Rusija nije zaboravila Odesu, treba malo sačekati i videćemo njen mudar odgovor

Tweet

Jedan od odličnih poznavalaca prilika u Ukrajini i Rusiji, posebno što se tiče poslednjih dešavanja jeste i kolumnista ruskog sajta na srpskom jeziku, Fonda strateške kulture Marina Raguš. U nekoliko poslednjih analiza Marina je detaljno opisala planove Zapada, koji s obzirom da su u većini zemalja imali odličan uspeh, više i ne menjaju način delovanja.

U Vašem članku „Spin doktori novog korporativnog poretka: Od Jugoslavije do Ukrajine – krvavi trag ratne propagande“ objasnili ste način na koji „Veliki brat“ putem medijske propagande izvrće činjenice i dešavanja prema potrebi i u svoju korist i od zločinca napravi žrtvu, a od stvarne žrtve zločinca. Mislite li da će uspeti sa tim planovima i u slučaju Ukrajine?

Kada je reč o ratnoj propagandi zapadnih korporativnih medija u slučaju Ukrajine ona gubi na snazi iz dana u dan. Prvo, ne treba zaboraviti da je korporativnu Ameriku pre ukrajinske krize potresalo više ozbiljnih skandala poput slučaja Bredli Meninga, Edvarda Snoudena, kongresnih kriza povodom izveštaja CIA o mučenjima u Bondstilu, skandal međunarodnih razmera povodom presretanja komunikacija od strane Vašingtona-sve je to „procurelo“ u javnost i bespovratno napravilo ogromnu štetu korporativnoj Americi.

Mi danas imamo RT (Russia Today) koji kao satelitski medijski kanal razbija medijske monopole korporativnih zapadnih medija. A tu su i drugi čak i američki mediji koji shvataju svu suštinu problema unutar same Amerike poput Democracy Now, The Nation, koji upućuju vrlo ozbiljne kritike zvaničnoj Americi. U toku je prava pobuna unutar intelektualne zajednice kako američkog kontinenta tako i širom zapadne hemisfere.

Pa, ukrajinsku krizu i medijsko „čišćenje“ od strane američkih mejn strim medija žestoko tuče recimo ugledni profesor emeritus s Prinstona i Nju Jorka, Stiven Koen. On bez zadrške otvoreno i vrlo oštro kritikuje bezumnu politiku Vašingtona kojeg smatra odgovornim za Hladni rat koji predsednik Rusije nije želeo. Kao i da je Stej Dipartment sa Briselom prouzrokovao krizu, konačno i građanski rat u Ukrajini svojom iracionalnom politikom.

Ovo je tek jedan primer o kome se malo zna u srpskoj javnosti, a koji upravo govori o tome da je ratna propaganda u kojoj prednjače američki propagandni mediji i njihovi ostali zapadni „partneri“ doživela neuspeh u Ukrajini. I ne samo tu. Prethodno i u drugim krizama iz bliske prošlosti jer imaju s druge strane jake konkurente koji mudro potez po potez dobijaju šahovsku partiju!

Da zaključim: Veliki brat ne da neće uspeti! On je doživeo poraz u Ukrajini.

Svi smo imali prilike da vidimo jezive scene iz Odese, gde je u krvavom piru pobijeno više desetina nedužnih ljudi. U tom trenutku svi su očekivali da će Rusija aktivirati svoju vojsku i „osvetiti“ taj zločin, međutim sem osude, Rusija nije očekivano reagovala. Da li je po Vama dužnost Rusije da sa vojskom uđe u Ukrajinu i zašto Putin nije reagovao?

Zašto predsednik Rusije nije reagovao, nisam sigurna da precizno mogu da odgovorim. Sumnjam da čak mnogi u Rusiji, mogu to s preciznošću da urade. Međutim, ono što mogu da iskažem jeste moj utisak: ukoliko se mislilo da će ruska vojska ući u Ukrajinu, ozbiljno su potcenili inteligenciju lidera Rusije. Treba malo sačekati-sasvim sam sigurna da Rusija nije zaboravila masakr u Odesi. Jer, kako bi i mogla?! Ovo je vreme za mudre i promišljene poteze i koliko vidim rusko rukovodstvo upravo tako i radi. U toku je pravi rat, koji će dobiti samo vrhunski stratezi. Nemojte sumnjati u veštinu sile kakve je današnja Rusija.

Kakve su šanse za izbijanje sukoba širih razmera ukoliko Rusija odluči da se i zvanično sa svojom vojskom umeša u sukobe u Ukrajini?

Sumnjam da će do toga doći, jer u tom ratu nema pobednika! I svako ko ima takve ideje na pameti direktno radi na kraju civilizacije kakvu znamo. Videćete da se rat može dobiti i bez direktnog vojnog sukoba. Ta pobeda neće pripasti korporativnoj Americi koja je poodavno izgubila kompas. Međutim, to njeno ludilo ne treba i ne sme se potceniti. Naprotiv! Možda je i ovo odgovor na pitanje.

Proteklih dana, malo manje se prati situacija u Ukrajini, sa razlogom naravno. Ipak koliko smo uspeli da ispratimo, u Slavjansku se svakodnevno vode borbe, među federalistima ima sve više žrtava. Odnosno Kijevska vlast ne prestaje sa ubijanjem sopstvenog naroda, a Zapad upravo po opisanom šablonu za sve optužuje Rusiju. Međutim i Vladimir Putin i Rusija uživaju sve veću podršku među narodom iz celog sveta, što znači da se istina probija i pored masovne antiruske propagande.Koliko običan narod i podrška koju daju Rusiji može da ima uticaja na dalja dešavanja?

U narodu je sva snaga-zato se upravo i najveći pritisak usmerava na njega. Zato tolika medijska moć, odatle toliko raznih programa „menjanja svesti“ samo da se narod ne probudi. Svi mi živimo u „Matriksu“ samo s jednim razlogom da se ne setimo kakvu moć imamo. Stoga, da! Ta sinergija koju vidimo širom Starog kontinenta, pa tako i unutar same Amerike, da ne govorimo o Aziji…tek tamo.

Ta sinergija će na kraju promeniti sve. Vidite, Novi svetski poredak se nazire i to je nezaustavljiv proces. On, naravno, neće stvoriti unipolarni svet, kakav je htela Pax Americana. To će biti multipolarni poredak u kome će se revitalizovati institucije koje su nekada celu zajednicu država držala na okupu u aktivnoj i miroljubivoj koegzistenciji.

Zanimljivo je takođe i da se EU, ili bar vodeće članice Evropske unije ne slažu u potpunosti sa Amerikom i jačanjem sankcija prema Rusiji. Često se dešava da njihova neslaganja su samo za javnost dok se iza zavese u svemu slažu.Da li je i sada takav slučaj?

Čak više i ne iza zavese. Evropa se podelila. I to ozbiljno. Neki pominju svrstavanje oko Gvozdene zavese. Nisam sigurna da to možemo baš tako definisati, jer su prilike ovog i prethodnog Hladnog rata u mnogome različite. Ali podela je vidljiva. I, ukoliko, pažljivo analizirate izjave i postupke zapadnih lidera povodom Ukrajine i Rusije, jasno je da od ozbiljnog trećeg paketa sankcija nema ništa. Taj paket trebalo bi da obuhvati sveopšte ekonomske sankcije. Pa, to prva neće uraditi Nemačka. A, onda zašto bi bilo koja druga zemlja krenula tim putem. To bi značilo samoubistvo kako političko, tako i (što je odlučujuće) privredno i ekonomsko.

Mislite li da će EU, pre svega Nemačka konačno početi da misli svojom glavom, a ne da joj mozak i dalje bude u Vašingtonu?

Već sam delom nagovestila u odgovoru na prethodno pitanje da Nemačka već poduže „misli svojom glavom“ ali ispod najjačih medijskih radara. Uostalom, primera radi, Vili Vimer je u intervju za NSNBC izjavio da je namera SAD-a da podeli Evropu. On je u intervjuu rekao da ukoliko se vratimo u rane devedesete, kada su SAD odlučile da ne slede stazu saradnje u Evropi, već da koriste vojnu silu kako bi radili stvari koje su počele na Balkanu i koje su usmerile evropski razvoj na neuobičajeni način. Umesto saradnje, krenuli su sa upotrebom vojne sile i to se prema Vimeru ne odnosi samo na agresiju na SRJ, gde je sve počelo – već, se istom taktikom nastavilo tokom invazije na Irak, sa Sirijom i Libijom, Avganistanom. Tako da ono što sada vidimo u Ukrajini, za Vimera je počelo devedestih i sada ulazi u možda finalnu fazu protiv Ruske Federacije.

Podsećajući, pritom, da su Amerikanci na čuvenoj konferenciji u Bratislavi, koju javnost u Srbiji pamti po Vimerovom pismu tadašnjem nemačkom kancelaru Šrederu, rekli gledajte povukli smo liniju od Rige na Baltiku, Odese na Crnom moru, zatim preko kontinenta do Dijarbarkira u Turskoj: sve što je zapadno od te linije pripada oblasti od američkog interesa; sve istočno od ove linije može pripasti Ruskoj Federaciji-svakako nas ne interesuje. Za Vimera je to bila linija dominacije američke politike u Evropi. To se posebno odnosilo na države u Centralnoj Evropi kao i na Rusku Federaciju. Ukrajinska kriza, se tako uklapa u scenario. Naravno, ovaj intervju nije mogao da se pročita, vidi ili čuje u čak nemačkim mejn-strim medijima-jer su i oni pod korporativnom kontrolom.

Međutim, sve veći broj nemačkih političara, intelektualaca, konačno poslovnog sveta koji sarađuje s Rusijom javno govori o tome da neće prekinuti odnose s Rusijom. Da li bilo ko misli da će Nemačka ugroziti svoju privredu zbog američke volje da je u stvari oslabi. Znate sada je najveći pritisak Vašingtona na Berlin u Evropi. Ali umesto toga što je zamislio, može da dobije sledeće: još jaču vezu između Nemačke i Rusije. E, onda su SAD u vrlo ozbiljnom problemu. I mislim da je to sada više nego izvesno.

Kod Srba je stav o Rusiji često romantizovan i utopijski, čak idu tako daleko da sve svoje probleme koji čekaju razrešenje ostavljaju za neke nove dane, koji će doći kad „Rusija završi posao u svojoj kući, pa krene da čisti i Srbiju“. Jasno je da nam je Rusija najbliži prijatelj i da Ruse osećamo kao svoju braću, to se najbolje videlo u proteklim danima kada su bez poziva uputili pomoć potopljenoj Srbiji, dok je iz EU stiglo samo ćutanje.Kada bi ipak došlo do nekih socijalnih nemira, koji su nakon tragedije koja nas je zadesila sve izvesniji, dali bi nam ipak stigla pomoć u „sređivanju dvorišta“?

Politika je oblast koja ne pretpostavlja emocije već razum i interese. I u bilaterlanim odnosima sve se svodi na reciprocitet. Podršku koju nama Rusija pruža u istorijski teškim momentima, srpski narod nikada ne sme da zaboravi. Pomenuću samo jedan primer: Nikolaj II Romanov bio je i veliki saveznik i zaštitnik Srbije. Iako su ga vojni savetnici upozoravali da Rusija nije spremna za rat s Nemačkom (nije se oporavila od sukoba s Japanom, revolucija 1905 i 1906), na austro-ugarski ultimatum Srbiji Nikolaj II stao je na stranu Srbije: Tokom rata, Rusija je slala velike količine municije, sanitetske pomoći, hranu i dobrovoljce, ali je takođe pritiskala saveznike Antante da i oni pomognu srpskoj i crnogorskoj vojsci u njihovoj odbrani. Nikolaj II je predstavljao snažnog srpskog saveznika u budućoj podeli Evrope. Štitio je interese Srbije, pogotovo od italijanskih pretenzija na jadranskoj obali.

Ruski car je direktno zaslužan za preživljavanje srpske vojske tokom njenog povlačenja ka Grčkoj. Dok su naši iscrpljeni i promrzli vojnici stizali na jadransku obalu, francuska štampa je pisala kako nema svrhe prevoziti ljude koji su već praktično mrtvi. U sećanju na ta dešavanja ostalo je čuveno ultimativno pismo koje je ruski car uputio saveznicima. U pismu je zapretio da će Rusija istupiti iz rata i potpisati separatni mir sa Nemačkom, ako saveznici, a pre svih Italija i Francuska, ne pošalju svoje brodove i prevezu srpske vojnike na sigurno.

Ovo Srbija ne bi trebalo nikad da zaboravi. Ruskog cara, koji je imao velika previranja unutar Rusije potpomognuta spolja u smislu zahteva za „modernizaciju“ uprave zemlje, po ugledu na evropski model razvijenih država (zvuči poznato, zar ne?), ulazak u rat koštao je svega: porodice, zemlje, naroda. Ostalo je, manje-više poznato. Da se nije odlučio na bratsku podršku Srbiji, okolnosti bi možda bile potpuno drugačije.

Priznaćete da nijedan svetski vladar se toliko nije borio za Srbiju, a koštalo ga je svega. Stoga, genetsko nasleđe ovde igra presudnu ulogu u smislu pamćenja. To se prenosi s generacije na generaciju i ima svoj autonomni tok u odnosu na razne „elite“ koje se tako često smenjuju. Hoću da kažem, nas za Rusiju vežu neraskidive veze i to će se u pravim trenucima pokazati, sigurna sam. Kako ste i sami rekli u trenucima u kojima se Srbija davi, bratska Rusija je i sama u velikim iskušenjima, nesebično priskočila poslala svoje najbolje ljude koji su samo do 18. maja iz poplava izvukli 2.160 ljudi, od čega 576 dece.

To je ta neraskidiva veza. Pored toga, tu je i racionalni odnos u određivanju geopolitičkog vektora koji je prekopotreban uslov svih uslova za oporavak Srbije. E, ovo Srbija mora sama da uradi. Niko to neće i ne može da uradi u naše ime. Dakle, da uredi svoje dvorište na način da samo sledi puls nacije-on ne gravitira ka Briselu. Naprotiv. Sve što se uradi kontra tog pulsa, uvek je donosilo velike nevolje svima.

Nadam se biće razuma, jer je opstanak u pitanju. Srbija je posle potopa dotakla samo dno, nema više prostora za bilo kakve eksperimente. Sada se ukazala šansa, nadam se biće mudrosti za utvrđivanje pravog kursa koji Srbiji, tradicionalno, istorijski pripada. Kako kaže izreka: Jaka Rusija, jaka Srbija! To je činjenica koja je odredila naša razna poglavlja u političkoj istoriji.

(Vesna Veizović / Vaseljenska TV)

Tweet