Референдум је израз сагласности владара и народа, наспрам политике 5. октобра као сагласности владара и елита

Референдум је израз сагласности владара и народа, наспрам политике 5. октобра као сагласности владара и елита

24 септембра 2016

zeljko-cvijanovic 545

Пише: Жељко Цвијановић

1.

Није тешко разумети Додика и његов think-tenk кад недељни референдум представљају као доминацију принципа над политичким значајем, чудећи се галами која се подигла по свету. (Чак је и Путинова подршка референдуму – стала између редова три шкрте реченице кремаљског саопштења после састанка са Додиком – била на линији те дискреције.) Али, да референдум прође испод радара међународне пажње, то неће ићи, и због тога не би требало да очајавају, још мање да осећају нелагоду. Колико год био напречац расписан и бавио се проблемом симболичке нарави, референдум је кроз политички сукоб израстао у јак и важан потез.

Док је Додик ишао по Путинову подршку, Вучић је путовао у око олује – у Америку. Наравно, он је знао да ниједна стрела одапета из Сарајева и Загреба пут Бањалуке и Београда није отишла без америчке ауторизације, а, чак и да није тако, Вашингтон је лако могао да их заустави. Али није. Зато би, у моменту кад серија политичких потеза Србије и Српске, са једне стране, и њихових опонената, са друге, улази у финиш који ће одредити будућност Централног Балкана, било добро покушати дефинисати данашњу позицију Срба.

2.

Много пута на овом месту цитирана је Бајденова реченица о Балкану као америчком „недовршеном послу“. Шта то значи? САД су 90-тих предводиле процес разбијања Југославије и дезинтеграције српског корпуса. Створене су Хрватска, Косово, Црна Гора, Македонија. Дејтонски споразум, којим је формирана Босна и Херцеговина, према самој својој структури и каснијим сведочењима његових твораца, није створен да би трајао, већ да би отворио процес утапања Српске у хрватско-муслиманску федерацију. То је јасно и по томе што у уставу БиХ, који је део Дејтонског споразума, она није дефинисана ни као савез држава ни као савезна држава, тако да је тиме најављен и процес укидања надлежности РС, који је БиХ померао од доминације конфедералних ка превази федералних елемената.

У новом столећу Американци су – од Авганистана и Ирака до Сирије и Украјине – имали важнијих послова од Босне, која је стављена на старање Бриселу и Берлину и процесима, чији смер је био зацртан у Дејтону и Куманову. Иако је ЕУ урадила колико је могла до 2008. године, кад је њен магнетизам почео да слаби у серији криза, процеси су потпуно подбацили. Наиме, иако је на сваких десет долара који су ушли у БиХ – а ради се о најмање шест милијарди – чак осам завршило у Федерацији БиХ, она не само да није успела да оствари доминацију над Српском него је постала потпуно дисфункционална. И то није све: налик држави није постало ни Косово, чак ни Албанија, у којој процес стварања државе траје још од 1912. године и још није близу краја. Упркос инсистирању на спољним обележјима државе, то није постала ни Хрватска, која свој државотворни идентитет гради искључиво на анимозитету према Србији, без које губи сваки унутрашњи разлог постојања. Докле се стигло са Црном Гором, најбоље говоре извештаји западних дипломата, који страхују да би одлазак Мила Ђукановића на октобарским изборима могао да доведе до хаоса у земљи и њеног повратка у 2006. годину, а можда и још даље у прошлост.

3.

Иако је дезинтеграција српског чиниоца настаљена и споља и изнутра деловањем јаке прозападне пете колоне, иако је Србија – речима Вилија Вимера из 2000. године – остављена „изван развоја“, тај чинилац је активирао своје унутрашње – више инстинктивне и историјске него системске – одбрамбене механизме, и процес, упркос плановима и помацима, није довршен. Даље слабљење ЕУ и повратак Русије на Балкан створили су и неку врсту контрапроцеса, утолико чвршћег што није био само српски већ и европски. После неуспелог покушаја ЕУ да се на притисак из Вашингтона супротстави руском уласку на Балкан, САД су морале да узму ствар у своје руке.

Тешко је рећи кад су се тачно Американци директно вратили на Балкан, али као један од могућих датума могао би да слови 9. мај прошле године, кад су у Куманово под њиховим навођењем упали албански терористи. Поред тога, изнутра је дестабилизована Македонија, нападнути су Додик и Српска, Хрватска је отета из Немачке орбите, Црна Гора затегута до тачке пуцања прихватањем Ђукановућеве апликације за НАТО… Србија је такође нападнута претњама из региона и системским стварањем унутрашње конфузије. Речју, Балкан, као место где се мултиполарни поредак јавља са кашњењем и стидљивије него у неким другим деловима света, креће се ка тачки пуцања.

4.

Један од кључних момената кризе био је онај у коме је Србија најавила да ће модернизовати своју војску уз помоћ оружја из Русије. Тог часа се претње регионалних клијената САД појачавају, али појављује се и нови елеменат. Ради се о понуди: САД су Београду нудиле, додуше без већег успеха, да ће притиснути Брисел да убза улазак Србије у ЕУ; пљуштала су обећања о инвеститорима који ће парама потопити Србију; било је чак и понуда да ће Србији бити дозвољено да припоји Републику Српску, па до последњих да ће се на Централни Балкан вратити стабилност, додуше у оној послератној форми коју смо гледали од 2000. године, у којој ће западни циљеви недовршеног Балканског рата из 90-тих бити достигнути мирним путем. И све то, наравно, уз само једну противуслугу: Србија не сме бити платформа руског присуства на Балкану.

Поштено гледано, тешко је разлучити где ту престају америчке претње Србији, а где почињу понуде. На пример, да ли ћемо добити Српску ако окренемо леђа Русима и њиховом оружју или је руско оружје она америчка црвена линија, после које ћемо бити нападнути? Наравно, ту се постављају још нека озбиљна питања. Ако нам нуде Српску, зашто су је онда 25 година гурали према Сарајеву. Ако знамо да Вашингтон радо мења неуспешне тактике зарад реализације давно одређених стратешких циљева, тад морамо да се питамо зашто би у нашем случају мењали стратегију и дали нам Српску, коју нам четврт века отимају? Или зашто би нам обећавали стабилност и развој пошто 25 година не престају да нас дестабилузују, искључујући нас из сваког развоја?

И, коначно, чак и да ништа у последњих десет године није урадила за Србију (а јесте) већ само јачање Русије успоравало је процесе наше дезинтеграције. Можда окретање леђа Москви у замену за мир и, рецимо, Српску и није лоша трговина, само ко ће Србији, која тада више не би била у руском хоризонту, моћи да гарантује реализацију таквих договора?

5.

Досадашња српска позиција између Вашингтона и Москве била је много комотнија у склопу нашег стратешкуг усмерења ка ЕУ. Она је била нека врста најмањег заједничког садржиоца: опредељење за атлантистички Берлин није било некомпатибилно Вашингтону, напротив; али континенталистички Берлин никад није угасио ни своје везе са Русијом ни своје наде у Русију, колико ни Русија – чак ни дубоко разочарана у Европу 2014. године – није напустила европски вектор своје политике.

Али Вучић се суочава са катаклизмом у најави: Европа данас нема своје политичке пројекте и визије; њена политика сведена је искључиво на одговоре на кризе – од избегличке, преко Брегзита, до сукоба са својим југом, до никад превазиђених проблема са евром. У Француској и Немачкој не догађа се само политички дебакл Оланда и Меркелове већ дебакл тих земаља, и данас нико не може да зна на шта ће оне личити после избора који их чекају следеће године. Магнетизам Европе потпуно је исцрпен; она данас, истина, не призива наш рат, али она не може да сачува наш мир. А без Европе руска и америчка обала сувише су удаљене да бисмо могли да се ногама одупиремо о једну, а рукама хватамо за другу.

6.

Онај ко мисли да би ову дилему лако решио нема мозга; онај ко мисли да је она нерешива нема срца. Одустанемо ли од руске подршке, бићемо незаштићенији него 90-тих; прихватимо ли је, гаранције које ћемо добити неће бити веће од ризика којима ћемо се изложити.

Србија данас има много проблема – од популационих и политичких до економских и идентитетских. Изненада, међутим, први међу њима је безбедносни проблем, тако да ту Вучићево како не жели да ратује него да се туче са ММФ не ради посао. Српско проглашавање за главног фактора балканске стабилности – које тако лепо звучи из америчких уста – само је још једна претња у низу. Дакле, безбедност зависи од нас. За то време, они ће наставити да шаљу на Србију и Српску стреле преко Загреба и Сарајева, упозоравајући нас да никако не реагујемо јер, ако си фактор стабилности, и мир и рат су, као, у твојим рукама. Нажалост нису нимало, а мало више од нимало биће ако стиснемо петљу да ојачамо своје руке неким оружјем, после чега наша борба за мир тек може да има смисла.

7.

Добар део данашње српске елите, који је своју физиономију и статус стекао у сазвежђу Петог октобра и који има утицаја на Вучића, нема дилему. Србија би, по њима, требало да крене на запад, где је они одавно чекају. Свака помисао не безбедност Србије за њих је хушкање на рат, пуне поверења да, како су и навикли, неће поделити ни судбину народа ни државе. Са друге стране, добар део контраелите – у којој је и сам Вучић растао – високо држи питање безбедности и неће се помирити са лакомисленим проценама да Американцима треба јака Србија као гарант регионалне стабилности. Истовремено, Вучићева странка у доброј већини није на позицијама прозападних елита и неће им пријати да се враћају кући са печатом света који је лакомислено испустио судбину државе из руку. И оно што никако није неважно – овдашњи народ неће бити срећан ако Србија окрене леђа Русији, али не због тога што је то – како мисле овдашње олош-елите – народ задртих русофила, већ зато што је то очигледан европски тренд, који ће пре или касније постати матица европског мејнстрима.

Како год да буде, пући ће негде по средини Вучићевог окружења, и овај пут нема довољно ни времена ни простора да би показао своје вештине. Како било, Србија ће бити немирна земља, било да своје процесе остави у рукама западних сила или их узме у своје руке. А Вучић ће се срести са оштрим носом свог избора, који је на овим странама давно виђен – између последњег владара петооктобарске епохе и првог владара нечег новог.

8.

Референдум у Српској – понављам – ствар без значаја и непосредних политичких добитака, могао би тако да постане потез којим су Срби у новој епохи покушали да преокрену рђаве трендове. Можда ће звучати патетично, али референдум јесте израз сагласности владара и народа – а та сагласност је увек помало драстична – исто као што је сва политика Петог октобра била израз сагласности владара и елита.

И зато је важно оно што се догађа у Српској, и зато је важно да то у Србији разумемо. Тако се прелази Рубикон.

(Стандард)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Borko says:

    Vucic je duboko zaglibio u veleizdaju i kriminal, kao i njegove sluge, da da cemo tesko taj happy end da gledamo. Pasce on na svoj mac sto ga je potegao na nas, kao i svi ti od 5 oktobra naovamo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u