Русија неће наоружавати Војску Србије док год је она испостава NATO!

Rusija neće naoružavati Vojsku Srbije dok god je ona ispostava NATO!

15 novembra 2015

496092_vojska-srbije-tanjug_fPiše: Goran Jevtović

… Meko okupirana (ali okupirana) Srbija je poodavno zemlja čuda. Kako držati zbunjeni narod u neizvesnosti, davati mu lažnu nadu i prevoditi žednog preko vode, najoriginalnije je pokazala nedavna zvanična poseta vrhovnih srpskih dužnosnika Ruskoj Federaciji.

Događaj se odvijao prema ustaljenom obrascu – kad god je teško zovi Rusiju u pomoć, idi u posete, obećavaj i najavljuj kule i gradove (i njihove i naše), skupljaj poene u srpskoj glasačkoj mašineriji, a kada se prašina slegne, nastavi put ka zapadu i „gledaj svoja (evroatlantska) posla“.

Bučno najavljena silna vojna saradnja je izazvala posebnu pažnju ne samo srpske već i ruske javnosti. U toj meri da su brojna sredstva javnog informisanja, i naša i njihova, oglašavala pravi vojni preokret u odnosima dve zemlje. Maltene čudesa koja će nas snaći u vidu brzopoteznog opremanja Vojske Srbije – od najmodernijih PVO sistema, preko aviona i helikoptera, radara, do dalekometne raketne artiljerije.

Jer, pobogu, Hrvati samo što nisu potpalili fitilje na svom balističkom topništvu. Ironija jeste, ali ne znači da se u dogledno vreme neće odigrati baš tako.

I, na kraju, razočaranje i hladan tuš. Osim ogoljenih spekulacija koje prijaju srpskim ušima, preliminarno je dogovorena mogućnost popravke polovnih ruskih helikoptera, zatim nabavka šasija ruskog teretnog vozila „Kamaz“ za naše „Nore“, moguća saradnja u oblasti namenske industrije. I to bi bilo uglavnom to.

Ko je kriv što nema povoljnih ruskih kredita za nabavku naoružanja? Zašto nas Vladimir Vladimirovič ne vrhuni kroz svoj dvogled i šta čeka? Žele li Rusi da Srbija doživi NATO sudbinu Crne Gore i da sebi otežaju situaciju na geostrateški izuzetno važnom prostoru Balkana?

Odgovor je vrlo prost – osnovni krivac je zvanična Srbija. I taj odgovor se krije u takozvanoj vojnoj neutralnosti, nepostojećoj međunarodnopravnoj kategoriji koja se kosi čak i sa zdravim razumom i logikom, i kojom je vrlo providno pokrivena NATO agenda i orijentacija zemlje.

Vojna neutralnost je kvalitetno smišljena zabavna igra, inače redovna poštapalica i odstupnica srpskih vlastodržaca, koja traje bez prekida od 2007. godine. Igra na koju su se primili čak i oni od kojih se to nije moglo očekivati, naivno verujući da je najbolji put onaj navodno srednji – ni tamo, ni ovamo. Još samo da nam drug Tito „vaskrsne“ i to bi bilo to.

Vojna neutralnost je skuvana upravo u evroatlantskoj kuhinji. Onda kada su subverzivni stručnjaci sa zapada shvatili da će se, povodom otcepljenja Kosmeta, Srbi probuditi i rešiti NATO rebus, u vidu podmetnutog „Partnerstva za mir“.

Program po kome nismo formalno članica Alijanse, a suštinski kao da jesmo. I više od toga. Uostalom, u „Okvirnom dokumentu“ čija je oznaka „M – 1 (94) 2“, stoji da se potpisnice Partnerstva za mir „nalaze unutar evroatlantskog regiona“ (član 1.) i „da se stabilnost i bezbednost u evroatlantskom području mogu postići jedino putem saradnje i zajedničke akcije“ (član 2.).

Izmišljenom vojnom neutralnošću, kao dvostrukom prevarom jer (1) tako nešto nije zabeleženo u svetskoj istoriji i ne postoji u međunarodnom pravu i odnosima i (2) sadržajno smo u stvarnosti potpuno vojno (i politički) vezani za NATO i EU, privremeno je za javnost storniran ali ne i obustavljen, program Alijanse „Partnerstvo za mir“, sa kojim je, kada je za par godina prošla srpska frtutma oko Kosmeta, nastavljano još brže i plodotvornije.

I sada osnovno pitanje – kome to da Rusija isporuči bar nešto od modernog naoružanja? I to tako da sve bude pod velom neke savršene tajne, kako nam između redova signaliziraju pogađate ko – dežurni vojni analitičari. Ne znajući ili ignorišući da postoji, između ostalih brojnih međunarodnih sporazuma i protokola, recimo, pod okriljem OEBS-a i „Sporazum o sub-regionalnoj kontroli naoružanja“, čiji smo potpisnici. Tim sporazumom je regulisano sve – od toga ko ima koliko teškog naoružanja, do toga da se svaka promena oružja kalibra većeg od 82 mm, mora prijaviti nadležnim telima navedene organizacije.

Dakle, isporučiti naoružanje zemlji koja je smestila mini štab NATO-a u vidu „Vojne kacelarije za vezu“ usred Ministarstva odbrane na nekoliko desetina metara od ministrovog kabineta?

Onima koji na odbrambenom planu nastavljaju evroatlantske „reformske“ tekovine Vojislava Koštunice, Borisa Tadića, Prvoslava Davinića, Dragana Šutanovca, i koji su dostignuti nivo „partnerske saradnje“ i „interoperabilnosti“ sa snagama NATO, od 2012. godine podigli za bar tri koplja?

Naoružavati ruskim modernim sistemima i opremom malenu Vojsku Srbije, koja je praktično jedna od nekoliko ispostava NATO-a na Balkanu, je nemoguća misija. Doslovno.

Pa nisu se oni tukli sa nama ’99-te takmičenja radi, već da bi nas u konačnom savladali, oteli Kosmet, a ostatak zemlje rasparčali i stavili pod potpunu kontrolu. A kod takvih ciljeva (ili je neko i dalje ubeđen u suprotno) kontrola nad vojnim kapacitetima, koji su prethodno raznizani do neprepoznavanja, je uslov svih uslova. Tu nema improvizacije i amaterizma.

U danu kada nastaje ovaj tekst, recimo, u našem Ministarstvu odbrane boravi delegacija NATO „Programa za izgradnju integriteta“, koju predvodi dr Alberto Bin, direktor Direktorata za integraciju, partnerstva i saradnju u Sektoru za političke poslove i bezbednosnu politiku Međunarodnog štaba NATO.

Prihvaćeni su domaćinski, kako priliči, od strane general-majora Slađana Đorđevića (jednog od poznatijih đaka američkog i NATO obaveštajnog „Maršal centra“ u Garmiš-Partenkirhenu), koji se nalazi na dužnosti načelnika Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane.

To je samo jedan od silnih (pod)programa Alijanse preko kojih smo čvrsto uvezani u čvor iz koga nema izlaska. Kruna intenzivne „saradnje“ je nedavno potpisani „Individualni akcioni plan partnerstva“ (Individual Partnership Action Plan, IPAP), sa mnogobrojnim vrlo ozbiljnim obavezama i rokovima, kao i SOFA sporazum po kome smo dužni da prihvatamo vojnike a u perspektivi i trupe NATO zemalja kako u tranzitu, tako i radi kratkoročnog i dugoročnog boravka u Srbiji.

Treba li podsećati na „Proces Planiranja i pregleda“ (Planning and Review Process, PARP), što u prevodu na narodski jezik doslovno znači – kontrola (i odobravanje) svih dešavanja i promena u sistemu odbrane i Vojske, od strane visokih činovnika NATO-a. Dakle, nemoguće je povećati, recimo, brojno stanje ljudstva, bar ne značajno, ili izmeniti organizacijsko-formacijsku strukturu Vojske, izvršiti bilo koje promene, a da to ne odobri Alijansa.

S tim u vezi je i „Koncept operativnih sposobnosti“ (Operational Capabilities Concept, OCC), zatim, „Grupa za reformu odbrane“ (Defence Reform Group, DRG), kao zajedničko telo Ministarstva odbrane Srbije i NATO, i posebno interesantno telo koje ima popularan naziv „Poverilački fond Programa Partnerstvo za mir“. Oni su finansirali i rukovodili uništavanjem više od milion i po komada protivpešadijskih i protivtenkovskih mina, zatim, ogromnih količina eksploziva, ubojnih sredstava, kao i „viškova“ vojne opreme i naoružanja – tenkova, transportera, haubica, topova…

Poseban tim u okviru „Poverilačkog fonda“ je, kroz tzv. projekat PRIZMA, vršio prekvalifikaciju „viškova“ (osobito ratnih) oficira u – pekare, molere, automehaničare, zavarivače i ostala popularna zanimanja. Taj tim je formiran od strane NATO tako što je odabrana (obratimo pažnju) „Međunarodna organizacija za migracije“ (International Organization for Migrations, IOM), za koju je zvanično istaknuto da raspolaže „sa značajnim iskustvom u oblasti smanjenja viška vojnog kadra i njegove reintegracije u civilni sektor“. Da nije žalosno bilo bi zaista duhovito.

No, da ne preterujem sa silnim nazivima na engleskom i objašnjenjima od kojih može da zaboli prosečna srpska glava. Pogotovu što je na ovako malom prostoru nemoguće pobrojati bar još tri puta toliko aktivnosti u koje smo „svojom“ (podrazumeva se biračkom) voljom upleteni.

Da prevedemo na stari, dobri srpski jezik.

Šta to – koje naoružanje i koju borbenu opremu, sisteme i ostala sredstva da nam Rusija isporuči po povoljnim kreditnim uslovima (čak i da ignorišemo NATO), kada tako nešto nema ko čak ni da zaduži u Vojsci kakvu imamo još od 2007. godine?

Vojska Srbije, čiji su glavni kadrovi školovani po NATO centrima i koja nema obavezni vojni rok, je oružana sila koja broji manje od 29 hiljada ljudi u miru, od čega je svega nešto oko 14 hiljada skoncentrisano u vidu Kopnena vojska, a u vidu Ratno vazduhoplovstvo simboličnih 5 hiljada ljudi. Od važnijih borbenih sastava raspolažemo: gardom, zatim, četiri kopnene (mešovite) brigade, jednom mešovitom artiljerijskom, jednom specijalnom brigadom i rečnom ratnom flotilom, dok nam RV i PVO čine dve vazduhoplovne, jedna PVO i jedna brigada VOJIN. To su najvažniji, borbeni sastavi. One druge ne vredi ni nabrajati. Malo, da manje ne može biti.

I koga opremiti ruskim naoružanjem?

Vojsku koja redovno izvodi obuku i vežbe na NATO poligonima sa članicama Alijanse i pridruženim marionetskim državama kroz program „Partnerstvo za mir“, što su aktivnosti koje su direktno usmerene protivu Rusije?

Ko ne veruje neka pročita izveštaj o nedavnoj aktivnosti u bazi „Hoenfels“, u Nemačkoj, gde smo se četvrtu godinu za redom igrali ratnih igara. Pripadnici pešadijskog bataljona 2. brigade KoV, učestvovali su na vežbi „Zajednička odlučnost V” u zanimljivom vojnom društvu iz: Albanije, Bugarske, Gruzije, Litvanije, Nemačke, Norveške, Rumunije, Sjedinjenih Američkih Država, Slovenije, Francuske, Holandije i Crne Gore.

Vežbu je organizovala, podrazumeva se, Evropska komanda Oružanih snaga SAD s ciljem „unapređenja interoperabilnosti i međusobnog razumevanja pripadnika kopnenih vojski u realizaciji operacija u multinacionalnom okruženju“. Zaista srceparajuće i na ponos srpskog vojnika.

Da bi se Rusija osmelila na ozbiljniju vojnu saradnju sa Srbijom, čak i da se Saveznička komanda NATO u tako nešto ne meša, potrebno je zvanično odustati od tzv. (i nepostojeće) vojne neutralnosti i opredeliti se za iskrenu saradnju. A to znači ugovorno regulisati čvrste vojne partnerske odnose sa Rusijom, ako se već ne sme da ide u otvoreno vojno (državno) savezništvo i, recimo, učlanjenje u ODKB.

To, opet, podrazumeva izlazak iz programa „Partnerstvo za mir“ koji nam, jednostavno, ne dozvoljava bilo kakvu inicijativu i slobodu odlučivanja po odbrambenim pitanjima, a pogotovu ne ozbiljnije odnose sa Rusima. Čak i da je igra krajnje poštena i da se onaj njen glavni deo ne odvija iza zavese. Naravno, s tim u vezi naprednjački partijski (ali i svi drugi) činovnici imaju unapred pripremljene floskule u vidu gnusnih neistina, recimo – „kako su oni odgovorni, kako poštuju sporazume koji su pre njih potpisani i ne mogu se raskidati“, i tako dalje i tome slično.

Zatim bi morala da usledi značajna izmena ili usvajanje novih strateških dokumenata zemlje i to: Strategije nacionalne bezbednosti, Strategije odbrane i posebno Vojne doktrine, kao i prilagođavanje Zakona o odbrani i Zakona o vojsci.

Ima li smisla dalje nabrajati?

Voleo bih da me događaji i eventualni rezultati za nekih mesec dana potpuno demantuju, kada bude došao gospodin Dmitrij Rogozin u zvaničnu posetu. Bar je tako premijer lično obnarodovao.

Dolazio je Dmitrij i u jesen 2012. godine. Dobro se sećam, samo što im nije crtao na školskoj tabli. Uzalud, nije imao kome. Od tada su prošle pune tri godine.

Kada ćemo shvatiti lukavu igru i krenuti pravim putem?

Kada budemo razumeli da živimo u okupaciji. Za početak dovoljno. Sve ostalo dolazi samo od sebe. Ili na poziv. Onaj, bratski. Pa „ćemo se ćerati“.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



18 komentara

  1. Svetislav says:

    Sve receno na jednom mestu, i objasnjeno narodski cak i za one koji ne razumeju politicke pojmove. Srbina je plen i prcija zapada, i tretiraju nas kao porazenu stranu. Nasi politicari saradjuju sa okupatorima, pljackaju narod novim porezima i obecavaju maglu naivnima, dok se broj Srba samo za zadnjih 15 godina smanjio za milion (a od 1990-tih do 5-tog oktobra 2000-te, jos toliko Srba iz bivsih republika i republike Srbije).

  2. Meri says:

    Krajnje je vreme da ozbiljno pospremamo svoju kuću Srbiju.

  3. Meri says:

    U Podgorici će danas izmedju 18 i 21 crnogorska opozicija održati veliki protest i tako pokazati da ne odustaju od borbe za smenu, kako kažu, totalitarnog režima Mila Ðukanovića i organizovanja prvih poštenih izbora u zemlji. Šta ćemo mi u Srbiji raditi? Sedeti ili još bolje ležati uz televizore i komentarisati. IMA LI KRAJA NAŠOJ LENJOSTI?

  4. Meri says:

    Doduše, nedelja i jeste dan za odmor.

  5. Meri says:

    Od nedelje do nedelje Crna Gora će možda uspeti da ne udje u NATO. Od nedelje do nedelje Srbija će možda skroz potonuti u NATO glib.

  6. Meri says:

    Poseta naše delegacije Moskvi imala je značajnu medijsku pažnju, ali nisu nam dosad rečeni ovakvi bitni detalji.

  7. Meri says:

    Ako se ove stvari ne dovrše sa naše strane i mi ćemo dobiti od Rusije "uši od mrtvog magarca". Ne zato što Rusija tako želi nego što kod nas nešto ozbiljno fali.

  8. Meri says:

    Odmorite se. Najvažnije je da se dogovorimo da li će taksa za TV pretplatu biti 150 ili 500 dinara.

  9. Meri says:

    Možda će i penzioneri dobiti čitavih 1% nazad. Milina.

  10. Meri says:

    Hm, Kad porazmislim nećemo mi dobiti ni "uši od mrtvog magarca". Ima puno dezorijentisanih naroda i država na svetu. Ima li u Rusiji toliko mrtvih magaraca? Verovatno i Rusi imaju društva za zaštitu životinja.

  11. Meri says:

    Pronašla sam nekoliko interesantnih tekstova od pukovnika Gorana Jeftovića na www.facebookreporter.org (Srbski FBReporter) ponovo izdvajam tekst "Izbeglička" katastrofa Srbije... od 02. novembra 2015

  12. Meri says:

    Pravnik desetkaš vodi državu držeći se usmenih obećanja izbeglica i usmenog obećanja Angele Merkel. Šta ako nemačka kancelarka ode za mesec - dva sa političke scene? I ta nesigurna usmena obećanja završiće mačku o rep.

  13. Meri says:

    Posle dogadjaja u Parizu lako se može desiti da bude otkazan EURO 2016. Teroristi su ubili futbal. Manje će se ćerati lopta. Ali, s nečim ćemo se već ćerati...

  14. Meri says:

    Inače taj tekst je objavljen 02 novembra. 2015. Svima koji još uvek rade želim uspešnu nastupajuću radnu nedelju.

  15. Draga says:

    Srbija je u vrlo teškoj političkoj situaciji. Po ovom tekstu, sve što smo odbili da potpiše Srbija u Rambujeu, ovi izdajnici od Deposa pa do SNS, da bi se " popeli na vlaast" izdadoše Srbiju, izdadoše srpski narod.Sve što smo pretrpeli, bombardovanje i uništavanje sistematski srpsku privredu, naročito vojsku. Ne verovatno da naš narod ništa ne zna, čak veruje lažima i hvalisanju premijera. On je više studirao kako narod da izmanipuliše, nego prava.Veći deo srpskog naroda se nije osvestio uopšte šta mu se dogodilo petog oktobra 2000te god.Misli da je još uvek socijalizam i čude se što se plaća školarina, zdravstvo i mnogo toga što se u kapitalizmu plaća. Znači džaba sve što smo trpeli i drugi svetski rat,džaba toliko položenih žrtava i dece ostale bez roditelja,da bi Srbija i sa njom ostali deo Jugoslavije bili nezavisni i slobodni. Da budem cinična, E, moj narode, džaba smo KREČILI !

  16. Miruš says:

    Ma ne žalim što nećemo dobiti oružje, ali što nas naše vlasti obaveštavaju na velika vrata o značajnoj saradnji sa Rusijom, a posle na mala vrata slučajno saznamo da nema ništa od toga i to je sve tako prevrtljivo i varljivo na temu bezbednosti. Ovo je neka vrsta obmanjivanja.

  17. marko says:

    Miros ne obmanjuje nitko vas ne zna narod sto hoce ne mozes sediti na dve stolice narod j e glasao za evropu dobio evropske plate strani preeuzetnici p o Srbiji placaju srpske radnike 340 evra to ce raditi i kad Srbija ude utzv evropu najbolji primer za jad i bedu je hrvatska citaj govno kao i srbija plate radnika su 400 evra austrijanic strani preduzertnic daju hrvatskim radnicima tolike plate u evropi su ali vucici obecava dobit ce srpski radnici cim udu u evropu plate od 1200 evra to sto je narod blesav njegov problem.Takoder tom narodu nije briga za kosoovom sebe obmanjuje da je onda bi teritoroj koji vredi sto od uglja il i sirovina 400 000 000 000 $ branili oruzjem i jedino vratili krvlju vlastiti teritorij .Teritorij nikad nitko nije vratio pricom i vucicievim mudrovanjem zato postoji i vojska u nekoj zemlji ali posto je voska nista narod govno tak o je kako je. drugo nitko nikad ne pregovara s okupatorom a srbija misli nekim mudrovanjem neso dobiti od kosova nije dobila nista niti komadic teritorija sve je dato. Trece cemu to cirkusiranje s rusima srbija ne zeli evrOaziju toboze daleko niti rusiju to je OCIGLEDNO o nda ne moze traziti od nje oruzje podrske niti slobodnu zonu trgovine bez carine. Misli m da to rusija vidi niti investicije ruske ova banditska vlada zeli rusija je htela 6 miljardi investirati u srbiju kad nece NEK JOJ U SMRDLJIVOM BEOGRADU SUTRA SAUDIJCI ARAPI I ISIL VICU ALAH UEKBER UJUTRO DA IH PROBUDE PRE NEGO IDU NA POSAO I ZAZELE DOBRO JUTRO U NAJVECOJ DJAMIJI EVROPE I TI MUDRACI GLUME MULIETICNOST NITKO U SVAJCARSKOJ NITI NEMACKOJ NE GRADI TOLIKE DJAMIJE I TO JE TO.RUsi vide da je srbija u nato paktu i srecan joj put k prijateljima samo sto srbi druge zajebqvaju kad vide drugi sto rade u rukavicama

  18. marko says:

    NECE RUSIJA NAORUZATI SRBIJU JER JE USLA UNATO PAKT SPORAZUMIMA TOBOZE U PARLAMENUT NIJE NA PAPIRU BITNA JE TEHNICKA SARADNJA I ONO STO SE RADI NA TERENU IZMENJIVANJE POVERLJIVIH INFORMACIJA S KIM. DRUGO SRBIJA ODAVN OSLUSA NATO PAKT VUCICI BUDALE BAREM ONE SRBE KOJI ZNAU MISLITI ZAJEBAVA DA VOJSKA SRBIJE NE NAORUZAVA PREKO TURSKE PRODAJE ORUZJE ISLIVOM TERORISTIMA KOJI PUCAJU N A RUSE I SIRIJCE

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *