Револуција

Revolucija

14 januara 2019

Piše: Igor Vuković

Ponekad je ulagivanje pojedinih opozicionih političara velikim silama, odnosno njihovim službenicima u Srbiji prosto zadivljujuće. Ipak, češće je samo gadno. Kaže Boris Tadić kako bi protesti trebalo da budu dugi, uporni, sa zahtevima, te da je tako pao i Milošević. On koji je napravio SNS. Verovatno je prespavao 5. oktobar.

Sve sami revolucionari. Iz kafića, nakon selfija i tvita direktno u šetnju. Broj ljudi na protestima verovatno ih je sve zatekao. Što je dobro, makar su svesni svoje snage. Građani koji šetaju nisu birali sastav opozicije, samo hoće da sruše Vučića i njegovu bulumentu. 50.000 ljudi koji koračajući izražavaju svoje stavove jesu tvrdo jezgro promena. Kaže jedan od njih. Tužno je ako smo mi koji šetamo iza tih gurača iz prvih redova spremni više sebe da uložimo i žrtvujemo od profitera i profesionalnih političara. Zašto skoro svi imamo oportunistički pristup protestima? Da li je to naša zrelost ili nespremnost lidera da dokažu svoju spremnost na žrtvu sve čekajući na neki novi pogubni ispad režima?

Da ne pređe u kritiku opozicije, takva je kakva je, nismo je mi birali već strani faktor. Kao i uvek uostalom. Nego, kako ćemo oterati ovo zlo? Mirna šetnja kao početak može da dobije prelaznu ocenu, ali dugoročno će se završiti isto poput tzv. “protesta protiv diktature”. Izbori? U ovim okolnostima? Vučić će promeniti uslove, zaustaviti nasilje, otvoriti medije…Molim vas.

Kod nas je posebno uočljiv taj kalkulantski pristup politici. Da se ja ne istrčavam, što baš ja da govorim o tome, daj sad samo da šetamo u retro stilu, Oliver je stradao-strašno, nije vreme, hajde da vršimo pritisak na strane ambasade, taguj, taguj, šeruj…Pitanje za opoziciono-lidersku subkulturu: Osećate li narodnu energiju?

Naprednjačko zlo se ne tera na izborima. Niti će ikada priznati poraz. Potrebno je pokazati karakter. Nastavljači komunističkog protivpravnog kontinuiteta moraju da budu srušeni kako su njihovi prethodnici i došli. Revolucijom! Ako je iz njihove zločinačke revolucije proizašlo sve što danas gledamo i živimo, i mi imamo pravo da sprovedemo revoluciju i stvari vratimo u pređašnje stanje. Makar napravimo diskontinuitet. Ono što je sigurno, nastavljači komunizma koji jašu na tekovinama crvene revolucije iz 1945. nemaju pravo da morališu o bilo kojoj naredno sprovedenoj revoluciji.

Bunt, ustanak, pobuna! To je penicilin za ove nacional-boljševike. Blokada svih značajnijih institucija, medija, davanje rokova od maksimalno 24 sata za neopozive ostavke predsednika republike i celokupne vlade, raspuštanje Narodne skupštine. Uvođenje prelazne vlade, raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu, pokretanje procesa protiv svih koji su zloupotrebili javni interes u prethodnih 6, ali i 18 godina.

U svojoj borbi čovek mora biti iskren, ako je dobronameran. Srbija se deli na nas i njih. Njih koji samo sebe smatraju državom i nas koji i njih i sebe smatramo državom. Oni koji su napravili takav ambijent da je država jedino njihova, a da su svi na suprotnoj strani veći protivnici te države od Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija. Takvi svakako zaslužuju udar slobodoumnih građana na truo sistem.

Ima li revolucije bez ozbiljnog vođstva? Naravno da nema, ali to ne umanjuje potrebu za revolucijom. Ne umanjuje potrebu za otrežnjenjem onih koji vode narod željan promena.

Nema pobede bez karaktera. Nema pobede bez rizika. Trijumfu moramo da težimo, da ga priželjkujemo i sve učinimo da do njega dođe. Svesni da se on možda neće ostvariti. Spremni na žrtvu. To podrazumeva višemesečnu borbu na ulicama ako treba. I mnogo više od toga!

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *