Русија добија председника и премијера

Rusija dobija predsednika i premijera

1 maja 2018

Piše: Bojan Bilbija

Već tradicionalno, 7. maj je za rusku državu i političku scenu postao veoma važan datum. Svake četiri, a od 2012. svakih šest godina – to je dan stupanja na dužnost predsednika Ruske Federacije. Ove godine tu proceduru po četvrti put proći će aktuelni i novoizabrani šef države Vladimir Vladimirovič Putin. Upravo sa njim, počev od 2000, čvrsto je utemeljen 7. maj kao dan svečane inauguracije. Putinov prethodnik Boris Nikolajevič Jeljcin na dužnost je stupao dva puta, 10. jula 1991. i 9. avgusta 1996, da bi 31. decembra 1999. godine – posle neprekidnih 3.096 dana na čelu države – pre vremena odstupio i vlast predao tadašnjem premijeru Putinu. U svojstvu v. d. šefa države, Putin je zatim, 26. marta 2000. pobedio u prvom krugu sa skoro 53 odsto glasova i na dužnost stupio 7. maja iste godine. Od tada, predsednički mandati započinju na isti dan, 7. maja.

Tako je Putin, na izborima 14. marta 2004, ponovo pobedio u prvom krugu sa osvojenih nešto više od 71 odsto glasova i bio inaugurisan 7. maja te godine. Zatim je, na izborima održanim 2. marta 2008, u prvom krugu trijumfovao dotadašnji potpredsednik Vlade RF Dmitrij Anatoljevič Medevedev. Svečanu zakletvu je položio – 7. maja 2008. godine. Nakon što je Putin „pauzirao“ četiri godine, zbog ustavnog ograničenja po kome isto lice može da bude predsednik RF najviše dva mandata zaredom, na sledeće izbore je izašao kao nezavisni kandidat i 4. marta 2012. u prvom krugu osvojio preko 63 procenta glasova izašlih birača.

DO SADA NEZABELEŽEN REZULTAT 

Svoj prvi šestogodišnji mandat započeo je 7. maja 2012. godine, spektakularnom inauguracijom u Kremlju, tokom koje su građani mogli da uživo prate njegov put od Belog doma, sedišta ruske vlade, do Andrejevske sale Velikog kremaljskog dvorca. Tamo je treći put položio svečanu predsedničku zakletvu, koja se na ruskom jeziku sastoji od 33 reči: „Kunem se da ću pri obavljanju dužnosti predsednika Ruske Federacije poštovati i čuvati prava i slobode čoveka i građanina, pridržavati se i štititi Ustav Ruske Federacije, braniti suverenitet i nezavisnost, bezbednost i celovitost države, verno služiti narodu.“



Neće drugačije biti ni ovog 7. maja. Nakon što je 18. marta – na četvrtu godišnjicu dana kada je Krim vraćen u ustavno-pravni poredak Rusije – Putin sa gotovo 77 odsto glasova u prvom izbornom krugu pobedio na izborima, od sledećeg ponedeljka predsednik započinje novi šestogodišnji mandat, koji će trajati do 7. maja 2024. godine. Ovogodišnji izbori odneli su i nekoliko rekorda. Pre svega, 77 odsto glasova u prvom krugu najveći je procenat osvojen u istoriji ruske demokratije, kao i izlaznost koja je premašila 67 odsto, odnosno više od 73 miliona glasača. Sa osvojenih 92 odsto glasova na Krimu i Sevastopolju, Putinov trijumf je potpun. Tako se dobija rezultat od 55 miliona ljudi, od ukupno 109 miliona upisanih birača, koji su u prvom krugu glasali za Putina, što svedoči da mu je poverenje iskazala natpolovična većina svih građana Rusije sa pravom glasa. Ovaj do sada nezabeležen rezultat bio je neophodan da bi se još jednom legitimizovao državni kurs u najtežim međunarodnim okolnostima od 1991. godine. Potvrđeno je da cela Rusija stoji uz Krim i Putina i da spoljni i unutrašnji pritisci neće promeniti odlučnost ruskog naroda da se odupre, ma kakve žrtve i odricanja stojali na tom putu. Velika poruka za Zapad, gde i dalje ima onih koji se nadaju Putinovom skorom odlasku sa vlasti.

Osim 7. maja, u kalendaru novije ruske državnosti crvenim slovima upisan je još jedan datum – 8. maj. U godinama predsedničke inauguracije, uoči velike parade na Crvenom trgu povodom Dana pobede, još od 2008. i stupanja na dužnost Dmitrija Medvedeva, svaki 8. maj – donosi Rusiji i novog predsednika vlade. Tako je 8. maja 2008. predsednik Medvedev odmah imenovao Vladimira Putina za premijera, a predsednik Putin pak 8. maja 2012. za predsednika Vlade RF – postavio Medvedeva. Po svemu sudeći, od ove tradicije neće se odustati ni ovog puta.

IME PREMIJERA – JOŠ NEIZVESNO 

Prema ruskom ustavno-pravnom sistemu, predsednički model vlasti omogućava šefu države da po svojoj volji imenuje i razrešava premijera. I dok mu je u prvom slučaju potrebna podrška većine u parlamentu, za smenu premijera to nije neophodno. To mu daje izuzetnu moć u državi i može se smatrati da je realni šef vlade upravo predsednik, a ne premijer, slično kao i u SAD. Predsednik Rusije okuplja premijera, potpredsednike vlade i važnije ministre u svom kabinetu, gde imaju redovne sastanke i sednice. U ovim prilikama predsednik sedi za čelom stola, a premijer sa njegove desne strane, kao prvi u nizu ministara. To je bitna razlika u odnosu na sisteme gde su parlament i vlada najmoćniji politički faktori. Shodno tradiciji koja je uspostavljena u SAD i Rusiji, predsednik države nije samo protokolarna figura već nosilac vrhovne vlasti i suvereniteta. To što se u SAD ovaj model izvitoperio i šef države dospeo pod vlast nezvaničnih centara moći, ne menja formalnu odliku svake globalne supersile – glavni čovek u državi je predsednik. Slično je sada i u Kini, gde je predsednik Si Đinping nedavno preuzeo mnogo veću moć, što takođe svedoči o tome da je svet dobio zvanično i treću supersilu.

Ako je gotovo izvesno da će 8. maja Rusija dobiti šesnaestu vladu od 1990, nije još uvek jasno ko će biti na njenom čelu. Do sada su premijeri bili Ivan Silajev (1990–1991, dva premijerska mandata); zatim zajednička vlada Borisa Jeljcina i Jegora Gajdara (1991–1992); Viktor Černomirdin (1992–1998, dva mandata); Sergej Kirijenko (1998); Jevgenij Primakov (1998–1999); Sergej Stepašin (1999); Vladimir Putin (1999–2000 i 2008–2012, dva mandata); Mihail Kasjanov (2000–2004); Mihail Fradkov (2004–2007, dva mandata); Viktor Zubkov (2007–2008) i Dmitrij Medvedev (2012–2018).

Da li će Putinov najbliži saradnik i jedan od trojice (Jeljcin, Putin, Medvedev) koji je bio i šef države i vlade, zadržati premijersku poziciju, ili će doći do krupnih kadrovskih promena u Belom domu – za sada nema potvrđenih informacija. Ipak, već skoro dve godine ima dosta nagađanja, „pouzdanih procena“ i tvrdnji, koje ukazuju da bi zaista moglo da dođe do odlaska sa čela vlade Dmitrija Medvedeva. Poslednji put o tome se glasno spekulisalo pre nešto više od godinu dana, u martu i aprilu 2017, nakon što je opozicioni bloger Aleksej Navaljni organizovao mitinge u više od 100 gradova Rusije, na kojima se okupilo ukupno 60.000 ljudi, dok je u Moskvi i Sankt Peterburgu izašlo po desetak hiljada, o čemu je „Pečat“ pisao (broj 465). Proteste od 26. marta 2017. treba posmatrati kao političku pojavu podržanu po svemu sudeći i iz uticajnih krugova vlasti.

Formalno, Navaljni i njegova organizacija Fond za borbu protiv korupcije, sazvali su protestne akcije da bi se suprotstavili krađi i lopovluku u vrhu državne vlasti. Na meti se našao upravo Medvedev koji je u tom trenutku već godinu dana bio na udaru različitih interesnih grupa – koje su nedvosmisleno podržavale Putina. Povod za proteste bio je film Navaljnog „Nije vam on Dimon“, u kojem je iznet niz teških optužbi protiv Medvedeva: za korupciju, lično bogaćenje i zloupotrebu položaja. Bio je to snažan udar po njegovom već poljuljanom rejtingu, pa se još tada postavilo pitanje: da li on može da ostane premijer do kraja mandata? Rasplet situacije od pre godinu dana uslediće sledeće nedelje.

IMPULS KOJI SE GODINAMA ČEKA 

Kao sa potencijalnim naslednicima Medvedeva, među nekolicinom mogućih kandidata, u medijima se najčešće spekuliše sa dva imena. Prvi je, odnedavno, ministar za ekonomski razvoj Maksim Oreškin (36), koji je na toj poziciji u novembru 2016. nasledio „liberalnog gurua“ ruske politike Alekseja Uljukajeva, uhapšenog i osuđenog zbog primanja mita. Imenovanje mladog Oreškina, ne samo zbog nedovoljnog iskustva na visokim državnim funkcijama, bilo bi manje očekivano i iz još jednog razloga: od svih potencijalnih kandidata njegovo ime izazvalo bi najviše zadovoljstva na Zapadu. O tome svedoči i to što su ga svi vodeći zapadni mediji već predstavili kao „mladu zvezdu“ ruske politike, i činjenica da je diplomirao i magistrirao na prestižnoj moskovskoj Visokoj školi ekonomije (VŠE), koja još od osnivanja 1992. važi za rasadnik liberalnih kadrova. Zato bi eventualno imenovanje Oreškina na neki način predstavljalo kontinuitet politike Medvedeva, koja ima sve manje pristalica. A možda je to i plus za njega, u slučaju da je cilj „pomirenja sa Zapadom“ postavljen visoko na Putinovoj agendi.

Drugo ime, predsednika Državne dume RF Vjačeslava Volodina, u poslednje vreme se češće pominje. Nekadašnji učenik i mladi saborac Jevgenija Primakova, a zatim dugogodišnji najbliži saradnik Vladimira Putina, takođe je povezan sa VŠE, doduše kao predsednik njenog Nadzornog odbora, od 2014. godine. Jedna stvar, međutim, spaja Volodina, Medvedeva i Putina. Sva trojica su radili u predsedničkoj administraciji pre stupanja na najviše državne funkcije – Putin i Volodin kao prvi zamenici, a Medvedev kao šef administracije. Maksim Oreškin takvog iskustva zasad nema. Direktno iz Kremlja, 5. oktobra 2016. Volodin je prešao na glavnu političku scenu, kao šef Državne dume. To je bio prvorazredni politički događaj i od tada ne prestaju spekulacije da je Volodin kandidat ne samo za novog premijera već i za budućeg predsednika Rusije.

Među kandidatima se pominju i imena sadašnjeg vicepremijera Dmitrija Rogozina, pa čak i nekadašnjeg potpredsednika vlade Sergeja Ivanova, koji je takođe bio na čelu Putinove predsedničke administracije, a po stepenu poverenja ruskog lidera u njega – jedini može da bude u rangu sa Medvedevim. U prilog Ivanova govori i to što ga je Putin u leto 2016. potpuno neočekivano smenio sa mesta šefa administracije – koje se po moći može uporediti sa premijerskim – i imenovao za specijalnog savetnika za ekologiju, što je neprimereno za čoveka koji je 2007. slovio za najozbiljnijeg kandidata za novog šefa države, a onda je predsednik ipak postao Medvedev. Tako je do sada ostalo nejasno: da li možda dolazi vreme da se uloge ponovo zamene, ili ostanak Ivanova u funkciji „savetnika za ekologiju“ ima za cilj samo da zbuni zapadne „kremljologe“?

Osim toga, nedavno se postavilo i pitanje buduće uloge šefa diplomatije Sergeja Lavrova, koji sa više od 14 godina provedenih na ovoj funkciji već dosegao polovinu ministarskog staža legendarnog Andreja Gromika (1957–1985). Navodno, Lavrov je spreman da se povuče, ali mnogi u to ne veruju, imajući u vidu međunarodne okolnosti koje danas, više nego ikad, zahtevaju iskustvo i virtuoznost legendarnog Lavrova. Scenario njegovog povlačenja ne treba unapred odbaciti. Siguran na svojoj poziciji je „drugi Sergej“, ministar odbrane Šojgu, koji ne pokazuje ni najmanji znak umora, uprkos ministarskoj karijeri dugoj skoro tri decenije. Ko god da bude premijer od 8. maja, biće to čovek od najvećeg Putinovog poverenja, ali i potencijalni kandidat za mesto šefa države 2024. godine. Zato Rusija s pažnjom iščekuje ko će to biti – ime novog predsednika koji će dužnost preuzeti 7. maja već je odavno poznato, ali bi izbor novog premijera 8. maja mogao da bude impuls na koji se već godinama čeka.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *