna koji put u poslednjih sedamdeset godina otvara još jedno, gorko pitanje. Istini za volju, otvarano je mnogo puta, stranica je izlizana, umrljana krvlju i barutom, vide se čak i tragovi jogurta. Na koji način je „lokomotiva srpstva“, proklizala šinama vremena od Majske skupštine, do Vojvođanske deklaracije, od srednjovekovnog Ráczsága i Die serbische Wojwodschaft do (S)AP Vojvodine, od Nenada sa crnim belegom do Nenada sa crnim lenonkama, stvar je za posebnu analizu, ali jedno je sigurno – Vojvodina je savremena paradigma srpskog samoporicanja.

Deklaracija, koju je usvojila pokrajinska skupština maja prošle godine, između ostalog kaže: „Autonomija Vojvodine je istorijsko i prirodno pravo njenih građana, jer je nastala i potvrđena voljom njenih naroda na Skupštini izaslanika naroda Vojvodine u Novom Sadu 30. do 31. jula 1945. godine, kada su oni jedinstveno odlučili da se Vojvodina, kao Autonomna pokrajina, priključi Srbiji“. Da se podsetimo: osam meseci ranije, oktobra 1945. godine, „izaslanici naroda Vojvodine“ i njihovi ideološki drugovi, pripadnici Jedanaeste vojvođanske brigade, sastavljene dobrim delom od domobranskih prebega, a pod vođstvom generala Ivana Rukavine (potonjeg političkog disidenta i učesnika Hrvatskog proleća, a pred kraj života i osnivača ekstremne proustaške partije HNS), napravili su masakr u Rajinoj šumi, gde su prekim sudom streljali novosadsku elitu, na čelu sa gradonačelnikom dr Milošem Petrovićem, čovekom koji je zajedno sa Episkopom bačkim Irinejem Ćirićem zaslužan za spasavanje na stotine Srba iz logora u Šarvaru.

Tako je „volja Skupštine izaslanika naroda Vojvodine“ 1945. prethodila Salcburškoj izjavi Vojvođanskog pokreta iz 1958. (kojoj je pored Otoa fon Habsburga kumovao i vojvođanski Srbin Eugen Jocić (simpatizer ustaškog generala Vjekoslava Luburića), a ova opet Ustavu iz 1974. koji je praktično legalizovao ustreptale habsburške pretenzije. Ustav iz 1990. ukinuo je državotvorne prerogative pokrajine da bi joj omnibus-zakon iz 2002. vratio neke ingerencije koje su samo odškrinule vrata Statutu iz 2012. a potom i Deklaraciji o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine iz 2013. godine.

Danas, u vreme usvajanja novog Statuta, niko više ne veruje u izlizanu frazu „što južnije to tužnije“ i mit o „žitnici Evrope“. Već nekoliko godina zaredom, više pšenice se zaseje u centralnoj Srbiji nego u severnoj pokrajini. Pljačke poljoprivrednih kombinata, stihijske privatizacije, te rasprodaja zemlje balkanskim tajkunima i narko-bosovima u bescenje, bacili su vojvođansku poljoprivredu na kolena.

Slično je i sa nekada moćnom industrijom koja je zbrisana u prvom naletu privatizacije. Ovakvom kolapsu vojvođanskog standarda najviše su doprineli pokrajinski agitpropovi koji su je uporno „branili“ i zalagali se „za njena prava“. Nijedna razvojna šansa za Vojvodinu nije iskorišćena. Finansiranjem stranih kompanija, vojvođanska vlast gradi lažnu sliku o „svežim“ stranim investicijama, a finansiranjem domaćih, omogućuje povratak tih para u njihove džepove. Kako objasniti preduzetniku, da se od poreza koji plati, kroz brojne nameštene konkurse za otvaranje fiktivnih radnih mesta, finansira njegova konkurencija? Zdrav deo privrede se tako dodatno guši ili gura u sivu zonu, dok nepotrebna paradržavna administracija parazitski raste.

Šta nam je činiti? Koje poteze treba povući kako bi Vojvodina ponovo bila nacionalna lokomotiva kulturnog i privrednog razvoja, kako povratiti poverenje u državu i stvoriti uslove za nesmetan rast i napredak koji je, kako nas uče vekovi iza nas, važan jemac nacionalnih interesa? Kako objasniti ljudima da je ovo njihova zemlja i da osnivanje sve većeg broja zavičajnih društava, po uzoru na dijasporu u Švajcarskoj ili Americi, ne priliči domaćinskom narodu koji je svoj na svome, kako objasniti našem svetu da oni nisu tuđini u sopstvenoj zemlji? Odgovor leži u promovisanju vrednosti, vraćanju i prihvatanju tradicije vrednog vojvođanskog seljaka.

Ratnici paorskog srca ili paori ratničkog srca, bilo kako bilo, paori su nosioci privrednog napretka kroz vekove – oni su posebna institucija Vojvodine. Paori u Vojvodini su nasledno pravo, poljoprivredna „kasta“ koja voli zemlju na drugačiji način. Zemlja je za njih dodir predaka i davno zaboravljenih vremena, blagoslov Tvorca; ona je znoj, krv, studen i žega; zemlja je za paore život, muka i radost, voljeno čedo što traži negu i milovanje. Pokušaj komunističkih vlasti da ih marginalizuju i zatru naneo je bolnu ranu na srcu plodne ravnice. Danas se, u intermecu između tuluma na splavovima i skrivanja od kamera paparaca, paorima bave sitne intereždžije, tajkuni, političari u predizbornoj kampanji, svi zajedno nesposobni da razlikuju crnicu od gline, čije je uplitanje u seoski život svojevremeno nagnalo Bracu da „volije konje i zemlju neg ljude“. Ulaganje u infrastrukturu sela znači i vraćanje mlađe populacije na isto, svojim korenima, svojim interesima, svojoj zemlji. Kada građani pokrajine počnu da žive pristojno i u skladu sa onim što im je priroda omogućila, tada će radikalne struje biti prinuđene da ućute, jer će glavni arhiargument o beogradizaciji Vojvodine ostati na staklenim nogama.

Kako pokrenuti lokomotivu? Pre svega, treba stvoriti zakonske okvire koji će onemogućiti ponovno stvaranje države u državi a u isto vreme pokrajinskom administrativnom aparatu omogućiti odrešene ruke u onim oblastima koje su važne za ekonomski život. Dozvole i druga neophodna dokumenta moraju da se izdaju brzo, transparentno i pod jasnim uslovima u kojima će preduzetnički duh porodičnih kompanija i farmi brzo povratiti snagu. To zapravo znači da državna i pokrajinska administracija mora da bude oslonac a ne kamen spoticanja svakom poštenom paoru. Drugo, ali ne manje važno: primarna poljoprivreda mora biti zaštićena od reketa administracije i uvozničko-izvozničkog lobija, po čijoj su meri od 2000. godine krojeni zakoni. To se može postići nizom mera, od javnih skladišta i razvijanja zadrugarskog sistema do povoljnih kredita za poljoprivrednike. Iz takvog poslovnog ambijenta, država može da ubira porez i podstiče razvoj u nerazvijenim sredinama, a sve u cilju da se celokupni proizvodni proces obavlja ovde, kako bi naše tržište hrane namirivali naši proizvođači.

Konačno, nije sve ni u motici, ni u strojevima, ima nešto i u preduzetništvu, reći će vam svako ko se odgovorno bavi opipljivom, društveno-nacionalnom privrednom strategijom, a ne prodajom magle i proizvodnjom šarenih laža. Kao što su vojvođanske oranice plodno tlo za „sve što se na njih baci“, tako su i vojvođanski gradovi više nego plodno tlo za svaku dobru preduzetničku ideju i inicijativu – zato je posao društva i države da stvori povoljnu klimu i ambijent za razvoj preduzetništva, ne samo kao načina poslovanja, već i kao načina razmišljanja, pa i načina življenja, po čemu bi i u čemu bi Vojvodina „zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo“ ponovo mogla, a verujem i morala biti lokomotiva države. Kada se ovi preduslovi i uslovi ispune, možemo konačno govoriti i o tome kakva nam i da li nam uopšte treba autonomija. Možemo postaviti i pitanje podrazumeva li ona elemente kvazidržavnosti i da li građanima pokrajine zaista trebaju zastave, statuti, akademije nauka i policija, ili im, pak, trebaju odgovorni, fleksibilni i savremeni sistemi uprave koji će biti potpuno integrisani u jedinstveni i celoviti sistem Srbije.

Zato je ulaganje u pokrajinsku privredu nešto najbolje i najpametnije što danas možemo uraditi za Srbiju koja će kao takva postojati i sutra. Iskreno, verujem u bolje sutra. Vratiće se rode, jer „Tvoja je misao pobedila“.

(Danas)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *