РУСИЈА и КИНА су повукле генијалан потез у АВГАНИСТАНУ

РУСИЈА и КИНА су повукле генијалан потез у АВГАНИСТАНУ

12 септембра 2021

Поред бројних анализа о последњим догађајима у Авганистану, овим текстом желим да скренем пажњу читаоцу на генијалан потез (по мом мишљењу наравно) Русије и Кине у погледу будућности Авганистана. Уједно се и придружујем свим анализама које у повлачењу САД и њених сателита и муњевитој победи талибана виде историјски важне догађаје.



Председници Владимир Путин и Си Ђинпинг договорили су се да свe будућe договорe о Авганистану, и реализације договореног, треба остваривати кроз ШОС (Шангајска организација за сaрадњу). Ево зашто је то генијална идеја.

ШОС као идеални оквир

Прво, замислимо обрнуту ситуацију, да су се Русија и Кина повукле из Авганистана и да сада САД имају широко поље деловања у тој земљи. Да ли би они икога другог заиста овластили за било шта? Наравно да не би. Та идеја, да када у неком трeнутку може да се „захвати“ више, то не треба чинити, него управо када си јак позовеш све заинтересоване суседе да сарађују у решавању проблема, јесте пример онога што се подразумева под мултилатерализмом и одбацивањем глобализма.

Подсећања ради, чланице ШОС-а су, поред Русије и Кине, и Индија, Пакистан, Таџикистан, Узбекистан, Киргистан и Казахстан. Посматрачи су Монголија, Иран, Белорусија и Авганистан. Са шест држава организација има посебну сарадњу кроз институт „посебног дијалога“, а то су Турска, Азербејџан, Јерменија, Непал, Камбоџа и Шри Ланка. Од регионалних држава недостаје само Туркменистан, а од великих сила које заступају мултилатерализам, све су ту (Русија, Кина, Индија). А ту су и све регионалне силе – Пакистан, Иран и Турска.

Кроз одлуку да се као носећа организација одреди ШОС остварује се суштинско укључивање свих који су изразито заинтересовани за стање у Авганистану и решавање, претходно наравно и дефинисање, проблема самог Авганистана. Који су не само бројни и тешки него се веома тичу пре свега суседа, а онда и значајног дела Азије. Тиме се свима даје прилика да понуде оптимална решења у оквиру организације у којој се по природи ствари мора водити рачуна и о интересима других. Односно, понуђена решења заиста морају бити оптимална за све, ако се жели успех.

Етничка структура Авганистана такође упућује на ШОС као идеални оквир решавања проблема, због тога што Паштуни и Таџици, који у великом броју живе и у Пакистану, односно наравно Таџикистану, укупно чине скоро две трећине популације Авганистана.

С друге стране, Авганистану се одмах кроз ШОС даје велики ослонац у међународним односима. Реч је о организацији која окупља безмало половину становништва на планети и око 60 одсто њене територије. Наравно, реч је и о већ постојећим огромним привредним, финансијским, војним и научним потенцијалима, али и још већим развојним могућностима. Не постоји било која потреба Авганистана у погледу безбедности и развоја коју није могуће остварити кроз ШОС.

Када тако посматрамо ствари, онда видимо колико је бесмислено „замрзавање“ девет милијарди долара девизних резерви Авганистана од стране САД и отказивање сарадње Међународног монетарног фонда и Светске банке. Све ми се чини да ће, некако, ове три милијарде људи, с привредама чији је обим већ данас (мерено по паритету куповне моћи) преко 30.000 милијарди долара, у оквиру ШОС решити и проблеме тих 35 милиона Авганистанаца. Наравно, замрзавање средстава је као краткорочна пљачка смислено, али као полуга преко које ће се трајно дестабилизовати Авганистан то је бесмислено и, напросто, огољено представља сраман потез губитничких очајника којима њихово чедо глобализам нестаје пред очима.

Снажење мултилатерализма

Из другог угла, генијалност ове одлуке Русије и Кине је и у томе што кроз решавање битних проблема Авганистана (мисли се само на оне проблеме које је уопште могуће решити сарадњом страних држава) сам ШОС добија снажан импулс да израсте у функционалну организацију неупоредиво брже него што би то било „по редовном току ствари“.

Авганистан захтева дневну комуникацију заинтересованих страна о питањима инфраструктурних инвестиција, других инвестиција, безбедности, трговине, положаја етничких група, размене знања, информационих веза, борбе против производње дроге… У разради свих ових питања ШОС готово да мора, само због Авганистана, да развије сопствене институције до нивоа неке „смањене“ владе. А затим тај капацитет надаље помаже свим другим, много већим и важнијим, задацима међусобне сарадње која се кроз ШОС иначе остварује.

Супротно медијским нарицањима из САД и ЕУ како следе тешка времена за Авганистан, ми присуствујемо убрзаном опредмећивању политике мултилатерализма у којој су сви поштовани и сви имају могућност једновременог развоја. Ако овој скици придодамо и све оно што произлази из новоуговорених односа са земљама АСЕАН-а (додатних 750 милиона људи), све оно што представља БРИКС, све везе ових држава с државама Африке и Јужне Америке, онда с пуним правом говоримо о будућности за коју вреди радити да се оствари.

Најмање што Србија може да уради у склопу свега овога је да почне унутрашњу расправу о својим стратешким опредељењима. Пошто опредељење ка ЕУ као стратешком правцу Србије, извесно, нема много смисла.

(Бранко Павловић / Стандард)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Milutin says:

    Odlično sagledavanje događanja

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u