Rusija ima bolje šanse protiv Amerike nego što je imao SSSR

Rusija ima bolje šanse protiv Amerike nego što je imao SSSR

29 jula 2014

15758417-saint-basil-s-cathedral-russian-flag-with-grunge-effectPiše: Igor Karaulov, (pesnik i prevodilac)

Odnos Sjedinjenih Država prema geopolitičkim konkurentima može se odrediti drevnim šablonom Punskih ratova.

Bila su, koliko znamo, tri takva rata i svaki od njih Kartagina je izgubila od Rima. Prosle prvog Punskog rata Kartagina je izgubila Siciliju, posle drugog – prestala je da bude velika država. Ali, Rimljanima je i to bilo malo. Na scenu je izašao senator Mekejn koji se tada zvao Katon i u svakom govoru uporno ponavljao: „Kartaginu treba razoriti!”

I, Kartagina je bila razorena – konačno i bez nade da bude obnovljena.

Novi hladni rat za Rusiju bio bi treći Punski.

Drugi koji teško možemo da dobijemo, a nikako ne smemo da izgubimo.

Perspektiva takvog rata jasno je bila otvorena 17. jula kada je na nebu nad Donjeckom nestao sa radara avion na liniji MN17.

Oko olupina aviona rasutim na donbaskim poljima rasplamsala se informacioni rat u kojem Ruse ne prati uspeh.

Uzgred, „Rusija gubi u informacionom ratu” — to je novinarski pečat koji zbog nečeg podrazumeva da je pobednik tamo gde nas nema.

Po toj logici: Levitan, glas koji je grmeo nad Zemljom Sovjeta, gubio je informativni rat od Hansa Frica u etru berlinskog radija.

Isto je tako i sa logičnim tvrdnjama ruskog Ministarstva odbrane koje su – iako za nas potpuno ubedljive – prazna priča za javno mnjenje Zapada koje bombarduju desetinama novinskih naslova u stilu koji ranije projektovala samo domaća demšiza (neologizam koji se sastoji od dve reči demokratija i šizofrenija – prim. prev.) na čelu sa pokojnom Novodvorskom.

Šta se posle 17. jula promenilo za Rusiju?

Potpuno je izvesno da nećemo uspeti da se sa SAD dogovorimo o novim pravilima igre.

Krivica Rusije ne zavisi od toga da li je ona oborila avion ili nije, da li je isporučila raketni sistem „Buk” dobrovoljcima ili nije.

Krivica Rusije je u tome što se ponovo usudila da ustane protiv svetskog poretka, a sa onima koji su ustali se ne trguje. Njih kažnjavaju i to primerno.

To znači da se jednostavno moramo vratiti u stanje na dan zatvaranja Olimpijade u Sočiju i praviti se da smo događaje poslednjih meseci sanjali.

Ne možemo da predamo Donbas, da vratimo Ukrajini Krim i za to dobijemo pun kamion slatkiša. Slatkiša neće biti, a dvojku iz vladanja nije tako lako ispraviti.

Čak i smena rukovodstva zemlje, o kojoj su iznenada počeli da govore naši podivljali vitezovi ”šala i tabakere”(u ruskoj istoriji poznati po tome što su ruskog cara Pavla I ubili udarcem tabakere u slepoočnicu i potom ugušili šalom 1801. godine – prim. prev.), donela bi mršavu trojku.

Ne, morali bismo da odstupimo daleko više. Na primeru Gorbačova orijentaciono znamo kolika bi bila cena koju bi, posle duge i teške svađe, gazda Kremlja platio da zasluži simpatije Bele kuće.

Tada je cena za osmehe i rukovanja bio raspad zemlje. Danas bi ta cena bila jednaka, bar minimum, odustajanju od nuklearnog oružja – to jest, imajući u vidu ogromnost i nisku naseljenost zemlje, faktički odustajanje od njenog suvereniteta.

Varijantu toliko dubokog odstupanja, naravno da je moguće raspravljati, ali je tada besmisleno razmišljati o budućnosti Rusije. Bolje bi u tom slučaju bilo govoriti o budućnosti neke druge države, možda i nekoliko država.

Rusija koja želi da opstane u sadašnjem vidu više nema gde da odstupa. Zato moramo i nevoljno da čuvamo granice i spremamo se za moguću izolaciju, za „sanitarni kordon” i gvozdenu zavesu.

Ali, da bi se zaista Rusija izolovala i ugušila koščatom rukom tehnološke i finansijske gladi, SAD moraju imati podršku saveznika i to pre svega Evropljana.

Raketni udar po malezijskom Boeing-u još je jedan glasni udarac američkog korbača po lenjom evropskom stadu koje je isuviše mlitavo odreagovalo na udarce američkih ratnih dobošara.

Indikativno je da se katastrofa dogodila dan nakon što SAD nisu dobile podršku EU i bile primorane da same uvode nove sankcije Rusiji. Nesreća stotina evropskih porodica postala je lakmus višestruko pojačanih predrasuda o Rusiji. Krv žrtava trebalo je da ojača ”atlantsku solidarnost”.

To je košmarna PR akcija koja navodno daje prve rezultate koji su prilično protivrečni.

Britanski premijer Dejvid Kameron pozvao je EU da ojača antiruske sankcije i izjavio da na mestu francuskog predsednika Olanda on sigurno ne bi Rusiji prodavao Mistrale (nosači helikoptera). Istina, on bi mnogo toga mogao učiniti i na svom mestu – na primer, proterati ruski novac iz Sitija i ruske kupce iz londonskih agencija za nekretnine. Ali, on više voli da o tome ćuti: potkošulja je bliža od košulje.

Uzgred, Oland se odazvao na drugarsku kritiku i obećao da isporuka drugog Mistrala može da zavisi, i u suštini, zavisiće od ruskog stava o Ukrajini. A verovatno će prvi brod biti isporučen Rusiji bez političkih uslova.

Ni Angela Merkel ne žuri da kažnjava Rusiju iako i ona Olandu zvoca povodom Mistrala.

Dakle, Evropejci ponovo šeprtljaju i svaljuju jedni na druge. Ovde se radi o tome da Evropa ne može da mimoiđe Rusiju. Naravno, ruski gas se za sada ničim ne može zameniti, ali se britanski fudbalski klub, kao i francuski nosač helikoptera, mogu prodati Kinezima ili Arapima.

Stvar je u drugom. Vađenjem oružja iz soški hladnog rata, američka administracija počinje da se ponaša kao da se svet ponovo deli na dva tabora – tabor svetlosti i tabor tame. Ali, svet je višepolaran – ili bar može takav da bude.

Zadovoljavajući američke imperijalne hirove, ujedinjena Evropa rizikuje da bude zaključana u kapitalistički logor od pre 30 godina u kojem je bilo toplo i udobno, dok se u svetu – u početku u Aziji, a zatim i u Latinskoj Americi nisu pojavili novi zubati konkurenti.

Lideri EU moraju to da razumeju, što nam daje šanse da opstanemo.

Ali, naše glavno oružje protiv međunarodne izolacije je naša vlastita otvorenost.

Ako se sami ne izolujemo, niko nas neće izolovati.

U tom smislu rusko društvo je daleko jače od sovjetskog. Našem uređenju ne prete ni žvaka, ni farmerke, ni zavereničke knjige, ni putovanja u inostranstvo. Čak i ako toga bude manje, preživećemo.

Uzdahnućemo, nasmejaćemo se, otkazaćemo hotelsku rezervaciju u Padovi i početi sa planiranjem odmora na ostrvu Solovki.

(za Fakti.org preveo: Goran Šimpraga)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. LJuba NS says:

    Treba ODJEBATI ameičke SOTONE zanavek.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *