Revolucija je uvek biznis

Revolucija je uvek biznis

13 decembra 2013

pol-marina-ragusPiše: Marina Raguš

Ukrajina se nalazi na opasnom raskršću. «Zamrzavanje» procesa pridruživanja EU pokrenulo je sve zapadne mehanizme «mekog puča», koji za cilj imaju svrgavanje političke elite koja je «skrenula» sa EUropskog puta. Predsednik Ukrajine, Viktor Janukovič nije više po volji Brisela, Berlina i Vašingtona i to je vrlo jasno stavljeno do znanja direktnim učešćem zapadnih funkcionera u «ulična dešavanja» u Kijevu. Neverovatni prizori obilaze, rečju i slikom, sve svetske medije sa Mejdana, ili Trga nezavisnosti u Kijevu. Poslednji u nizu je poseta pomoćnice državnog sekretara SAD, Viktorije Nuland prozapadnim protestantima u Kijevu. Ona je, ni manje, ni više, delila «kolačiće» Ukrajincima okupljenim na Trgu nezavisnosti u ukrajinskoj metropoli. U znak jasne podrške, podržana najavom sankcija od strane svoje države prema Ukrajini, Nuland koja je u Stejt Dipartmentu zadužena za Evropu i Evro-Aziju pokazala je čitavom Istočnom svetu kako ih zapad vidi. Direktno mešanje u unutrašnje stvari jedne zemlje, tako je dobilo na novoj definiciji. Mora se istaći da je ovim zapad prevazišao svoju bahatost. Iz političkog ugla mereno, ovakvi postupci se mere intezitetom klasične agresije na suverenu državu, pa tako i na ceo međunarodni poredak. S obzirom da su izostale reakcije relevantnih međunarodnih organizacija, nije prejako ukoliko konstatujemo da međunarodni poredak ne postoji. On je u parčiće razbijen imperijalnim aspiracijama korporativnog zapada. Postavlja se pitanje šta dalje?

Za mnoge analitičare, ovo je bio logičan sled političkih događaja uz jednu nepoznanicu: do koje će granice ići otpor zapadnoj hegemoniji s istoka, i šta će biti konačni epilog? Da li će se on meriti prema upotrebljenoj oružanoj sili ili će već politički dijalog biti mera opstanka civilizacije čiji smo savremenici? U ukrajinskom slučaju, korporativni zapad politički dijalog vidi u smeni rukovodstva države koja ide ka finansijskom kolapsu. On je uložio milione dolara u narandžastu revoluciju, on danas ulaže svoje političke predstavnike kao zalog namere da Ukrajinu podvede pod svoj «poen». Drugo rešenje za njih ne postoji. Sve ostalo bila bi potvrda da je brod koji luta Starim kontinentom poput Titanika. To zapad koji i dalje živi u uverenju da je jedina silna opcija na međunarodnoj sceni, ne može da dozvoli. Naprotiv. Kao i svaka sila koja je istrulila iznutra i krenula da se raspada, on će udarati nemilosrdno i histerično gdegod i kakogod misli da treba, nebili o(p)stao u «igri». Apsolutno je za ovu korporativnu mašineriju nebitna cena: da li je reč o milionima ljudi, žena i dece ili o milijardama profita-jasno je šta će odlučiti. Uostalom, zar o tome ne govore događaji koji su izmenili sve postojeće političke, ekonomske, socijalne i kulturne definicije? U ime Boga i ljudskih prava, korporativni zapad je uvukao u potpuni teror i beznađe ceo svet. Stoga, treba podsetiti na nekoliko «revolucionarnih» dešavanja prema receptu Pentagona u koje je uloženo toliko finansijskih sredstava da je mogla da se prehrani i leči i Ukrajina, i Egipat, i Tunis i Srbija i sve one države koje su SAD markirale za metu na svojoj imperijalnoj «mapi puta». Mnogi bi sada rekli: toliko o ljudskim pravima i civilizacijskim tekovinama.

Osamdesetih godina prošlog veka, zapad je živeo samo od jedne ideje: kako slomiti Varšavski ugovor. Neki su tu zamisao obrazlagali pretnjom udara od strane Sovjetskog saveza; Oni drugi koji spadaju u arhitekte novog svetskog poretka čistim profitom koji generiše realnu moć: političku, vojnu i sve druge oblike moći koji slede.Ovde dolazimo do dr Džina Šarpa, autora priručnika za realizaciju «mekih pučeva» – «Od diktature do demokratije». Mnogi «aktivisti» raznih pokreta otpora kako u Istočnoj Evropi tako i na Bliskom Istoku zaklinjali su se u ovo štivo kao u Bibliju (ne)nasilnog otpora. Dr Šarp, harvardski profesor 1983. godine osniva program (ne)nasilnih sankcija pri Centru za međunarodne odnose na Harvardu, gde predaje u okviru sociologije nešto poput: upotrebe građanske neposlušnosti od strane zapanoevropske populacije u slučaju vojne invazije trupa Varšavskog ugovora. Istovremeno u Bostonu osniva Institut Albert Ajnštajn preko kog se finansiraju njegova istraživanja i primena modela koje lično potpisuje. Dve godine kasnije, 1985, Šarp objavljuje knjigu «Čineći Evropu neosvojivom» čije drugo dopunjeno izdanje u predgovoru potpisuje otac Hladnog rata Džordž Kenan. Ubrzo se ovaj Institut «integriše» u američki državni aparat i Šarp kreće da savetuje antikomunističke pokrete širom sveta gdegod je Pentagon pokazao svojim prstom. Uz nevidljivu ruku Centralne obaveštajne agencije SAD, kao i celokupne međunarodne korporativne obaveštajne zajednice zapada, Šarpov instutut postaje okosnica antikomunističkog krstaškog rata. Godine 1990, Albert Ajnštajn Institut okuplja na konferenciji povodom (ne)nasilnih sankcija 185 eksperata iz 16 zemalja i ovo istorija beleži kao zvanični početak krstaškog rata protiv komunizma. CIA je već uvela u igru pukovnika Roberta Boba Halveja eksperta u izvođenju tajnih operacija i dekana škole za obuku vojnih atašea. Značaj Šarpove metodologije bio je prepoznat kao borbena tehnika i ekspanzionistički model zapada. Tako, juna 1989. godine Šarp odlazi u Peking, dve nedelje pre događaja na Tjenanmenu. Kineske vlasti ga proteruju.

Institut ubrzo jača svoje finansiranje kroz izdašne budžete IRI (International Republican Institute) i NED-a(National Endowment for Democracy), dok profesor Tomas Šeling, ekonomista i analitičar CIA, postaje član administrativnog veća Instituta. Istovremeno, Baltičke zemlje proglašavaju nezavisnost. Šarp sa svojim timom 1990, putuje u Švedsku gde obučava nekoliko Litvanskih političara za otpor protiv Crvene armije. Godinama kasnije, Šarp sa timom Instituta obučava pripadnike pokreta «Otpor» za svrgavanje poslednjeg «komunističkog» režima u Evropi, oličenog u Slobodanu Miloševiću. Istovremeno, obučavaju članove partije Ibrahima Rugove (Demokratski savez Kosova), od kojih je tokom rata Vašington odustao i okrenuo se OVK (do tada terorističkoj organizaciji) jer su imali veći uticaj na terenu. Od terorista ih prevode u borce za ljudska prava. Pukovnik Halvi paralelno obučava lidere Otpora u hotelu Hilton u Budimpešti. Sve je bilo dozvoljeno i na raspolaganju u obaranju Miloševića. Do danas, nije utvrđena precizna suma novca koja je uložena u obaranje poslednjeg «komunističkog» režima. Međutim, mnogi koji su post-festum govorili o ovoj operaciji, govorili su o milionskim iznosima. Da se zaustavimo kod OTPORA. Ubrzo posle, petooktobarske «revolucije» lideri Otpora presvlače odela, osnivaju Kanvas (CANVAS) i postaju najbolji izvozni brend Srbije početkom 21. veka. Za njih se revolucija pokazala kao vrlo uspešan biznis koji su prodavali gdegod je SAD bilo potrebno. «Ključni igrači u Otporu su stvorili KANVAS i aktivni su u nekih pedesetak zemalja. Oni jednostavno prate ciljeve koje su zacrtali ljudi u Vašingtonu za promene režima», rekao je Vilijam Endgal, u intervju za film «The Revolutions Business». Objašnjenja koja su dolazila iz Vašingtonske centrale poput: reč je o mladim ljudima-idealistima koji su svoj uspeh želeli da podele s drugima, za dobrog poznavaoca američke vizije političkog delovanja nije bilo dovoljno objašnjenje. « Ja mislim da su oni dobro finansirani od strane američke obaveštajne službe za ovaj posao i njihove ciljne države tipa Egipta, su upravo one države koje su na listi Pentagona za destabilizaciju i rušenje vlasti», izričit je Endgal.

Posle srpske «revolucije» KANVAS je radio u 37 zemalja i iza sebe (do 2011) ima 5 uspešnih «revolucija»: Gruzija, Ukrajina, Liban, Maldivi, Egipat i Tunis. Pesnicu, koja je bila simbol Otpora usvaja pokret «Kmara» u Gruziji, «Oborona» u Rusiji, pokreti u Venecueli, Iranu, Egiptu… svaki pokret postaje brend pomoću simbola: narandžasta boja u Ukrajini, ruže u Gruziji, lale u Kirgiziji, džins u Belorusiji. Različiti simboli i brendovi, ali koncept isti kao i sponzor-SAD. Za dvojicu autora filma «Revolucija kao biznis», Patrika Hafnera i Aleksandra Steinbaha odgovor na pitanje: da li iza svih ovih revolucija stoji Amerika, odgovor je dala narandžasta revolucija u Ukrajini. «Ukrajina je tradicionalno bila deo Rusije, ali se krajem 2004 to promenilo. SAD su uložile milione dolara u opozicione pokrete kako bi se promenio režim», zaključuju autori. Novembra 2004, na ulicama Kijeva na istom Trgu koji je i danas mesto okupljanja prozapadnih Ukrajinaca okupilo se stotine hiljada Ukrajinaca tražeći da Viktor Juščenko postane predsednik. Naravnmo, preko ulice Juščenko je došao na politički tron. Ostalo je istorija. Dimitrij Potočkin, «revolucionar» po profesionalnom opredeljenju, posle ostvarenog uspeha počinje da hvali svoj proizvod. U stvari, preuzet i primenjen proizvod prema uputstvu Džina Šarpa i njegovog Instituta i uz američke pare «Počeo sam kampanju s budžetom koji je bio milion dolara», rekao je Potočkin Hafneru i Steinbahu. I uspeh je bio garantovan. To mu je omogućilo da postane instruktor opozicionarima u Iranu, Rusiji, Belorusiji i Egiptu. Iz njegovog stana u Ukrajini, preko Skajp-a on rukovodi mrežom aktivista koji su se spremali za obaranje režima.

Danas, osam godina kasnije opet krajem godine, novembra 2013 Mejdan, šalje skoro iste slike u svet. Ovaj put, žele da Viktor Janukovič ode s vlasti. Slike su skoro iste, a to skoro se pronalazi u razlici da su ovaj put na barikadama uz prozapadne snage visoki funkcioneri EU (baronesa Ešton) SAD (Viktorija Nuland) Nemačke (Gvido Vestervele). Nezapamćeno za političku nauku postmoderne. Dakle, da prevedemo: u udaru na pravni poredak suverene zemlje (što znači i njenu destabilizaciju), dakle u «mekom puču» učestvuju pripadnici političkih elita najjačih zemalja zapada. Da li je komentar potreban, pitamo se? Ili, umesto komentara i zaključka: Da li bi bilo isto da su recimo lideri s istočne hemisfere tako došli na barikade tokom Occupy Wall Street ili (opet) jezikom presedana koji zapad razume: onda je sasvim u redu da, recimo, visoke ruske zvaničnike vidimo na nekim novim barikadama. Presedan je presedan-a zapad je prešao granicu, čak, i presedana, zar ne? Uostalom, sve ovo prethodno napisano i jeste priča o pohodu na Rusiju koju su skoro svi učesnici filma, aktivisti raznih «profesionalnih» pokreta otpora markirali -sledeća je Rusija. I Rusija odoleva, prateći presedane. Zar rat na Kavkazu nije bio upravo to. Sledstveno presedanu otimanja dela teritorije Srbije-KiM, zapad je bio upozoren da pravi opasan presedan, i o tome smo svedočili na sednici Saveta bezbednosti OUN. Međutim, taj isti zapad nije verovao u spremnost Rusije da ide korak dalje u nekoj budućoj sličnoj situaciji. Slično se i desilo.

Proširenje EU na Istok, uz bezobzirno gaženje suvereniteta i teritorijalnog integriteta svih država koje su se našle na putu, nije izazavalo ali je primetno koincidiralo s izgradnjom Južnog toka i okretanjem sve većeg broja zemalja Istoka (a neke među njima su članice EU) Moskvi. Front na kome će se finalno odrediti međunarodna scena Starog kontinenta pa tako i sveta.

Većina onih koji pažljivo beleže hroniku događaja bi se složila: Tražili ste, gledajte..A nekada davno, kada je latinski jezik bio zvanični način komuniciranja, velika većina (opet hroničara) bi uzviknula: Vae Victis! (Jao pobeđenima).

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *