Резолуционарност

Резолуционарност

12 децембра 2018

Пише: Чедомир Антић

Донели су резолуцију. Хвала Богу! Да не живе више у лажи. Треба да се зна: на овом свету постоји један народ без предака. То су Црногорци Мила Ђукановића. Црногорци, ви једина мањино која има своју државу, вама су неки дан умрла оба ђеда, а са њима и обе бабе. Њихова смрт, она друга и најстрашнија – када мртве забораве – догодила се вашом вољом. Уз њих, нестали су сви ваши стари до Немање и његови стари до Бодина, Војислава, Петра и Властимира. Можда вам то није драго, али са њима нестала је и фатална Јаквинта, тако битна Милу и Ацу Ђукановићу, тако значајна вашим Херодитама од јаднога Јагоша Јовановића до узоритих Црногораца Шерба Растодера и Милана Шћекића Барског љетописца. Али, не брините – добили сте новог ђеда – Савића Штедимлију и бабу Секулу Дрљевића. Имате и пратетку – „оца Домовне“ Анту Старчевића. И овај потоњи је учинио да му преци умру – отац Јаков (унијата) и мајка древног, хрватског, имена, Милица. Имате и течу, и нека вам буде на част са њим. Име му је славно, носио га је највећи восковођа у Тридесетогодишњем рату – шведски краљ. Звао се Адолф.

Нико не сме да изда своју државу. Тачно је то. Увек дођемо до тог часа опеваног уГорском вијенцу, када „ја рвах,а ти издаде“. Тако је и краљ једне малене земље у којој су Срби чинили 90% становништва издао своју земљу и побегао, оставивши народ и војску на цедилу. Народ је касније, а и баба Секула је била посланица те скупштине, легитимно и демократски одлучио да се Црна Гора присаједини земљи за коју су тада сви од реда веровали да је њена матица. Та земља је Србија. Србија баш и није подстицала покрете у прилог непосредном уједињењу. Подсетићу: три четвртине срезова Босне и Херцеговине прокламовало је непосредно уједињење са краљевином Србијом, српска влада и Народно вијеће у Сарајеву (које су водили и већином чинили Срби) спречили су заседање скупштина у Бањалуци и Сарајеву, које би прогласиле непосредно уједињење. Слично је било и са Далмацијом која је од Загреба тражила што хитније уједињење непризнате Државе Словенаца, Хрвата и Срба. Будући угрожена од Италије, званична Далмација најавила је да ће се сама ујединити са Србијом.

Где би Црна Гора 1918. године, ако не у југословенску државу? Да ли је имала алтернативу? То су знали и краљ Никола и зеленаши. Зато су стално спомињали „прћију“. Неко је ту хтео новац, неко уносне положаје. Па зар их нису добили? Колико је чланова династије Петровић–Његош одбило обештећење које им је пунудила Краљевина СХС? Пензије су добијали до 1945. године. Да ли би се оваква Црна Гора развила од државице чији је највећи град арбанашка Ђаковица,са Котором као најзападнијим приморским градом. Окружена Србијом или у бољем случају Србијом и Албанијом. Где би Црна Гора била без искуства Зетске бановине, без повлашћене и у највећој мери помагане републике социјалистичке Југославије? Радна хипотеза је да је солидарност због земљотреса више учинила на привредном развоју Црне Горе него сви Петровићи-Његоши заједно.

Е ту Југославију, која је Црну Гору унапредила, формирала, омогућила да јој најбољи синови и кћери одлазе у Београд на школе, а не у Аргентину на рад, садашњи подгорички режим је издао једно десетак пута. Од Хашке декларације и повлачења официра и војника из Српске Крајине и из других крајева изван граница Црне Горе, до Устава из 2007. и асимилаторских закона. Да ли има, макар и једне земље на свету која не слави велике тековине Првог светског рата – рата у коме је демократија тријумфовала над милитаризмом? Славе га чак и губитници, из данашње перспективе имају и разлога. Има само једна држава која, након што је усвојила бабу и ђеда, покушава да промени прошлост. Али, могу ли издајници бити издани?

Ако могу, онда хајде да се до краја раскусурамо. Да видимо ко шта коме дугује. Испашће, без сумње да оваква, Ђукановићева Црне Гора дугује Србији бар десетак милијарди долара. Поштено би било да тај дуг врате, а најбоље би било да га исплате оном ко је у Црној Гори данас и претходних седамдесет и седам година обесправљен и угњетен. Вратите новац српском народу у Црној Гори ионако му дугујете много, а у идентитетском и државотворном смислу, дугујете му СВЕ.

Не би угођај био потпун да се није огласио и посланик Бошњак. Бошњачки политичари у Црној Гори су тек забраздили. Своју нацију учинили су делом режима, црногорска нација макар за себе може да каже да је „режим“. Ови чак нису ни то. Вели, Југославија није признала бошњачку нацију. Питам: како да је призна? Па измислили сте је 1993. године. Године 1918. милили сте да сте Турци или Срби мухамеданске вере. Ђукановић би требало да размисли о искрености бошњачких савезника, ето они се још увек нису одрекли муфтије који је на Подгоричкој скупштини гласао за укључивање Црне Горе у Краљевину Србију. Нису се ни оградили од свих оних посланика муслимана који су се том приликом потписали Ћирилицом.

Поред ових бесмислица, режим Мила Ђукановића наставио је и са прогоном демократске опозиције. Нација подмлађена „резолуционарним лифтингом“ почела је најновије доба хапсећи Црногорца Небојшу Медојевића. Ухапшен је без укидања имунитета… Шта да се ради, то су традиције.

(Напредни клуб)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u