ROMEO I JULIJA NA SRPSKO-ALBANSKI NAČIN: Miki Manojlović tvrdi da je saradnja sa kosovskim glumcima trebala davno da se desi

ROMEO I JULIJA NA SRPSKO-ALBANSKI NAČIN: Miki Manojlović tvrdi da je saradnja sa kosovskim glumcima trebala davno da se desi

19 marta 2014

234701_miki-manojlovic-foto01-petar-markovic_fProslavljeni srpski glumac Predrag Miki Manojlović boravio je u Prištini, gde je započeo rad na projektu sa svojim kosovskim kolegama. Reč je o komadu Romeo i Julija, javio je ovdašnji portal Info-ks uz objašnjenje da će „tema projekta biti ljubav i mržnja, a ništa bolje se ne može učiniti od priče o Romeu i Juliji”. Miki Manojlović je razočaran što do ovakve saradnje i projekata nije došlo mnogo ranije.

– Ovo se nije desilo već 14 godina, a trebalo je da se dogodi pre 100 godina. Predstava neće imati dodira sa nacionalnim. Porodice Kapuleto i Montegi su porodice koje govore dva jezika, koje se ne razumeju i koje se mrze do smrti – kazao je Manojlović.

Površan čitalac će iz ovoga zaključiti kako je Manojlović prvi srpski glumac koji je došao u Prištinu, i da je uspeo ono što niko nije uradio u proteklih sto godina. Cinik će zaključiti kako nam Miki pokazuje, da smo to mogli i ranije, kao i da je M. M. pogodio u srce „realnost na terenu” i stavio tačku na istoriju nesporazuma.

Drugi će se, pak, zapitati: može li glumac zalečiti rane, etnički, kulturološki i jezički očišćene Prištine? Jasno je da on ne može Nisimu Konfortiju, prištinskom Jevrejinu, vratiti otetu i, pre koju godinu, do temelja razrušenu kuću sa čijeg balkona je mogao gledati glumce Albance i Srbe kako pijani odlaze iz pozorišne kafane.

Možda je među njima bio Dejan Mijač koji je režirao u Albanskoj drami, jer su se dve trupe istog pozorišta preplitale, pa su srpski glumci koji su znali albanski igrali u Albanskoj drami, i obrnuto albanski glumci na srpskom u Srpskoj drami. I nije bio samo Mijač, bilo ih je mnogo, i nije nikada bilo idealno i skladno…

Tu dolazimo do paradoksa trenutne fingirane multietničnosti: kako je moguće da su Srbi i Albanci bili zajedno, kad ih je Miki sada spojio prvi put, radeći Šekspira. A trebalo je to da urade pre 100 godina!Da je Miki došao u Prištinu pre tačno sto godina, a mogao je, dočekao bi ga Milan Rakić velikosrpski provincijski pesničić, što su ga ovde, u kolonijalnu misiju, poslali zli Karađorđevići.

Da je Miki došao, pre 115 godina, sudario bi se u bednoj kasabi sa zalutalim srpsko–cincarskim skribomanom i škrabalom Branislavom Nušićem. Taj zli um je došao da Albancima otme Kosovo. Kako bi istorija drugačije izgledala – da ga je Miki, ovako krupan, pridavio u onom otomanskom blatu! Da je Miki u prištinsku anarhičnu i ruševnu varoš banuo pre sto dvadeset godina sreo bi jednog teškog bolesnika – tuberana Vojislava Ilića. Njega su osvedočeni rusofili i hegemoni Obrenovići poslali da Albancima prenosi bolesti.

TBC Vojislav je rodonačelnik većine bolesti iz oblasti grudobolje kod Albanaca, pre njega oni nisu od toga bolovali. Koga danas može sresti Miki M. u Prištini? Srbi su potpuno nestali, a ako slučajno svrati u srpski gračanički geto dočekaće ga starica Vuka Ivanović što je prošle godine pobegla iz tog divnog grada, prebijana i ponižena.Biće ipak da je pre našeg Mikija ovde stigao Miki Maus, a pre Mausa nije bilo ni Srba, ni Albanaca, ni Nušića ni Rakića, ni mržnje, ni ljubavi – jer je, izgleda, naše pamćenje počelo od jednog miša.

– Fini ljudi iz Beograda imaće duge, fine razgovore sa finim ljudima iz Prištine, ali će nekako u tim razgovorima da zaborave na Srbe s Kosova i srpske institucije kulture s Kosova; fini ljudi iz Beograda uporno će zaboravljati nas koji nismo pozvani da budemo fini, i mi koji nismo pozvani da budemo fini ostaćemo kao neka, da kažem, subcivilizacijska vrednost, odnosno „Srbi s Kosova”. I tako će, kao što se događa u Hrvatskoj, da beogradska pozorišta odlaze u Zagreb a hrvatska u Beograd, zaobilaziti Srpsko narodno pozorište izbeglo u severnu Mitrovicu, kao što sada zaobilaze Knin, jer to naprosto nije politički isplativo i nije „korektno” – izjavio je Nenad Todorović, sada već bivši direktor Srpske drame Narodnog pozorišta iz Prištine.

Nije sporno što je gospodin Manojlović u Prištini i što radi predstavu s Albancima, to je za podršku. Sporno je što je srpski deo pozorišta proteran i počišćen bez ostatka. Sporno je to što ta trupa više nema svoj dom, što nema svoj grad i što joj je scena u blatu. Sa druge strane, važnije je od Mikija i Prištine, što to pozorište sada igra komade apsurda po srušenim domovima kulture, na jednom jedinom trgu u Orahovcu, za jednu staricu kod Uroševca, za poniženu Vuku u jednom sobičku u Prištini, dok je još bila tamo. To pozorište niko nije zvao na projekte, ono ide i traži svoje gledaoce.

Kad neki novi Miki, za sto godina, dođe po drugi put među Albance i Srbe, pod uslovom da ovi poslednji uopšte prežive, neka nikada ne kaže: „Ovo se nije desilo već 14 godina, a trebalo je da se dogodi pre 100 godina.”

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. sima says:

    Ko je ovo napisao? Nema imena autora..a ni gde je objavljeno? Za potrebe..intermagazina?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *