РЕШЕТЊИКОВ: Србин без Русије – није прави Србин

REŠETNJIKOV: Srbin bez Rusije – nije pravi Srbin

5 novembra 2015

Leonid-Resetnjikov--(2) 78Jedan od najruskijih i najpravoslavnijih rukovodećih ljudi u Moskvi sigurno je direktor Ruskog instituta za strateške studije Leonid Petrovič Rešetnjikov.

Osnivač tog elitnog instituta je predsednik Ruske Federacije. Utoliko je značajnije što je Rešetnjikov i među onima koji u Moskvi najbolje razumeju Balkan i koji su najnaklonjeniji Srbima.

Evo većeg dela intervjua u kojem Rešetnjikov otkriva svoj odnos prema Rusiji i njenoj istoriji, prema Balkanu, Srbima, Bugarima i Grcima:

Da li je po Vašem mišljenju obaveštajac – muška profesija?

– Da, i to 100%, premda je veliko iskušenje koristiti žene. Žene imaju mnogo sposobnosti za obaveštajni rad.

Da li bi u analitičkim poslovima žene mogle da se iskažu?

– Mogle bi. Ipak, kao što nema žena među velikim piscima, kompozitorima, tako i istaknutih analitičara takođe nema. Ima dobrih analitičara i kod nas, pola instituta – 48% su žene. I dobri su analitičari.

Koje osobine nedostaju ženama u obaveštajnom radu?

– Ne radi se o osobinama. Mnogo toga povezano je sa moralno-etičkom stranom stvari. Obaveštajac mora stalno da se upoznaje s ljudima, da privlači ljude, on mora da postupa tako da čovek koji mu je potreban postane njegov prijatelj, da bude blizak s njim. A kada žena počinje da privlači muškarce situacija može da izgleda potpuno drugačije i u određenoj situaciji ona će morati da se nađe pred izborom. Žena pridobije nekog muškarca za sebe, a on već bez nje ne može da živi, ali kao bez prijatelja, intelektualca, sagovornika, čoveka sa kojim ima zajednička interesovanja. To je razumljivo. Ali, ako on ne može da živi bez žene, a u komunikaciji je ipak, prisutan ženski princip od kojeg se ne može pobeći, onda… Zato, bez obzira na pojedine izuzetke…

Radeći kao rukovodilac resora SVR (Spoljne obaveštajne službe) za saradnju sa drugim svetskim obaveštajnim službama, susretao sam se sa mnogima i upravo su na tu temu često govorili i pripadnici zapadnih službi. Oni su više od nas praktikovali da u obaveštajnoj službi koriste žene. Inače, zapadni obaveštajci kažu da su se realno suočavali sa takvim problemima kada se u presudnom trenutku operacije žena nalazila pred izborom. I mnoge su odustajale, prekidana je operacija. Ipak, postoje čisto muške profesije.

Radili ste u balkanskim zemljama zato što… ?

– Radio sam u balkanskim zemljama zato što je takva moja univerzitetska struka: „Istorija Južnih i Zapadnih Slovena“. Južni Sloveni – Srbija, Jugoslavija, Bugarska… Magistrirao sam na Sofijskom univerzitetu pa je bugarski jezik bio osnova za dalje… Ja volim balkanske zemlje. U Bugarskoj sam se krstio i venčao, u Bugarskoj se rodila starija ćerka, a mlađa u Srbiji.

Vi sa ljubavlju govorite o Balkanu. Da li osećate duhovnu bliskost sa stanovništvom tih zemalja?

– Ja imam mnogo prijatelja na Balkanu. Da nisam pravoslavni vernik, rekao bih da bih u drugom životu bio Bugarin, ili Srbin, ili Grk. Meni se tamo veoma dopada, dopadaju mi se ljudi.

Kako je to izgledalo – raditi protiv onih koji vam se dopadaju?

– Ne, nismo radili protiv, nego za – za Rusiju. A sudbina tih zemalja, tih naroda, njihova misija je – da budu sa Rusijom. Drugačije one gube smisao svog postojanja. Sada su se našle u sferi uticaja Zapada, drugačije civilizacije i… nestaju kao Grci, kao Bugari, kao Srbi. I ne samo da nestaju, nego se transformišu u bezličnu masu. Od nestajanja će ih spasiti samo služenje ideji sa Rusijom, podrška civilizaciji koja je alternativa Zapadu.

Mi smo u tim zemljama uspešno radili zato što smo radili za njih. Ako Bugarin kaže: „Ja sam rusofil“ – to znači da on nije protiv. On je bugarski patriota. A Srbin bez Rusije – nije pravi Srbin. U šta se sada pretvaraju te zemlje? A Grčka? One treba da budu zajedno sa Rusijom! Mi nikada nismo radili protiv njih, uvek za – za Bugarsku, za Srbiju, za Grčku.

Drugim rečima, Vi ste se na Balkanu osećali kao kod kuće, a da li se u zemljama Azije i Bliskog Istoka naši sunarodnici osećaju kao u pravoj tuđini?

– Naravno. Balkan je – naš zajednički dom, ipak smo svi mi izašli iz vizantijske krstionice.

U odnosu na sovjetski sistem Vi u intervjuima često izražavate svoj kritički stav…

– Država koju smo mi osnovali 1917-1918., raspala se krajem 1980.-ih. Sama se raspala! Svi govore da su izdajnici Gorbačov, Jeljcin i još neki… Ne, oni su produkt raspada, produkt truljenja. Da nije bilo tako – sistem bi izneo alternativne ličnosti koje bi taj produkt truljenja izbacile na smetlište. Međutim, sistem nije mogao nikoga da iznedri zato što je istrulio, izgubio vitalnost. Zašto? Zato što je on čvrsto stavio šapu na dve najvažnije stvari: duhovnost – težnju značajnog dela ljudi da nađu odgovor na pitanje o smislu (na to traganje bila je stavljena najstroža zabrana, sa žrtvama, ubistvima), što je dovelo do nestajanja duha i stvaralaštva. Mnogi ne žele da budu samo najamni radnici ili službenici, već hoće da imaju svoju zemlju, svoj dom i domaćinstvo. To je takođe bio „tabu“. Na kraju, sistem nije izdržao konkurenciju – on je jednostavno umro.

Utemeljivan je dobar princip pravednosti, ali pravednost ne treba da bude socijalistička, nego hrišćanska, iz srca, a ne iz razuma. Sistem nije funkcionisao zato što je bio veštački stvoren, boljševici su ga stvarali usput, na brzu ruku. Permanentna reforma.

Kako se desilo da ste se Vi iz sovjetskog patriote pretvorili u pristalicu autokratije?

– Pre svega ja sam bio patriota Otadžbine. Da, sovjetski, naravno, ali je moja porodica, ako može tako da se kaže, veoma ruska. Otac je sa sela, do 1920. godine uspeo je da pri crkvi završi parohijsku školu, u vojsci je postao komunista i prošao čitav rat.

Mi nismo o tome razmišljali, ali tokom 1945. prosečna starost ratnika-pobednika iznosila je 39-40 godina. U filmovima nam obično prikazuju dečake. Bilo ih je, ali su to uglavnom bili odrasli ljudi. Do 1. janura 1942. Crvena armija bila je gotovo razbijena. Za pola godine 2.232.000 ljudi našli su se u zarobljeništvu, 1,5 miliona poginulih i 700 hiljada dezertera i samovoljno povređenih, armija je skoro nestala, ona armija koju smo zvali obaveznom i koju su činili mladići od 18-20 godina. Činilo se da su Hitler i fašisti pred Moskvom, a onda je krenula regrutacija godišta 1898-1913. – pozivanje ljudi koji su osetili uticaj carskog duha. Počeli su da pobeđuju. Većina njih nije se borila za sistem, oni su se borili za matušku – Rusiju, zbog čega su postali ratnici-pobednici. Mi smo taj rat dobili na ruskom duhu.

Zašto se desio tako čudan poraz 1941.? Ne samo zbog grubih grešaka u komandovanju na čelu sa Staljinom. Nije manje važan uzrok ni u tome što je sovjetsko društvo bilo nehomogeno. Sa jedne strane su mladi ljudi koji su prihvatili sovjetsku ideologiju i sovjetske vrednosti. Upravo su se oni herojski borili u Brestu i Smolensku. Sa druge strane su ljudi koji su se formirali u imperiji. Njih gotovo nisu ni regrutovali 1941., posebno ne u tenkovske jedinice. Bila je i ogromna masa omladine koja nije ni sovjetske vrednosti prihvatila, niti je imperijske znala. Ta masa se i rukovodila mišlju: a za šta da se borimo?! I tek onda kada je krajem 1941. sovjetskim patriotama dodat ogroman rusko-imperijski „sloj“ počeo je drugačiji rat. „Prelazna“ vojska se još smanjila: tokom 1942. još jedan milion ljudi se predao.

Dakle, šta vas je navelo da revidirate svoje stavove?

– Dok sam analizirao tok i događaje istorije Rusije mnogo sam razmišljao, upoređivao… Dok čitate bolje je da pažnju ne odvlači fabula i zanimljive činjenice, već analiza i upoređivanje, tako da sam došao do određenih zaključaka.

Gde ste čitali? Na Balkanu? U SSSR-u je bilo teško naći neideologizovanu literaturu.

– U sovjetsko vreme uspevao sam da i u Otadžbini ponešto dobijem. Interesantan članak ili knjiga prenošeni su iz ruke u ruku, retko, ali sam čitao. Nisam slušaozapadne radio emisije, nisam ih voleo: u njima se kondenzovao bes, osećala se zlonamernost prema našoj zemlji i narodu, ali ne i prema sovjetskoj vlasti. Mi smo i bez zapadanog radija pričali viceve o Brežnjevu i Hruščovu. A kad poslušaš zapadne emisije ponekad pomisliš: oni ne vole, ne sovjetski režim, oni mrze nas, Ruse. Ipak, vi ste u pravu: kad sam počeo da radim na Balkanu proširio se broj izvora, posebno u Jugoslaviji. U Beograd sam došao 1979., i tamo je moglo da se nađe i pročita šta god se želi od ozbiljne literature. Razume se, oni koje to interesuje, a mene je veoma interesovalo i mnogo sam čitao. Inače, ranije, još dok sam bio asistent u Bugarskoj, uspostavio sam manje kontakte sa pripadnicima bele emigracije. Oni su za mene bili ljudi iz drugog sveta. To nisu bila njihova deca, nego sami emigranti. Većina njih već je imala 70 godina. I mada se sa njima nisam često slagao, seme je padalo na plodno tlo.

U Jugoslaviji je bilo više takvih kontakata i to u atmosferi kraja i katastrofe koja se približavala. Sećam se da sam 1982. na pitanje koliko će potrajati sovjetska vlast odgovorio – još 7-10 godina. Zašto? Zato što i nije bilo komunista. Bilo je mnogo članova partije, ali komunista sa ubeđenjem – nije. Na politička predavanja nikoga nisu mogli privoleti. Bilo je pojedinaca koji su želeli da rade u partijskim organima. Komunisti su iščezli, a komunistička vlast ne može se održatibez komunista. To je 1991. i pokazala.

Obratite pažnju: nije istina kadkažu da se monarhistička Rusija srušila za jedan dan. Stara Rusija se suprotstavljala. Oni koji su želeli da je sačuvaju okupili su se na Donu, na Kubanu i počelo je… A kad je pala sovjetska vlast ništa se nije desilo. Niko nije izašao da brani, makar neki rejonski komitet partije, niko. U Ruskoj imperiji odvijali su se složeni procesi, ali teško da bi se ona samo-urušila kao Sovjetski Savez.

Posle događaja 1905. protivnici imperije dobro su predvideli: veoma je teško postići cilj samo revolucijom, treba likvidirati stub na koji se oslanja imperija – monarha. Organizovana je klasična zavera radi uklanjanja cara. Car je izolovan, a zatim zverski ubijen. A onda je krenulo… Za to što smo učinili nema opravdanja. Ali,ljudi još uvek ne žele da razmišljaju, ne žele da znaju istinu. Izgleda da smo tvrda srca!

Zašto nikako da priznamo da uništenje našeg genetskog fonda od 1920-1940. negativno utiče na našu naciju danas? Jesu li ti milioni smrti prošli bez traga?! Izgubili smo ogroman broj ljudi. I to kakvih ljudi! Da, zato kritikujem i kritikovaću sovjetsku vlast.

Vi ste srećan čovek…

– Za sve hvala Gospodu, veoma je malo mojih zasluga. Hteo bih da kažem drugo: bez obzira što je sovjetska vlast pala, ja smatram da mi još uvek živimo u svojevrsnoj sovjetskoj državi. To što sam od polovine 1980.-ih počeo da se pridržavam pravoslavnih monarhističkih gledišta, gledišta ruskog patriote, nije se dopadalo mnogim ljudima, uključujući i moje kolege. Bilo je određenih pritisaka, formirana je odgovarajuća atmosfera u odnosu na mene i na ljude slične meni. Ali bilo je ljudi, uključujući i moje rukovodioce, koji nisu dopustili onima koji su to želeli da organizuju moralni obračuna sa onima koji drugačije misle.

U knjizi „Vratiti se u Rusiju“ tvrdite da smo se pre revolucije upravo po pravoslavnoj državnosti razlikovali od drugih naroda. A imamo li danas, po Vašem mišljenju, neku karakterističnu crtu?

– Hiljadu godina je naš narod, naši preci živeli u veri. Ali je generacija početka XX veka iznenada saopštila: eto, vi ste hiljadu godina živeli kao budale, vaša vera je – besmislica, treba živeti bez Boga. Na toj misli ja sam se kao sovjetski čovek i prelomio, kada su mi 1978. u jednom razgovoru skrenuli pažnju na to da su moji deda, moj pradeda, prapradeda imali drugačije vrednosti.

Vidite, ja istorijski razmišljam: evo kako sam to zamislio… Mnogo generacija Rešetikovih živelo je sa istim pogledom na svet, istim poimanjem sveta, oni su od toga bili satkani, i odjednom mi sve prekidamo i od svega odustajemo, pa i od svog roda. Kažemo da mi znamo kako treba bolje živeti. A šta mi bolje znamo?! Ubijali smo jedni druge, Rus Rusa, i potkopali snagu svog naroda. A ne može se iskoreniti ono što se oblikovalo tokom hiljadu godina i što je ostalo u našim dušama! Čak i ako čovek sto puta kaže da je ateista, ako je odrastao u Rusiji, voli Rusiju – u njemu, ipak, živi pravoslavni duh. Uostalom, to na Zapadu osećaju. Stranci to često priznaju. Jednom mi je neki od njih rekao: „Mi vas ne razumemo. Kako možete da pevate pesme o jagodama, o nekom drvetu i travi?!“

Šta nas odlikuje – duša?

– Da. Mi drugačije gledamo na svet. Na Zapadu osećaju da smo mi drugačiji. Zapadnjaci često kažu da vole Dostojevskog. A ja poželim da ih pitam: da li stvarno razumete o čemu je pisao taj pisac-prorok? Dostojevski je duboko pravoslavni čovek. Takođe je bilo smešno kada su sovjetski kritičari tvrdili da vole Dostojevskog, a tek Zapadnjaci… Očigledno teže onome što oni nemaju.

Zapad nas oseća i shvata kao alternativnu civilizaciju. Mi ne možemo da živimo po njihovom šablonu. Oni to ne razumeju i zato stalno greše. Oni ne razumeju da smo mi narod podviga, a naš podvig često je zasnovan na misli „živeti hrišćanski – to se ne postiže uvek, ali sigurno treba umreti hrišćanski“. Između podviga mi često živimo nehajno, što Gospod ne može da prihvati, ali kada dođe odlučujući trenutak, mi umiremo hrišćanski, odnosno, činimo podvig. To nas veoma razlikuje od drugih naroda.

Eto, uveli su sankcije, vrše moćan pritisak i nikako ne mogu ni da zamisle da to samo mobilizuje ruski duh i priprema ga za odlučan okršaj. A kad nas ne bi pritiskali – mi bismo se sami polako demoralisali i spustili u močvaru. A ovako, oni nas pritiskaju i mi shvatamo: bliži se vreme čina i podviga. Ruski čovek shvata da vreme dolazi – sada ću konačno stati pred Gospodom i reći: evo, tvoj sam, Gospode, sve ću učiniti! To nas odlikuje i to treba visoko ceniti. To je osnova naše civilizacije. To je naša ideologija, naša nacionalna ideja.

(za Fakti.org prevela Ksenija Trajković)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *