Rezultati izbora su dijagnoza Srbije

Rezultati izbora su dijagnoza Srbije

19 marta 2014

Branko ŽujovićPiše: Branko Žujović

Srpski parlament činiće isključivo proevropske stranke, iako je najmanje polovina građana protiv priključenja EU. Šta će Beograd uraditi sa ustavom, Vojvodinom, Republikom Srpskom, „Južnim tokom“ i Srbima u Crnoj Gori, znaće se odmah nakon što novi kabinet u Nemanjinoj 11 bude predstavljen

Za razliku od srpske, koja se uz talase divljenja uglavnom bavi postizbornim bicepsima, tricepsima i trbušnjacima pobednika, trezvena nemačka i ostala evropska štampa posvećena je srpskoj budućnosti. Razume se, u kontekstu ostvarenja interesa Evropske unije. Analitičare po Evropi, stoga, ove nedelje zanima samo jedno: sa kim će se SNS udružiti, kako bi iz Ustava Srbije konačno bila uklonjena AP Kosovo i Metohija.

I zaista, onoga časa kada novi kabinet u Nemanjinoj 11 bude poznat, a desiće se to za koju nedelju, znaće se raspored i intenzitet ostvarenja onoga što se samo opravdano sluti. Za sada znamo da će srpski parlament činiti isključivo proevropske stranke. Tu ništa ne bi bilo neobično, da najmanje polovina građana nije protiv priključenja EU.

Nije nikakva tajna da su prošlonedeljni izboru u Srbiji organizovani u svrhu promene ustava. Zvanično, potreba za njima obrazložena je sticanjem boljih mogućnosti za nastavak reformi. Ali, za više od dvadeset meseci ni jedna korenita reforma u Srbiji, uprkos debeloj većini u Narodnoj skupštini, nije sprovedena.

Šta više, sam ministar privrede podneo je ostavku, a aktivnosti vlade nazvao je marketingom. Kapaciteta za smele rezove i to ne samo one ekonomske je bilo, ali su oni izostali. Srbija je, kao prošli put, ponovo u situaciji da naširoko priča o ekonomiji i reformama, a da se u stvari usko bavi Kosovom i Metohijom.

Ipak, stvari nisu tako jednostavne. Eventualno brisanje Kosova i Metohije iz Ustava Srbije, prirodno, povlači za sobom aktuelizaciju položaja severne pokrajine. Zanimljivo, niko od najpopularnijih srpskih političara, kao što su svojevremeno bili Slobodan Milošević ili Vojislav Koštunica, nije smeo da dirne u tu autonomiju.

Iako je ta neprirodna ustavna izraslina nefunkcionalno leglo birokratije i troškova, ona je do danas ostala nedodirljiva meka lokalnih političkih mešetara. Baš me zanima kakav će stav nova vlada u Beogradu zauzeti prema takvom konceptu autonomije, u trenutku kada ima otvorena vrata da sa njom uradi šta god hoće. Pri svemu ovome treba znati i da svaka promena ustava povlači za sobom i nove izbore, što će dodatno uticati na raspored poteza novog premijera i njegovog kabineta.

Drugo veliko pitanje buduće vlade je odnos prema Republici Srpskoj i Miloradu Dodiku. Ako je verovati glasovima iz Brisela, pritisak na Beograd da podrži ustavno prekomponovanje Bosne i Hercegovine na štetu Banja Luke biće snažan. S obzirom da ni Banja Luka nije ono što je bila pre deset ili pre dvadeset godina, a Milorad Dodik je sve samo ne naivan igrač, Beograd bi lako mogao da bude teg na toj vagi globalnog odmeravanja snaga.

Jedina korist koja se nazire nakon ovih izbora, jeste mogućnost ulaska srpskih stranaka u vlast u Crnoj Gori, što bi dodatno relaksiralo odnose dve države, doprinelo smanjenju pritiska na Srpsku pravoslavnu crkvu i donelo kakvu – takvu ravnotežu kada je status srpskog jezika u pitanju.

Treće pitanje nove vlade je „Južni tok“. Uprkos orijentaciji Srpske napredne stranke ka Evropskoj uniji po cenu ustupka kakav je Briselski sporazum, istočna komponenta još uvek je snažan deo Srpske napredne stranke. Veliki broj njenih članova i birača bio bi razočaran ne samo brisanjem Kosova i Metohije iz ustava, već i mogućom opstrukcijom izgradnje „Južnog toka“ u Srbiji. Opstrukcija svakako nije prejaka reč u ovom slučpaju, imajućiu u vidu aktivnosti dosadašnje ministarke Zorane Mihajlović, o kojoj sam već nekoliko puta pisao.

Na začelju ovog teksta su ostala, nebrojena životna pitanja Srbije: rebalans budžeta, prolongirane rate međunarodnih finansijskih obaveza i njihova nova majska dospeća, donošenje zakona o radu, privatizaciji i stečaju, vraćanje javnog duga u zakonske okvire, reforma penzionog sistema, borba protiv kriminala, demontaža partitokratskog sistema, nastavak ili preusmeravanje privatizacije, odluka o velikim državnim sistemima kao što su EPS i Telekom „Srbija“, reforma poreskog, zdravstvenog i obrazovnog sistema, privlačenje investitora i šta sve još ne.

Izvan buduće vlade i stranaka koje su ušle u Narodnu skupštinu stoji ogromna praznina u biračkom korpusu. Vreme je da ovako snažna i sledstveno tome, nadajmo se, odgovorna Srpska napredna stranka dobije protivteg na političkoj sceni. To ovakva Socijalistička partija Srbije, DS i NDS nipošto nisu.

Srbiji treba prava alternativa. Posmatrao sam nastupe i čitao izjave svih tih malih stranaka i pokreta. Loši nastupi sa puno opštih mesta dopunjavali su njihovo vidno odsustvo iz „mejn strim“ medija. Retorika kao iz devetnaestog veka, patetična i puna očiglednih dijagnoza bez ijednog prepisanog leka. Čast izuzecima.

Neko ozbiljan, ćiriličan i prijemčiv urbanom uhu konačno treba jasno da kaže da Srbija ima alternativu. Zbog same Srbije, ne zbog nove vlade ili nemačkih komentatora koji već odavno govore o onome o čemu se u Srbiji s predumišljajem ćuti.

(Glas Rusije)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *