Rusija je ponovo sila i bitku koju je započela – ne može izgubiti

Rusija je ponovo sila i bitku koju je započela – ne može izgubiti

28 marta 2014

dusan-prorokovic-vPiše: Dušan Proroković

Teško je pratiti izveštavanje vodećih balkanskih medija o ukrajinskoj krizi. Naravno, ima tu časnih izuzetaka (među važnijim glasilima to su pre svih beogradske novine „Politika” i „Večernje novosti” kao i sofijska „Duma”), ali oni samo potvrđuju pravilo. A šta je pravilo?

To je latentno formiranje slike kako Rusija bitku u Ukrajini gubi, bez obzira na pripajanje Krima, te da je samo pitanje vremena kada će Moskva biti slomljena. Najpre ekonomski, pa zatim politički i na kraju valjda i vojno (mada se vojni aspekt u izveštajima javnih glasila još uvek ne pominje).

Za početak, tu su sankcije koje su uvedene Rusiji. Naravno, mediji koje finansiraju zapadne zemlje i ne mogu drugačije da izveštavaju, pa su njihovi prilozi propagandna sredstva, a ne objektivno informisanje.

Na Balkanu se protiv Rusije vodi propagandni rat. Međutim, čak i kod novinara i analitičara koji pokušavaju da zauzmu objektivnu poziciju javljaju se ovakvi tonovi. Zašto?

Možda je to podleganje propagandi, možda sveže sećanje na sankcije protiv SR Jugoslavije i brutalnost Zapada, možda i sagledavanje stanja iz naše, uske „balkanske perspektive”, koja je u ovoj situaciji i „žablja perspektiva”, a verovatno tu ima i nešto ličnih kalkulacija i zauzimanja stavova koji neće preterano da upadaju u oči zapadnim cenzorima. Teška su vremena, treba razumeti i to…

Na kraju, jedan od ključnih razloga ovakvog postavljanja jeste i što se međunarodni odnosi posmatraju iz do skora važeće matrice, koja je podrazumevala postojanje jednopolarne asimetrične strukture svetskog političkog sistema. Ta matrica više ne postoji, posle sirijske i libijske krize ona je konačno rasturena (njeno rasturanje je trajalo poslednjih desetak godina) i upravo smo svedoci formiranja nove.

Koliko će ovo formiranje trajati (dve ili pet godina?), ostaje da se vidi, kao što ćemo tek videti i kako će ona izgledati. Naziru se konture multipolarnog asimetričnog okvira, kakav do sada nije postojao u istoriji, ali od razvoja situacije na globalnom planu zavisi i njen konačan oblik.

Zato, što se ukrajinske krize tiče, stvari stoje sasvim drugačije. Srpski satirični portal „Naša patka” tekuće stanje u Ukrajini ovako opisuje: „Smanjenje napetosti: Barak Obama je naložio povlačenje dva nosača aviona i tri razarača iz Crnog mora, dok je Vladimir Putin povukao četnike sa Krima”. Svakome ko želi da vidi i sme da vidi, to je lako uočljivo.

Ova kriza se ne rešava po starim pravilima igre i u matricama koje su do juče bile važeće, već po principima koji se upravo uspostavljaju. Da bih bolje objasnio šta želim da kažem ukazaću na tri primera.

Prvo, to je istorijski govor Vladimira Putina povodom prisajedinjenja Krima od 18. marta 2014. godine („Rusija je samostalni, aktivni učesnik međunarodnog života, ona kao i druge zemlje, ima svoje nacionalne interese koji se moraju uzimati u obzir i poštovati.”). Ovo je Putinov „Manifest Destiny” koji opredeljuje rusko postavljanje u narednim decenijama.

Očigledno, za Rusiju je ukrajinska kriza samo sredstvo, koje će iskoristiti za pozicioniranje u međunarodnim odnosima. I, što duže bude trajala ukrajinska kriza, Rusija će imati sve širi manevarski prostor za svoj nastup.

Drugo, na način na koji je preko redakcijskog uvodnika (časopisa Global Times, 03.12.2013) kineska diplomatija poručila Dejvidu Kameronu kako „Velika Britanija više nije velika sila”, sada je takođe objasnila svoju poziciju (Ženmin Žibao, 23.03.2014): „strateško približavanje Kine i Rusije je sidro globalne stabilnosti”.

Valja podsetiti da je u poslednjih godinu dana Kina postala najveći uvoznik ruske nafte, što je posledica otvaranja naftovoda Istočni Sibir-Pacifik u decembru 2012. godine. Završetkom ostalih planiranih cevovoda na Dalekom istoku u godinama pred nama (deo infrastrukture već je završen, a krak do Vladivostoka stavljen u funkciju pre četiri godine), stiču se uslovi da Kina postane i najveći uvoznik ruskog prirodnog gasa (uz nju, još će važan uvoznik biti i Južna Koreja).

Treće, dan posle odluke članica multilateralne konfiguracije G-8 da suspenduju članstvo Rusije i nastave da funkcionišu u starom formatu G-7, države BRIKS-a su javno saopštile da im ne pada napamet da se pridružuju sankcijama protiv Moskve. Iz svega ovoga je vidljivo da Rusija koordinira svoje poteze sa Kinom, Indijom, Brazilom i Južnoafričkom republikom, a verovatno je i da isto radi i sa Iranom i Argentinom, kojima je takođe u interesu ubrzavanje procesa uokviravanja nove strukture svetskog političkog sistema. Otuda i Putinova samouverenost i kineske poruke o novom „sidru globalne stabilnosti”.

I ovde se vraćamo na balkanske medije. Njihova glavna teza je da svet ulazi u „novi hladni rat”. Pošto ništa pametnije nije moglo da se smisli, kopiraju se naslovi iz zapadnih, uglavnom američkih, glasila. A opet, u američkim medijima ova podsećanja na hladnoratovski period više imaju veze sa pokušajima motivacije širokih narodnih masa (jer, SAD su iz Hladnog rata izašle kao veliki pobednik, pa zašto to ne bi bilo i u drugom poluvremenu ovog sukoba!?), nego sa stvarnim stanjem na terenu.

Za „novi hladni rat” su potrebna dva bloka, dve noseće sile, dve ideologije, bipolarnost u svakom pogledu. Ne da danas nema bipolarnosti, već nema nikakvih naznaka da će do nje doći u budućnosti. Posmatrano iz ugla zapadnjaka, nikakvom oživljavanju Hladnog rata ne treba ni težiti. U takvim okolnostima sa jedne strane bi se našle zapadne zemlje, a sa druge BRIKS (ovo je čista teorijska postavka, teško ostvariva u političkoj praksi), pa Zapad ne bi imao nikakvu šansu u eventualnom sukobljavanju.

U slučaju takvog rata, ekonomija zapadnih zemalja bi jednostavno stala (zbog velike ekonomske međuzavisnosti) i pitanje je kada bi se ponovo pokrenula (prosečna starost stanovništva je relativno visoka, populacija naviknuta na komfor – nespremna na gubitke i odricanja, nepostojanje proizvodnih kapaciteta koji su izmešteni u zemlje u razvoju, u takvoj situacija bi se osetio i nedostatak tržišta za plasman kapitala i usluga).

Izraelski analitičar, inače dobro upućen u zbivanja u međunarodnoj politici, Jakov Kadim, napisao je kako se nalazimo u početnoj fazi Prvog ekonomskog rata. Struktura svetskog političkog sistema se menja zbog posledica Prvog ekonomskog rata, koji je upravo počeo, a priprema je trajala dosta dugo. Ukrajinska kriza je samo početna bitka u ovom ratu.

Dakle, da ostavimo mi zapadnu propagandu i učešće srpskih medija po strani. Hladnog rata neće biti. Mada je moguće da će ovaj Prvi ekonomski rat biti „hladan”. Može čak biti i „mnogo hladan” za zapadnoevropske zemlje.

Dovoljno je samo da se drastično smanji isporuka ruskog gasa u periodu novembar-januar, pa da ionako bolesna evropska ekonomija doživi novi infarkt. Posledice koje bi nastupile mogle bi da se mere sa Prvim naftnim šokom iz 1973. godine.

Čitaoce koji su zaboravili, treba podsetiti da su tada, na primer, članovi holandske vlade doneli odluku o dolasku na posao biciklom. Ne zbog ekologije, već zbog redukcija usled kojih je javni prevoz u Amsterdamu funkcionisao kao beogradsko Gradsko saobraćajno preduzeće tokom NATO bombardovanja 1999. godine.

Tokom zajedničke konferencije sa Hermanom van Rompujom, Barak Obama (26.03.2014) je opisao i kakva će sredstva biti korišćena u Prvom ekonomskom ratu: „EU i SAD su ujedinjene u podršci Ukrajini i rešenosti da izolujemo Rusiju i nateramo je da snosi posledice za svoje akcije”. U kombinaciji sa ovim političko-ekonomskim pritiscima i akcijama, verovatno će se kombinovati oružane akcije ograničenog obima na terenu.

Do direktnog sukobljavanja snaga NATO i Rusije verovatno neće dolaziti, ali će NATO naoružavati i obučavati (para)vojne formacije u Ukrajini. Cilj je kontinualno podrivanje ruske pozicije i destabilizacija proruskog jugoistoka zemlje.

Šta može biti rezultat ovog rata? Prvo, što se Rusije tiče, ona iz svega neće izaći poražena. Ekonomske sankcije, bez obzira na samouverenost ruskih zvaničnika i postojanje pozamašnog stabilizacionog fonda, ostaviće izvesne posledice na rusku ekonomiju. Takođe, Rusija će morati i da se posveti stabilizaciji ukrajinskog jugoistoka, što će joj odneti i vreme, novac, zaokupljati pažnju, pa će imati manje vremena za zauzimanje pozicija u drugim delovima sveta. U svakom slučaju, i to što Rusija ostaje neporažena biće doživljeno kao veliki uspeh.

Na ovaj način, Rusija se ponovo upisuje u red svetskih sila, posle dvodecenijskog odsustva. Dugoročno, to će joj doneti niz privilegija i beneficija.

Drugo, sve su prilike da će i SAD iz svega izaći sa „nerešenim ishodom” u rukama, samo što će u njihovom slučaju to biti doživljeno kao težak poraz. SAD će izgubiti monopol u svetskoj politici i moraće da preispituju svoju poziciju.

Mnoge opasnosti se kriju za SAD u Prvom ekonomskom ratu, a pre svega se tiču slabosti dolara. Džon Sinkler upozorava da je dovoljno da Rusija počne da naplaćuje energente u svakoj valuti, istisne dolar i tako učini da (zbog prelaska na plaćanje u evrima u trgovini sa Nemačkom) usled pogoršavanja pariteta dolar/evro u roku od svega godinu dana energenti u SAD poskupe za 25-40 posto.

Ovakvih „studija slučaja” koje pokazuju da su SAD ranjivije, nego što je adminsitracija u Vašingtonu to mislila, poslednjih nedelja je puno. A još više će ih biti kada se u Prvi ekonomski rat aktivnije uključi i Kina, koja je sposobna da u paramparčad razbije američke finansije (imala bi i sama Kina štete od takvog koraka, ali ostaje sve na proceni koliku dugoročnu korist bi izvukla i da li vredi pretrpeti takvu štetu na srednji rok).

Ipak, usled sloma Evrope, zahvaljujući vojim kapacitetima koje će održati i pomalo zbog političke inercije, SAD mogu u krajnjem ishodu „izvući nerešen rezultat”, koji će im omogućiti kakvu-takvu stabilizaciju u sistemu međunarodnih odnosa u narednom periodu.

Verovatno će ključno pitanje za SAD biti, da li će i u kakvom obliku uspeti da sačuvaju NATO.

Treće, najviše će iz svega profitirati Kina. Po završetku Prvog ekonomskog rata Kina će biti najvažnija ekonomska sila na svetu. Sa jedne strane, njoj će rusko preorijentisanje na dalekoistočna energetska tržišta izgradnjom novih strateških cevovoda, omogućiti stabilno snabdevanje po povoljnim uslovima. Kina će sve manje biti zavisna od američkih akcija na Bliskom istoku. Sa druge strane, Kina će dobiti priliku da zauzme značajniju političku poziciju u svim onim delovima sveta iz kojih će zapadni, a pre svega evropski uticaj biti istisnut. Koliko će Kina tu šansu iskoristiti zavisi od puno stvari, tek evropski slom će joj doneti novu priliku.

Četvrto, najveći gubitnik biće Evropa. Da stvar bude po Evropu još gora, bez nje je ukrajinsku krizu nemoguće bilo otvoriti. Ona je najodgovornija što je do ovoga došlo. EU je započela Prvi ekonomski rat iz kojeg će izaći potpuno poražena i politički ponižena.

Ne postoji čovek koji može racionalno objasniti kojim razlozima su se rukovodili lideri vodećih zemalja EU da u ovu avanturu ulaze.

Kako to Evropi odgovara sukobljavanje sa Rusijom? Čemu sankcije protiv Rusije?

Politika EU u ukrajinskoj krizi se može svesti na rečenicu iz „Podzemlja” Emira Kusturice: „Ušao majmun u tenak. Sledi katastrofa!”.

Da pogledamo, šta posle višemesečnog slepog praćenja SAD po pitanju Ukrajine EU sada može da učini.

Prvo, EU se može postepeno „tiho povući” iz svega, kao što je već uradila 2008. posle krize u Južnoj Osetiji i Abhaziji.

Drugo, može nastaviti sa javnim junačenjem i insistiranjem na održavanju besmislenih sankcija koje su uvedene Rusiji.

Treće, neke zemlje EU (Poljska, u prvom redu) mogu podleći novom pritisku SAD i zaoštriti kurs prema Rusiji.

Ukoliko dođe do prvog, EU će doživeti veliku političku blamažu, a sa druge strane mnogo će razljutiti SAD. To je okvir koji ne daje puno prostora za optimizam po pitanju opstanka EU.

Ukoliko dođe do drugog, njena politika će vremenom biti ismejana, a od svega će zbog ruskih kontramera evropska ekonomija trpeti i određenu štetu. Ovakav rasplet podstiče unutrašnju destabilizaciju EU.

Ukoliko dođe do trećeg, onda će i ruske kontramere biti oštrije pa će ovaj rat postati „mnogo hladan” za EU. To će posledično otvoriti niz pitanja unutar vodećih članica i voditi velikoj destabilizaciji. Uz sve ovo, od EU se još i očekuje da na svaki način pomaže Ukrajinu, kojoj spasa nema, sagledavali mi to sa ekonomskog ili političkog stanovišta. Dakle, EU će se po tom pitanju iscrpljivati preko svake mere, a da ni sama neće znati zašto.

Da, postavljanje EU je čisto majmunisanje koje će puno koštati i njih same, ali i sve nas oko njih, koji smo na njihov sistem povezani i od njega u određenoj meri zavisni. Ili će možda doći do nekog preokreta, koji može da izvede Nemačka!?

Pošto je konačno spoznala da joj puno uključivanje u Prvi ekonomski rat protiv Rusije može doneti samo štetu, Angela Merkel (izjava od 27.03.2014) je nešto rekla i na ovu temu, možda i najavila politički zaokret. Na kraju, Merkelova je i jedan od retkih evropskih političara starog kova, u punom smislu te reči.

Puno je razloga koji ukazuju da je tako nešto moguće, još više onih koji ukazuju da je to nemoguće, ali sve u svemu, ostaje da se vidi. U ratnim uslovima se donose istorijske odluke. A mi smo na početku Prvog ekonomskog rata.

Uglavnom, uprkos tendencioznom izveštavanju većine vodećih balkanskih medija, može se sa velikom sigurnošću tvrditi da Rusija iz ukrajinske krize neće izaći kao gubitnik. Čak naprotiv.

Najpre ekonomske, pa zatim političke, a na kraju – moguće je – i bezbednosne posledice čekaju Brisel. Vrlo brzo.

(Fakti.org)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. velimir says:

    ŽIVELA RUSIJA ŽIVELA SRBIJA , ZAJEDNO DO POBEDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *