Ево зашто је РУСИЈА УВЕК КРИВА ЗА СВЕ!

Evo zašto je RUSIJA UVEK KRIVA ZA SVE!

1 marta 2017

Vladimir_Putin_Russian_45757

Pre dvadesetak godina, u vreme predsednika Borisa Jeljcina, kada je ruska ekonomija ležala u razvalinama, malo ko je mogao da zamisli da će dvadeset godina kasnije ista ta država postati jedan od najvećih protivnika Zapada.

Ipak, živimo u vremenu u kom je Rusija predmet svakojakih kritika po najrazličitijim osnovima, od kršenja ljudskih prava, do agresivne spoljne politike i autoritarnog režima. Ovo je i prirodno, imajući u vidu činjenicu da je Rusija ponovo postala politički igrač globalnih razmera na kome je lako steći jeftine političke poene.

Bez sumnje, ruska spoljna i unutrašnja politika prepune su kontroverzi, ali to nije jedini razlog za pokretanje, kako ga nazivaju,  zapadnog „krstaškog pohoda“ protiv Kremlja. Neki političari na Zapadu imaju običaj da Rusiju okrive za gotovo bilo šta. U njihovom svetu, sve loše što se desi dolazi kao posledica mahinacija ruskog predsednika Vladimira Putina ili njegovog uticaja.

Bio Putin kriv ili ne, do odgovora na to pitanje mora da se dođe regularnom istragom, a ne pukim navodima. Kako bilo, jedna stvar je jasna: iza kampanje Zapada protiv Rusije ne stoji ništa drugo do potreba da se proizvede ravnopravan neprijatelj koji oličava egzistencijalnu pretnju.

Nakon pada Sovjetskog Saveza zapadna civilizacija je, nadahnuta idejama slobode i liberalizma, došla do predstave o „kraju istorije“, oličene u istoimenom delu profesora sa univerziteta Stenford Frensisa Fukujame. NATO je stekao utisak o sopstvenoj nepobedivosti i o superiornosti ideja koje savez zastupa. To je dovelo do nametanja tih ideja i vrednosti, u nekim slučajevima i silom.

Napad na Avganistan je bio samo početak, ubrzo je usledila kampanja u Iraku. Pokušaje Zapada da svoj uticaj proširi i na postsovjetski prostor, Kremlj je doživeo kao pokušaje „obojene revolucije“, poput onih u Gruziji 2003, odnosno Ukrajini 2004. godine. Slično je okarakterisano i Arapsko proleće iz 2011. Vrhunac zapadnog krstaškog pohoda bili su pokušaji da se svrgnu režimi u Siriji i Libiji, koji su proizveli krvave građanske ratove bez kraja i konca.

Ironijom sudbine, Zapad nije ostvario većinu svojih planova, a mnogi od njegovih pokušaja da se „izveze“ demokratija su prerasli u sopstvenu suprotnost. Umesto da postanu demokratičnije i stabilnije, pomenute države su se suočile s nezaustavljivom krizom. Zapadni narativ nije mogao da se nosi s takvom surovom stvarnošću. Kao logičan sled stvari, demokratske vrednosti su, kao i sama ideja demokratije, diskreditovane i svedene na nivo spoljnopolitičkog oruđa.

Kada je Barak Obama preuzeo dužnost predsednika SAD, ta država je već imala narušenu sliku u svetu i novi šef države je morao da nosi to breme. On u tome nije uspeo, izneverivši svoja predizborna obećanja vezana za zatvaranje zloglasnog zatvora u Gvantanamu i povlačenje trupa iz Avganistana i Iraka.

Povrh svega, on nije prekinuo američku praksu mešanja u unutrašnju politiku drugih zemalja. To je posebno uticalo na opadanje ugleda Amerike u svetu, a Baraka Obame i Demokratske stranke unutar Sjedinjenih Država. Tako je došlo do uspona populističkih snaga koje su našle svog lidera u kontroverznom milijarderu Donalnu Trampu koji je postao američki predsednik. Njegova obećanja tiču se prestanka „demokratskog“ krstaškog pohoda i fokusiranja na unutrašnje probleme države.

U takvoj situaciji, za divno čudo, Rusija bi mogla da odigra veoma važnu ulogu u osnaživanju liberalnih snaga na Zapadu. Rusija je već počela da okuplja zapadne političare, ali ne kao pozitivni činilac, već kao kohezivni faktor pretnje.

Zapadni narativ na kome se posebno insistira unutar SAD-a okrivljuje Rusiju za niz stvari: od pobede Trampa na izborima, čemu su navodno doprineli ruski hakeri, preko Bregzita koji se tumači na sličan način, do parlamentarnih izbora u Gruziji koji su na vlast doveli proruske snage. Ovaj narativ se pojavljuje i u kontekstu predstojećih izbora u Francuskoj i Nemačkoj: za eventualnu pobedu Marin Le Pen, odnosno neuspeh Angele Merkel, unapred se okrivljuje asertivni pristup Kremlja.

Postavlja se logično pitanje: da li Rusija zaista ima ovakav uticaj? Zašto umesto nje niko ne okrivljuje Kinu? Ako je Rusija zaista toliko moćna i uticajna, nije li ona već prevazišla Ameriku i postala dominantna svetska super-sila, kao što su pojedini autori ironično nagovestili?

Držeći se konvencionalne logike, jedino država ekonomske, političke, i vojne snage SAD može da utiče na američku unutrašnju politiku. Rusija je, trenutno, daleko od toga. Što se hakerskih napada tiče, oni su postali opšte mesto i njih primenjuju obe strane.

Što se izbora u Gruziji i Bregzita tiče, oni su pokazali da tamošnje elite nisu prepoznale rezigniranost sopstvenog naroda.

Slično tome, ukoliko liberalne političke snage u Francuskoj ili Nemačkoj takođe pretrpe poraz, to će biti isključivo posledica unutrašnjih političkih procesa u tim zemljama. U slučaju Nemačke, izbeglička kriza bi mogla da poljulja utopijske planove Merkelove i odrazi se negativno na njen izborni rezultat.

U takvom spletu okolnosti, politički je isplativo napadati Rusiju. Kremlj je sam doprineo isplativosti takve politike aneksiranjem Krima, kao i prethodnom intervencijom u Gruziji.

Istorijsko sećanje takođe doprinosi nametanju uloge žrtvenog jagnjeta Rusiji. Svi se sećaju nekadašnjeg straha od komunizma i Sovjetskog Saveza. Zapad sebi može da dopusti oživljavanje i politizaciju ovog sećanja jer ima strateške alternative saradnji s Rusijom u obliku Saudijske Arabije, zalivskih država, ili Turske.

Shodno tome, napadanje Rusije ne podriva strateške interese zapadnih zemalja. Zato Rijad i Doha mogu nesmetano da bombarduju Jemen bez straha od sankcija. Zato Izrael nastavlja s kolonizacijom palestinskih teritorija uprkos velikom protivljenju muslimanskog sveta. Zato turski predsednik Redžep Tajip Erdogan oseća sigurnost dok protivzakonizo zatvara hiljade građana širom države.

Rusija je za Zapad idealna u ulozi babaroge. Dovoljno je snažna da se predstavi kao pretnja, a dovoljno slaba da se s tom pretnjom može izaći na kraj. Zato joj je i dodeljena takva uloga, ista ona koju su izbegli Katar i Saudijska Arabija uprkos navodima o finansiranju terorizma, Ukrajina uprkos potpunom političkom rasulu u kome se nalazi, pa čak i Kina, uprkos njenoj globalnoj ekonomskoj moći.

Zapad mora da napada Rusiju kako bi pružio objašnjenja za sopstvenu geopolitičku recesiju. Ova taktika je za sada učinkovita, jer ne podrazumeva napuštanje tradicionalnih strateških partnera, niti izlaganje nacionalnih interesa nekoj istinskoj opasnosti.

(Russia Direct)

KOMENTARI



8 komentara

  1. igor says:

    Ha ha ha ......Rusija moze da bude kriva pred svojim neprijateljima jer im smeta Bozanstvena energija u narodu i njenim vodama. Vazno je da je Ona Slava njoj u sav vek vekova pravedna pred Gospodom. Sve drugo nema nikakvog znacenja. Podignuta je iz pepela,danas je to mocna zemlja koju svi mi treba da volimo jer je ona spasilac svih malih i nezasticenih naroda.Biti na strani Rusije i Putina je prava stvar,zivota vredna. Zapadnjaci su proklestvo,i kao takvi,ce umreti kao dinosauresi. Gospod stvori Veliku Rusiju da je svi mogu videti i diviti se njoj i u mraku. Slava nasem Gospodu i velikoj Rusiji. Amin Boze daj.

    • micky says:

      AMIN...

    • Jovan says:

      Daj Boze spasi Rusiju i Slovensko carstvo od PLJACKASKIH HORDI ZAPADA koji hiljadu godina prave ratne pohode i pljackaju Istok i zele da njihove bande stignu dalje od Moskve do Vladivostoka. Rusi i Srbi su uvek krivi kad nedaju slobodu i zemlju svoju.

  2. kuka says:

    Ovakav način gledanja na trenutno stanje odnosa SAD-a i Rusije baca novo svetlo na njega, ali mi se čini da je ipak izostavljeno nekoliko važnih aspekata. Prvi je dugoročna strateška orijentacija Zapada na Istok i njegove resurse. Poznato je da su zalihe svih prirodnih dobara na Zapadu, a dobrim delom i u ostatku sveta iscrpljene ili ozbiljno ugrožene zagadjenjem. Rusija je verovatno jedina država na planeti koja ima sve što je potrebno za opstanak i razvoj u narednih stotinjak godina. Zato je ona u čitavom 20. veku bila meta rušilačkih pohoda sa zapada. Ovde treba pomenuti i alternativni put političkog i ekonomskog razvoja koji Rusija traži i izgleda pronalazi, a koji se na Zapadu doživljava kao remetilački i antagonistički, ne bez osnova, kao i religiozne razloge, tj. interese Vatikana kao najmoćnije korporacije na svetu. Pritom inercija i neka učmala duhovna lenjost zapadnih političara doprinose ovakvom pristupu svetskoj politici. Ne mislim da je Rusija bilo čime doprinela ovom novom vruće-hladnom ratu. Zapad je mogao očekivati i verovatno je i očekivao da će se Krim nakon prevrata u Ukrajini opredeliti za priključivanje Rusiji. Rusija je pritom bila dovedena pred svršen čin i imala na raspolaganju samo taj jedan potez: da podrži stanovništvo Krima. Da nije postupila tako, čitava RF bi se vrlo brzo obrela u situaciji u kojoj je bila u vreme Jeljcina. Na Zapadu, Krim je bio važna stavka u kalkulaciji kao izgovor iza kog se on ideološki krije, diže medijsku prašinu, uvodi Rusiji sankcije, menja stanje na svetskoj političkoj sceni, mlati ostatak njima manje poslušnog sveta, ukopava se i obnavlja davno iskopane rovove iz kojih širi svoju dominaciju, zaludjuje domaće stanovništvo, pojačava svoje elitističke redove i... zaradjuje. Uvek mora da se zaradjuje. Rusija je dosad uspevala da eskivira udarce i da ublaži štetu koju su pokušavali da joj nanesu. Očekivali smo da će se prilike sa nedavnom pobedom Trampa postepeno smirivati, ali stvari se, izgleda, još više komplikuju. Tramp je preuzeo zvanično kormilo vlasti u SAD, ali stari establišment izgleda nije ispustio poluge uticaja i manevarski prostor koji je imao u vreme Obame. Ova ilegalna pozicija mu čak daje novu snagu, jer pred javnošću figurira i odgovara Tramp, a stara elita bez ikakvih kočnica povlači sve dopustive i nedopustive, stare i novokreirane poteze na koje Rusija zasad nema odgovora. Svaki pokušaj da se uzvrati istom merom bio bi štetan po stanovništvo SAD-a i Trampovu administraciju, a demokratsku elitu ne bi ni dotakao. Ruska administracija, verujem, već razmatra ove nove prilike, i biće veoma zanimljivo posmatrati kako će se sa njima izboriti. A moraće da nadje načina da neutrališe uticaj ove paralelne vlade SAD-a ako hoće da Rusija opstane.

  3. Kulak says:

    Što je jača Rusija, to je bolji naš svet.

  4. Portopranco says:

    Zapadna civilizacija je već odavno dekadentna i moralno posrnula.Ogrezli su u lažima i predrasudama.Sva zapadna društva su i iznutra jako podijeljena, a to su pokazali i Brexit i američki predsjednički izbori.Nije Zapadu prijetnja Rusija, već su oni sami sebi sa svim svojim unutrašnjim podjelama najveća opasnost.Jaka Rusija je dobra za mir i stabilnost u svijetu.

  5. M says:

    Zapravo nitko nije ispravan na svijetu,u svakoj drzavi-sistemu ima nepravde i greski koje vicu do neba,negdje manje,negdje vise.Stoga je multipolarni svijet(koji zagovara i Putin) bolje rijesenje nego neprosvjetljeni(masonski ego) absolutizam.I tako sve dok se ne pojavi Prosvjetljeni(Bozanski Absolutni) absolutizam kao bolje rijesenje.Rusija(sluzbena,Putinova) je zasad nositelj te multipolarnosti,iako i tamo ima onih koji su dusu prodali Satani za malo materijalne koristi.Zato je masonski ego-manijaci drze danas glavnim protivnikom,a i prirodna bogatstva ima(iako ih ima i drugdje,npr.u Kanadi,pred nosom USA).A kad bi i pobijedili Rusiju(a time i sve ostale) imali bi vjecne nove-stare neprijatelje...svakog misleceg slobodnoumnog covjeka!Jer oni trebaju ovce,poslusnike,robove.Rekli bi oni(masoni) da i Bog ima Svoje sluge! Ima,al na drugoj osnovi,a sto se vitaminskom kurom mozda moze doseci.A u medjuvremenu im Rusija smeta,kao najorganiziraniji-najmocniji otpor-multipolarnost.

  6. dusko says:

    Zato sto govori istinu i stiti medjunarodno pravo !!!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *