RUSIJA ODLUČILA: Stajaćemo Americi „na žulj“ po celome svetu

RUSIJA ODLUČILA: Stajaćemo Americi „na žulj“ po celome svetu

21 децембра 2014

putin-shoygu-by-function.mil - CopyPiše: Petar Akopov

Rusija vojno-političke prilike u svetu ocenjuje kao nestabilne, izjavio je načelnik Generalštaba Oružanih snaga RF general armije Valerij Gerasimov i naglasio da će situacija postajati sve napetija.

Zapad smatra da mu je Rusija jedan od glavnih geopolitičkih takmaca i zato vrši pritisak na njene sve životno važne sfere. Razume se da se Rusija neće samo braniti, ali postavlja se pitanje: koje će uzvratne korake Moskva konkretno preduzeti?

Susret Gerasimova sa akreditovanim vojnim atašeima u Moskvi imao je redovni i zvanični karakter. Međutim, ovoga puta načelnik Generalštaba nije izgovarao ritualne fraze, što je doprinelo da pažnja očigledno bude pomnija nego što je uobičajeno – i na više obavezuje činjenica da se međunarodna situacija može okarakterisati kao predratna.

Situacija u svetu zaista postaje izuzetno napeta zbog rata na Bliskom Istoku, stalnog porasta napetosti na Dalekom Istoku, tek sveže obustavljeni vojni konflikt u Evropi i, što je najvažnije, ekonomskog i hladnog rata između SAD i Rusije koji dobija sve nove dimenzije. Zbog toga analiza geopolitičke situacije, koju je dao načelnik ruskog Generalštaba, nema apstraktno, već sasvim konkretno i primenjivo značenje.

Načelnik generalštaba Gerasimov rekao je i da SAD i NATO šire tezu o „neprijateljskoj Rusiji” i neophodnosti „odvraćanja pretnji sa Istoka” radi stvaranja političkih pretpostavki za širenje vojne infrastrukture uz granice Rusije.

„Ulažu se veliki napori u realizaciju konkretnih zadataka usmerenih na slabljenje udarnog potencijala Strateških nuklearnih snaga Rusije. Kao jedan od glavnih načina takvog protivdejstva izabrano je širenje borbenih mogućnosti američkog globalnog sistema PRO. Vojni potencijal koji se u njega ugrađuje, u ime blagorodnih ciljeva, višestruko prevazilazi nivo koji je neophodan za neutralizaciju ne samo postojeće, već i potencijalne raketne opasnosti za Evropu”.

Ne osvrćući se na mnogobrojne predloge Rusije, „ni SAD, ni evropske zemlje, ni generalno sam NATO, ne žele da garantuju da on neće biti upotrebljen protiv RF”.

NATO ne samo da destabilizuje situaciju u regionu, već pokušava na sve načine da oslabi Rusiju:

„Osnovni napori u tom smislu usmereni su na smanjenje vojno-ekonomskog potencijala zemlje, na usporavanje njenog naučno-tehničkog i tehnološkog razvoja u strateški važnim oblastima”.

General Gerasimov je aktuelne vojno-političke prilike nedvosmisleno ocenio kao nestabilne uz ocenu da će se još više pogoršavati. Posebnu uzbunu u Generalštabu izaziva porast aktivnosti ekstremnog islama, čije su predstavnike ne tako davno sponzorisale SAD. Jasno je da se u prvom redu misli na rat u Iraku i Siriji koji se nalazi u novoj etapi posle formiranja islamskog kalifata.

Ovaj rat je danas najveći aktivni vojni konflikt u svetu koji ima ogromni potencijal za rast i širenje na čitav region Velikog Bliskog Istoka, čak i van njegovih granica, uključujući i zone na kojima i sama Rusija ima vitalne interese (Srednja Azija i Kavkaz). Posebno u slučaju komplikovanja situacije u Avganistanu, za koju je sam Gerasimov rekao:

„Imajući u vidu političko rešenje rukovodstva SAD da do kraja 2014. godine povuče kontingent američke vojske iz Avganistana, uz veliku verovatnoću prognoziramo značajno komplikovanje situacije u toj zemlji sa prelaskom određenih regiona pod realnu kontrolu terorističkih grupacija (Talibana). U svetlu naglog komplikovanja situacije u Iraku i Siriji, kao i aktiviranja terorističke grupacije Islamska država, kao i mogućeg isključivanja Avganistana iz fokusa pažnje zapadnih i drugih zemalja, moguće je da pitanje bezbednosti celog centralnoazijskog regiona bude dovedeno u pitanje”.

Da bi se to izbeglo, Gerasimov je predložio da se „reanimiraju ranije postojeći mehanizmi saradnje zainteresovanih strana da bi se isključio razvoj situacije u Avganistanu po negativnom scenariju”.

U suštini se radi o tome da se pokuša stabilizovati situacija u Avganistanu uz učešće zemalja regiona, to jest Rusije, Kine, Irana, Pakistana, Indije i srednjoazijskih država. Upravo su ove zemlje zainteresovane za mirni Avganistan u kojem neće biti stranih baza i odakle neće dolaziti terorizam i islamističke pretnje.

Da li je to moguće uraditi zajedno sa SAD, jer su „zajednički mehanizmi”, o kojima govori Gerasimov, bili upravo sa njima?

Ovo je krajnje je malo verovatno, jer su Sjedinjene Države zainteresovane da sačuvaju svoje vojno prisustvo u toj zemlji u prvom redu radi uticaja na okolne zemlje, a smirivanje Talibana bio je samo povod za invaziju. Trenutne avganistanske vlasti nisu u stanju da odbiju američke baze – zbog zavisnosti od SAD, ali i zbog toga što je njihove prisustvo protivteža Talibanima.

Sve u svemu, ako se na teritoriji Avganistana obnovi građanski rat širokih razmera, SAD u njemu neće učestvovati – istina u slučaju da pobede Talibani, baze će se ipak morati evakuisati (zato što će alternativa biti vraćanje kompletnog kontingenta i njegovo učešće u borbenim dejstvima, za šta Vašington sigurno nije spreman). Ispostavlja se tako da ni Sjedinjene Države ne žele da podržavaju krhku ravnotežu u Avganistanu, ali ni da odlaze sasvim iz te zemlje, u uslovima kada njeni susedi jednostavno ne mogu sebi da dozvole da mirno posmatraju kako se Avganistan ponovo pretvara u izvor najozbiljnijih problema.

Rusija i Kina trenutno ne mogu da SAD istisnu iz Avganistana – da bi to bilo moguće, bilo bi potrebno podržati Talibane ili Kabulu ponuditi veoma ozbiljne vojne garancije za očuvanje sadašnjeg režima i ekonomsku pomoć koja bi bila dovoljna da se avganistanska vlast odluči na raskid odnosa sa SAD.

Ni Moskva, ni Peking ne mogu da rešavaju probleme koje su napravili Amerikanci, jer bi jačanjem kabulskog režima zacementirali američki boravak u Avganistanu, što ne odgovara nacionalnim interesima ni Rusije, ni Kine ni drugim susedima te planinske zemlje. Da li je to bezizlazna situacija?

Možda će izlaz biti nađen tek nakon što prve ozbiljne pobede Talibana postanu očigledne. Tada će se pojaviti snažna osnova za unutaravganistanski dijalog i formiranje nove koalicione vlasti. Ovakav dijalog mogao bi se voditi pod pokroviteljstvom ŠOS-a i u slučaju da uspe, nova vlast više ne bi bila zavisna od SAD i mogla bi čvrsto da insistira na likvidaciji američkih baza.

U svakom slučaju, avganistanski problem u narednim godinama može postati jedan od najkonfliktnijih u odnosima Rusije i SAD, zato što se interesi strana samo formalno podudaraju na poslu borbe protiv terorističkih problema i ekstremnog islamizma Talibana, a principijelno se razlikuju i predstave o statusu i budućnosti Avganistana.

Ali, ako je avganistanski problem pitanje budućnosti, makar i najskorije, onda se na drugim svetskim neuralgičnim tačkama interesi Rusije i SAD razlikuju već sada i to sve više i više. Iz sasvim razumljivih i poznatih razloga – SAD su počele ofanzivu na Rusiju na svim nama važnim frontovima, a u takvoj situaciji Moskva će odgovarati na svim njoj dostupnim i za Amerikance bolnim pravcima.

Drugačije ne može ni biti, jer nije bila održiva situacija u kojoj Sjedinjene Države, pojačavajući pritisak na Rusiju, gotovo tražeći od nas da poštujemo njihove interese u drugim regionima, čak i u onim slučajevima kada oni nisu odgovarali našim nacionalnim interesima. Apsurdnost ovakve postavke je očigledna, a ona glasi: Ja te gušim, a ti se opireš jednom rukom, dok mi drugom pomažeš da radim svoj posao koji prikazuješ kao „naš zajednički”.

To uopšte ne znači da je Rusija spreman da dejstvuje isto kao SAD prema njoj i da pređe na američki stil, tj. na neprimereno insistiranje da svi budu protiv njihovog protivnika s ciljem da izazovu maksimalni broj svekolikih problema i nanesu ozbiljne štete.

Međutim, gradeći svoju politiku u multilateralnim kombinacijama, Rusija direktno polazi od neophodnosti ne samo da brani vlastite interese, već i da nanese štetu američkim planovima. Sigurno je da Amerika više neće moći na naš račun da rešava svoje probleme (čak i simbolične), a bez našeg učešća Amerikanci neće uspeti da reše neke svoje probleme čak i ako budu imali želju da „plate”.

Gerasimov je izjavio da Zapadne zemlje polaze od svojih ciljeva u rešavanju postojećih međunarodnih problema u formatu koji im je koristan i pokušavaju da Rusiji nametnu igru na sve ili ništa:

„To se odnosi na rešavanje krize u Siriji, iranski nuklearni program, događaje u Ukrajini, postavljanje jedinstvenog pozicionog regionalnog američkog sistema PRO u Evropi i na druge ključneh probleme globalne bezbednosti”.

Ovde je veoma primereno primetiti da dolazi do izjednačavanja iranskog problema sa Sirijskim, Ukrajine i PRO. Na kraju Moskva otvoreno priznaje da SAD Rusiju doživljavaju kao protivnika u borbi oko iranskog nuklearnog programa, dok smo formalno u istoj zaprezi sa Vašingtonom, u „šestorki” međunarodnih posrednika koji navode Teheran da odustane od proizvodnje nuklearnog oružja.

Nije bitno ni to što Iran i nema nameru da ga proizvodi, najbitnije je da je SAD bio potreban povod da blokiraju suverene države – a Moskva je u svoje vreme pristala da podrži sankcije i samu igru oko „iranske bombe”, polazeći od toga da će se to upisati u ukupni bilans naših odnosa sa Zapadom. Na kraju smo jednostavno upali ne samo u tuđu, već u za nas potpuno nepovoljnu igru i ograničili naše odnose sa toliko važnim susedom kao što je Islamska republika Iran.

Naravno da je Rusija pokušala da balansira, računajući na veze sa Iranom u igri oko „atomske bombe”, međutim, sve se loše završilo.

Zamisao je bila da posebna težina Rusije, u odnosu na Iran, bude naš adut u igri sa SAD, tj. trebalo je da izgleda da iz sve snage pritišćemo Persijance, zahtevajući od njih da odustanu od bombe (objašnjavajući im da je to nije ništa ozbiljno) uz plan da u sve to ubedimo SAD, tražeći da one zauzvrat imaju u vidu naše interese na drugim geopolitičkim tačkama.

Čak i da su Amerikanci verovali da realno vršimo pritisak na Teheran, to nije dalo razultat: Amerikanci, kao što nisu ni do tada, nisu ozbiljno uzimali u obzir naše interese ni u jednom od regiona u svetu, uključujući čak i postsovjetski prostor. A tako su i nastavili.

Mi smo za to vreme propustili mnogo godina za razvoj strateških odnosa sa Iranom.

Ali, poslednjih godina – u meri kako se zaoštravala atmosfera u američko-ruskim odnosima – Moskva je prešla na tešnju saradnju sa Teheranom, a pojavili su se i ozbiljni zajednički projekti. Od tog momenta SAD su počele da prete Rusiji sankcijama (mnogo pre bilo kakvog Krima).

Trenutno se pregovori o iranskom nuklearnom programu ponovo nalaze u nejasnom stanju, ali sada, kada se pod zapadnim sankcijama nalazi ne samo Iran, već i Rusija, nema više smisla da se pretvaramo da smo mi i SAD na istoj strani. Uzgred, to se ne tiče samo iranske bombe.

Ovo dobro razumeju američki analitičari koji su upozoravali Vašington da je nastavak sadašnjeg kursa prema Rusiji pogrešan.

U svom tekstu „Ne rizikujte da ratujete sa Rusijom” – objavljenom u The American Conservative – Filip Điraldi, bivši saradnik CIA, a sada šef nevladine organizacije Council for the National Interest, piše:

„Sjedinjene Države izgubiće veoma mnogo ako Rusija počne da radi po principu „oko za oko” i time odgovori na tajne i javne napade na njenu privredu. Moskva sarađuje sa Vašingtonom i sa Evropom po svim pitanjima praćenja svih izvora finansiranja terorističkih grupacija, distributera oružja za masovno uništenje i narko-kartela. Ako oseti da Zapad deluje na štetu njenih finansijskih interesa i privrede – nastavak takve saradnje će biti veoma malo verovatan…

Moskva sa nama politički sarađuje i povodom Sirije, Irana i Severne Koreje. Rusija može jednostrano da istupi iz režima sankcija protiv Irana i počne kupovati njegovu naftu. Ona može da pređe na isporuke najsavremenijih sredstava PVO Damasku, uz pomoć kojih će Damask biti u stanju da obora američke ratne avione. Ona može da ublaži trgovinska ograničenja protiv Severne Koreje. A u OUN Rusija može selektivno da upotrebi pravo veta i tako torpeduje inicijative koje predlaže Amerika.

Korišćenje tajnih i javnih metoda da bi se Rusija saterala u ćošak iz koga neće moći da izađe – nije najbolja politika. Kako ističe Ron Pol, vođenje takve politike jednako je pozivu na rat… Nije racionalno provocirati snažnog protivnika, ako to ne preti životno važnim nacionalnim interesima”.

Điraldi povlači analogije između sadašnjih događaja i onih kada su trgovinski embargo i ograničenja na prodaju nafte Japanu 1940-1941. godine podstakli Tokio na ekspanziju po Aziji, a što je za posledicu imalo Perl Harbur.

Zaista „nije racionalno provocirati snažnog protivnika, ako to ne preti životno važnim nacionalnim interesima” – upozorio je Điraldi, dodajući da SAD na Krimu i u Ukrajini nemaju takve interese.

Ali, ovde bivši saradnik CIA greši – globalistička američka elita čitav svet smatra zonom svojih interesa. Upravo to daje mogućnost Rusiji da ne naseda na provokacije, već da zadaje uzvratne udarce. Asimetrične, ali i te kako bolne.

(Za Fakti.org reveo: Goran Šimpraga)

KOMENTARI



4 коментара

  1. mistral??? says:

    Prvo treba osim koketiranja sa navodno nepopravljivim partnerima, svi iz NATO-a, definirati sa svojim pravim partnerima ŠOS BRIKS, i drugi ko su, dali su i što su to u stvari Talibani i koji i kakvi su njihovi stvarni ciljevi i mogučnosti. Pa na osnovu toga provesti PR istinitog prezentiranja i strateškog delovanja.

  2. Ivanovic says:

    Ako Zapad nastavi sa pretnjama i nastavi da ekonomski gusi Rusi, Putin bi mogao da zapreti da ce Rusija prodavati nuklearnu tehnologiju svima koji budu hteli da plate. Svet ce tada videti kome je stalo do mira a kome do rata!

  3. Branislav says:

    BRAVO...SAMO NAPRED BRACO RUSI.

  4. Saša says:

    Najbolja taktika protiv napadajućeg i širećeg NATO je veliki broj malih napada i povlačenja nestajanja , izmaranje i iscrpljivanje protivnika , diverzije i slično .Naravno , investiranje u neprijatelje Američke spoljne politike .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u