Republika bez navodnika

Tweet

Piše: Zejnel Zejneli

To što je u vezi sa jačanjem državnosti Kosova, nekadašnje Autonomne pokrajine, postignuto u protekle dve godine u pregovorima, pregovaračkih timova Republike Srbije i Kosova, i bar na početku ,,privremenih institucija Kosova„, ni jedna Srpska vlada nije uspela u proteklih 120 godina da ostvari Albansku težnju da imaju sopstvenu državu. To im se i ostvarilo, brzinom u koju ni oni sami nisu verovali, a čemu su se nadali, posebno od 1999. godine, kada je ovaj deo nekadašnje Srpske teritorije okupirao NATO. Tada je to bilo tako, i do pre dve godine se verovalo da drugačije i ne može, imajući u vidu ono što je tada rečeno u Srbiji u vezi sa Kosovom: ,,da je Srpsko„, da će tako i biti, da se to neće menjati, ali se uprkos tome sve promenilo.

Ko bi sada posle saopštenja iz Prištine, koje je stiglo iz kabineta potpresednika Vlade Republike Kosovo, a u vezi sa slobodom kretanja, mogao i da poveruje u ono što kažu srpski zvaničnici. Kakva je to,, jedinstvena„ država, ako je Srbin na ličnoj karti Republike ,,kosovar„, odnosno državljanin Republike. Ili, kakva je to,, jedinstvena„ Srbija ukoliko građani Kosova mogu da koriste pasoše Republike Kosovo, ili svoje lične karte kada ulaze u Srbiju, odlaze u svet i sa arodroma ,,Nikola Tesla u Beogradu, i sa onog u Nišu, odlaze u svet. Dakle, da još jednom kažem, a to je većini naroda jasno kao dan, da više ne postoje nikakve privremene institucije Kosova, kako to voli da govori Marko Ćurić, već država sa svim atributima državnosti.

U čemu je razlika, na primer između Srbije i Kosova, ako i jedna i druga imaju svoje pasoše, vozačke dozvole, lične karte, vladu, predsednika, ministre, carinske prelaze, granice, registarske oznake, matične i katastarske knjige, prisustvuju svim međunarodnim važnim skupovima, apliciraju za ulazak u EU, imaju ambasade i ambasadore po svetu,policiju, tajne službe, jezik, Ustav, zakone… Zašto bi stoga, kako on govori ,,građani Srbije„Albanci, koji to nisu prelazili međudržavnu granicu svojim državnim dokumentima, zašto bi ona bila administrativna i po čemnu su oni još uvek ,,građani Republike Srbije„. Zašto bi Srbi i neki drugi koji žive na Kosovu bili građani Srbije kada i najveći broj njih ima dokumenta jedne druge države, kojima je Srbija samo matična država, a oni su na Kosovu Kosovari. Kakva je razlika između Mađara, Rumuna, Rusina, Makedoinaca koji žive u Srbiji i Srba koji žive u Republici Kosovo. Nikakva.

Ali, Srbi na Kosovu još nemaju matičnu državu, a svi drugi je imaju. Jer se Srbi još uvek obmanjuju da žive u Srbiji i da je Kosovo deo Srbije. Dakle, između Srbije i Kosova postoji granica, naplaćuju se carine, postoje različita dokumenta, primaju se dokumenta sa pečatima ,,Republike Kosovo„, imaju svoje carinike koji imaju različite uniforme, svoje izbore, svoju telefonsku mrežu, uskoro i svoj elektroenergetski sistem, svoje diplome, koje Srbija priznaje, pa valja očekivati ne samo tako željenu normalizaciju odnosa na kojoj insistiraju naši Evropski prijatelji, već i navalu visokostručnih kadrova sa Kosova za zapošljavanje, onih profila koji Srbiji nedostaju. Na primer lekara, inženjera, arhitetkekata, profesora, ekonomista, sudija, notara, varioca, rudara, samo tek toliko da se susedu pomogne, da se prevaziđe trenutna kriza jer je nezaposlenost, tamo već dostigla cifru od 70 odsto.

Ono što Kosovo čini državom je i postignuti dogovor da se sada za odlazak na Kosovo funkcionera iz Srbije više ne pita EULEKS, već se sve dogovara između predstavnika Srbije i Kosova, takozvanih oficira za vezu. Nije valjda da će neko poverovati da je međusobna komunikacija dva ,,oficira„, statusno neutralna. Svaki papir koji sa Kosmeta ili iz Beograda pošalje ,,oficir„ ima logo Kosovo republike, isto kao što ima poseban logo Srpski oficir za vezu u Prištini, dakle, Republike Srbije. Dakle, hteli to da priznamo ili ne, ipak se između Srbije i Kosova odvija neka vrsta diplomatske prepiske i aktivnosti, koja će na kraju dovesti, kada se utanače svi razgovori, do normalizacije odnosa dva suseda, o čemu govore naši veliki prijatelji iz Evropske unije, koji nam upućuju reči podrške i hvale za sve što smo učinili u vezi sa preduzetim reformama, ali i u vezi sa normalizacijom odnosa između Srbije i Kosova.

Kosovo je odavno izbačeno iz medija, a pojavi se tek kada se tamo dogodi ekses i kada se, velikim rečima zahteva od EULEKSA, da se krivci pronađu i najstrože kazne, što do sada nikada nije učinjeno. Kako je sada za komunikaciju zadužen oficir za vezu, koji prima sve zahteve, a Vlada Kosova odlučuje, poslednja brana, nekakve suverenosti i nepriznavanja institucija Kosova je uklonjena, kao što je svojevremeno, nadležnost ,,upravljana„ Kosovom sa UN prebačena na Evropske institucije. To može da znači da će se polako ali sigurno sa Kosova povući i EUELEKS, koji će ostaviti minimum svojih službenika, kao što su to učinile Ujedinjene nacije.

Da li je Srbija u svim dosadašnjim pregovorima nešto dobila, ili bolje rečeno šta je izgubila. Ništa nije dobila, to je očito, ali je izgubila najbolji deo svoje teritorije, a uskoro će izgubiti i najveći deo onog, u raznim enklavama razbacanog naroda, čija deca već uče u školama i na fakultetima Srbije. Radi neizvesnih evropskih integracija, ulaska u Evropsku uniju, koji je strateški cilj, Srbija je ostala bez dela svoje teritorije. Čitao sam i tražio, ali takvog jedinstvenog slučaja nije bilo u svetu. Nije bilo ni takvog slučaja da oni koji su Srbiju bombardovali, rušili, ubijali i oteli deo teritorije, sada postaju naši prijatelji.

Može mi neko govoriti o Krimu, koji je posle više od šest decenija ponovo ruski. Ali mi nismo Rusija. Krim je bio u srcima svakog Rusa,a mi sve činimo da generacije koje stasaju zaborave svoje postojanje i svoju istoriju. Uostalom veliki ne udaraju na velike i jake, niti se daju izjave kako mi nemamo nameru da ratujemo. Stoga mi veoma cinično, da ne upotrebim drugi izraz, deluje izjava britanskog premijera Kamerona, koji je na Samitu u Brizbejnu izjavio ,,kako Rusija voli da napada male zemlje„. Junačke vođe sa zapada, koji će nas uvesti jednog dana u EU, na primer bombardovale su Srbiju, Republiku Srpsku, Irak, Libiju, samo deo Sirije, i što je najgore svuda ostavili mrtve, haos, ruševine.

Još nisam čuo, da su ti junaci udarili na neku od velikih zemalja, vojnih i ekonomskih sila. Mogu oni da se poigravaju Balkanskim zemljama, nekim zemljama saveznicama u arapskom svetu, i da ih kao neposlušne strogo kažnjavaju, da im postavljaju zamke i kažnjavaju, prete i ekonomski iscrpljuju, ili mnogo obećavaju a ništa ne ispunjavaju. Mogu oni da vrše pritisak i na neke velike članice NATO alijanse, ali samo do određene granice, sve dok nisu ugroženi nacionalni i državni interesi, kada igranka obavezno prestaje. Ali što se Srbije tiče intenzivna igra traje od 1999. godine. I najgore u svemu je to što ne prestaju i kada ispunjavamo sve njihove zahteve na štetu srpskog naroda i države, a još gore je što se misli da su nam oni ,,prijatelji„.

Jedna arapska poslovica glasi: „onaj koji žuri, govori pre nego što nešto sazna, odgovara pre nego što nešto shvati, odluči pre nego što proveri, kudi pre nego se u nešto uveri. Zato čuvaj se žurbe jer ona uvek dovodi do kajanja„. Srbija danas žuri, ne shvata ko su njeni prijatelji, a kada se to u jednom trenutku shvati neće pomoći nikakvo kajanje.

(Vidovdan.org)

Tweet