Rezultat „humanitarnih vojnih intervencija“ je kršenje ljudskih prva i izazivanje humanitarnih katastrofa

Rezultat „humanitarnih vojnih intervencija“ je kršenje ljudskih prva i izazivanje humanitarnih katastrofa

20 septembra 2013

B1-B_Lancer_and_cluster_bombsPiše: Srđan Šljukić

Od kada se govori o globalizaciji, naglašava se i njen uticaj na suverenost, tj. ističe se da ona vodi procesu desuverenizacije nacionalnih država. Desuverenizacija ima više aspekata, praktično je nalazimo u svim društvenim sferama. Na primer, navodi se da protok kapitala sprečava države da vode sopstvenu domaću monetarnu politiku i da vlade ne mogu da kontrolišu znanje zbog Interneta i sl, što vodi eroziji suvereniteta međusobne zavisnosti i domaćeg suvereniteta.

Još jedan proces, navodi S.  Krasner, dovodi u pitanje suverenost nacionalnih država, a to je pojačano insistiranje na međunarodnim normama koje se tiču ljudskih prava. Ove norme utiču na Vestfalijski (Vatelijanski) suverenitet, jer osporavaju pravo država da određuju sopstvena pravila u pogledu prava pojedinaca unutar svojih granica. To znači da spoljni faktori, poput nevladinih organizacija, međunarodnih organizacija ili/i moćnih država vrše pritisak na vlade nekih država da prihvate određene standarde u ovoj oblasti, kao i da ih sprovedu. Taj pritisak može imati različite oblike i ide sve do vojne intervencije (Krasner, 2001).

Čitav niz autora naglašava da međunarodne norme u oblasti ljudskih prava vode desuverenizaciji nacionalnih država. Tako DŽ. Koen ističe da globalizacija menja način našeg razmišljanja o demokratiji, pravima i suverenitetu i da uticaj diskursa međunarodno priznatih ljudskih prava ubrzano raste. Ovaj diskurs upućuje na zaključak da legitimnost vlada mora zavisiti od toga da li su one ne-agresivne i od toga da li se drže „minimalne pravde“. Koen prepoznaje tri talasa oživljavanja koncepta ljudskih prava: prvi, neposredno nakon Drugog svetskog rata, koji je uključivao tribunale, ugovore, konvencije i deklaracije; drugi, koji se povezuje sa dekolonizacijom, pokretima za oslobađanje od sovjetskog uticaja u istočnoj Evropi i demokratskom tranzicijom u Latinskoj Americi (60-e, 70-e i 80-e godine prošlog veka); treći talas, počevši od 90-ih godina, u kojem najistaknutije mesto imaju „humanitarne vojne intervencije“, sprovođene u ime zaštite univerzalnih ljudskih prava (Cohen, 2008). Tipično je gledište M. Volzera (Walzer), koji smatra da je „(…) postupak „humanitarne intervencije“ bez sumnje dosta zloupotrebljavan, ali „etički neophodan kad god su svirepost i patnja dovedeni do krajnjih granica, i kada se čini da lokalne vlasti nisu sposobne da ih okončaju (…) Da, norma kaže da ne treba intervenisati u zemljama drugih naroda; norma je samo – određivanje. Ali ne za ove ljude, žrtve tiranije, ideološkog žara, entičke mržnje, koji svojom sudbinom nimalo ne upravljaju, kojima je hitno potrebna pomoć spolja“ (Volzer, 2008: 42, 50). Slično Volzeru misli i R. Kuper, britanski diplomata sa teorijskim pretenzijama, podvlačeći da više ne živimo u svetu u kojem su bitni samo nacionalih interesa i da ljudska prava i humanitarni problemi igraju važnu ulogu u kreiranju politike. Želja da se zaštite pojedinci je deo post-modernog etosa, a u svetu postoji široko polje za humanitarne intervencije. Severni Irak, Somalija, Jugoslavija i Ruanda samo su početak trenda (Cooper, 2000).

Pojava opravdavanja vojnih intervenicija brigom za ljudska prava vodila je pokušajima da se redefiniše sam koncept suvereniteta. Još jedan diplomata, K. Anan (Annan), uvodi pojam „individualnog suvereniteta“, pod kojim podrazumeva „fundamentalnu slobodu svakog pojedinca“, garantovanu Poveljom OUN i međunarodnim ugovorima. Zbog „individualnog suvereniteta“, suverenitet države mora biti redefinisan: u vremenu globalizacije i međunarodne saradnje, države se vide kao instrumenti u službi naroda, a ne obrnuto. Svet ne može stajati po strani kada se događa masovno kršenje ljudskih prava i mora u tim situacijama intervenisati. Anan kaže da intervencija mora biti zasnovana na legitimnim i univerzalnim principima, koji traže adaptaciju postojećeg međunarodnog sistema (Annan, 1999). Ova „Ananova doktrina“, čija je pojava podstaknuta događajima na Kosovu i Metohiji i Istočnom Timoru (Indonezija) i koja znači gubitak tradicionalnih prerogativa suvereniteta (tj. desuverenizaciju), inspirisala je H. Stejsi da predloži koncept „relacionog suvereniteta“. „Relacioni suverenitet“ dobija svoje konture u odnosu između građana, njihovih vlada i međunarodne zajednice i zapravo označava meru brige vlade za svoje građane, koji, po pitanju svojih prava, imaju interakciju ne samo sa vladama svojih zemalja, nego i sa međunarodnom zajednicom. Ovako redefinisani suverenitet podrazumeva posvećenost države ljudskim vrednostima, umesto državnim. Mi danas živimo, kaže Stejsi, u „kulturi ljudskih prava“ (Stacy, 2003: 2044-2045, 2049).

Kritike koncepta i prakse desuverenizacije u oblasti ljudskih prava kreću se na istorijskom, empirijskom i teorijskom nivou i imaju pet osnovnih pravaca. Napominjemo da listu argumenata koji slede ne smatramo potpunom, niti konačnom.

Prvi pravac poziva se na istorijsku argumentaciju, ne osporavajući desuverenizaciju kao takvu, već ukazujući da nije reč o novoj pojavi. Pravo javne vlasti da ustanovljava sopstvena pravila za tretman pojedinaca unutar svojih granica, tvrdi Krasner, uvek je bilo osporavano od strane drugih država i transnacionalnih vladinih organizacija, samo se fokus menjao kroz vreme, krećući se od religijske tolerancije, prava manjina, pa do ljudskih prava. Transnacionalne nevladine organizacije bile su aktivne i u devetnaestom veku, zalažući se za ukidanje ropstva, prava žena i poboljšanje uslova rada. Devetnaesti vek prepun je brige i intervencija velikih sila u korist prava religijskih i entičkih manjina u Otomanskom carstvu, od Grka (1832), Srba, Bugara, Rumuna i drugih (1878), sve do Albanaca na početku dvadesetog veka (1913). Humanitarna pitanja najčešće su išla ruku pod ruku sa bezbednosnim, što je bio slučaj i sa mirom u Versaju (1919) posle Prvog svetskog rata. Međuratna Liga naroda imala je svoj Biro za manjine, a više od trideset država moralo je da pristane na davanje prava svojim manjinama, kako bi u Ligu bile primljene. Nakon Drugog svetskog rata, brigu o manjinama zamenila je briga o ljudskim pravima (Krasner, 2001).

Ukazivanje na empirijsku nedoslednost osnova je drugog pravca kritike. Suštinski gledano, u njemu se podvlači da oni koji najviše govore o desuverenizaciji u oblasti ljudskih prava, svoj suverenitet u toj sferi uporno brane. SAD (ali neke druge velike sile) su se još 1945. godine opirale eksplicitnom uvrštavanju ljudskih prava u osnivačke dokumente OUN, strahujući od ugrožavanja sopstvenog suvereniteta, da bi konačno popustile pod pritiskom manjih zemalja i nevladinih organizacija. To nije jedini slučaj, već gotovo pravilo kada su u pitanju SAD, koje redovno domaće zakonodavstvo stavljaju ispred međunarodnog, sa ciljem da očuvaju svoj suverenitet. SAD su odbile da potpišu Konvenciju o eliminaciji svih oblika diskriminacije prema ženama, kao i Konvenciju o pravima deteta (1989). Dvadeset i prvi vek takođe poznaje ovakve postupke, pa je tako za samo prvih stotinu dana na mestu predsednika SAD Džordž Buš Mlađi odbio da poštuje Prokol o globalnom zagrevanju iz Kjotoa, odlučio da pogazi Sporazum o anti-balističim raketama, bombarduje Irak, pomogne u obaranju misionarskom aviona iznad Perua, sproveo bojkot protiv Kube i sabotirao razgovore između Severne i Južne Koreje. U maju mesecu 2002. godine Bušova je administracija proglasila nevažećim potpis predsednika Klintona na Rimskom statutu (kojim je omogućavao uspostavljanje Međunarodnog krivičnog suda – International Criminal Court – ICC), a predsednik Buš je potpisao američki zakon prema kojem američki i saveznički vojnici, kao i vladini službenici, ostaju izvan jurisdikcije spomenutog Međunarodnog krivičnog suda (Krasner, 2001; Stacy, 2003; Worth, 2004).

„Samo kršenje ljudskih prava nije prosta stvar za utvrđivanje – jer zavisi od interpretacije“, kaže J. Babić i dodaje da je potpuno istu stvar moguće drugačije percipirati ukoliko se događa na različitim mestima (Babić, 2008: 260-261). Time su ocrtane konture trećeg pravca kritike, poput drugog takođe zasnovanog na empiriji i kod nas najpoznatijeg u obliku govora o „dvostrukim standardima“. „Dvostruki standardi“ zapravo znače različito tumačenje događaja (u zavisnosti od mesta, ali i od aktera) u smislu kršenja ljudskih prava i imaju dve varijante. U prvoj varijanti, ono što se u drugim zemljama tretira kao kršenje ljudskih prava, „kod kuće“ se smatra „uobičajenim sprovođenjem zakona“, npr. sukob sa manjinom koja traži otcepljenje. Druga varijanta obuhvata slučajeve različitog tumačenja istih ili sličnih događaja u stranim zemljama: negde se ti događaji karakterišu kao kršenje ljudskih prava i/ili „humanitarna katastrofa“, a drugde se ignorišu i prećutkuju, već prema interesima onog ko procene vrši. Za DŽ. Laflanda, rat NATO protiv Jugoslavije (1999), vođen u ime univerzalnih principa, tipičan je primer dvostrukih standarda. Zašto je trebalo bombardovati Jugoslaviju, a zaobići situaciju u Čečeniji? Zašto je bilo potrebno optužiti jugoslovenske vođe za ratne zločine, a NATO i Albanske pobunjenike osloboditi svake krivice? Zašto je devedesetih (tačnije, 1993) trebalo podržati predsednika Ruske Federacije Borisa Jelcina u njegovom tenkovskom napadu na Dumu i kasnijoj izmeni Ustava u pravcu povećanja predsedničkih ovlaštenja, a tri godine kasnije predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka nazvati diktatorom kada je sazvao referendum o povećanju nadležnosti predsednika? Kada je Vladimir Mečijar, predsednik vlade Slovačke, kontrolisao državnu televiziju, optuživali su ga da je „autoritaran“ i da „progoni medije“ (iako su svi drugi mediji podržavali opoziciju). Prelaskom Mečijara u opoziciju, nova je vlast preuzela i državnu televiziju, a Mečijar je ostao bez ikakvog uticaja na medije – tada su oni koji na Zapadu vode kampanje za zaštitu ljudskih prava ćutali (Laughland). Mogli bi se dodati i drugi, brojni primeri, kao što je postupanje Turske prema Kurdima i sl.

Četvrti pravac kritike usmerava se na sam koncept univerzalnih ljudskih prava, koji Krasner naziva „nekonzistentnim principom“ (Krasner, 2001a: 26). Kakva su to „univerzalna prava“, pita se Lafland, kada se relativno brzo menjaju? Na Mirovnoj konferenciju u Hagu 1899. godine posebnom deklaracijom zabranjeno je bombardovanje iz vazduha, da bi u istom gradu, na Mirovnoj konferenciji održanoj 1907, bilo insistirano na zabrani bombardovanja gradova i sela koja nemaju zaštitu. Međutim, upravo se bombardovanje iz vazduha masovno koristilo u brojnim kasnijim ratovima, a njegovo zabranjivanje je tiho iščezlo iz akata međunarodnog humanitarnog prava (npr. iz Rimskog ugovora 1998). Prilikom napada iz vazduha na Jugoslaviju 1999. američki general Vesli Klark (Clark) je čak bombardovanje uporedio sa „božjom rukom“. Nije bolje prošao ni „zločin protiv mira“. Nakon Drugog svetskog rata, „pravo na rat“ je poništeno (da bi se obezvredila nacistička doktrina) i uveden je „zločin protiv mira“ – vođenje rata postalo je ilegalno, osim u samoodbrani. Član 2, paragraf 4. Povelje OUN ne samo što upotrebu sile u međunarodnim odnosima proglašava nezakonitom, nego isto kaže i za „pretnju upotrebom sile“. Dalje, svaki međunarodni ugovor iznuđen upotrebom sile i uz pretnju silom, prema Bečkoj konvenciji (1969), smatra se ništavnim; Međunarodni ugovor o građanskim i politički pravima (1966) je najradikalniji, jer zabranjuje čak i ratnu propagandu. Vreme globalizacije i univerzalnih ljudskih prava, drugačije gleda na „zločin protiv mira“ – on se uopšte ne spominje u Statutu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (Hag), što je iskorišteno za odbijanje optužbi protiv NATO. „Duh Pontija Pilata je živ i zdrav i obitava u Hagu“, zaključuje Lafland. Nevolja sa Haškim sudom za bivšu Jugoslaviju je i u tome što on, za razliku od nacionalnih sudova, ne podleže pravilima liberalnim načelima upisanim u nacionalne ustave – zbog toga je  njemu prekršeno „skoro svako pravno pravilo“. Ovakvi međunarodni sudovi vode arbitrarnoj vladavini i eroziji vladavine prava, dok „univerzalni poredak“ zapravo znači univerzalnu tiraniju. Upravo je suverena država ta koja štiti ljudska prava, a anti-suverenisti žele da je uklone.

Konačno, insistiranje na univerzalnim ljudskim pravima i „humanitarnim vojnim intervenicijama“ moguće je kritikovati i iz ugla – samih ljudskih prava. Naime, rezultat većine „humanitarnih vojnih intervencija“ bilo je baš kršenje ljudskih prava, od onog osnovnog, na život, pa do čitavog niza drugih. Intervencije su započinjale pozivanjem na zaštitu ljudskih prava i na sprečavanje „humanitarnih katastrofa“, a završavale još većim humanitarnim katastrofama. Koen napominje da se diskurs i praksa „trećeg talasa“ oživljavanja koncepta ljudskih prava i da je on iskorišćen za opravdavanje sankcija, vojnih intervencija i okupacija zarad uvođenja „minimalne demokratije“ (Cohen, 2008). Podsećamo ovde da je i „humanitarna vojna intervencija“ NATO 1999. godine u Jugoslaviji, preduzeta sa opravdanjem da se namerava „sprečiti i zaustaviti etničko čišćenje“, završena upravo etničkim čišćenjem, tj. proterivanjem velikog dela srpskog stanovništva sa Kosova i Metohije.

(Fond Slobodan Jovanović)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *