RUSIJA PROTIV AMERIKE – Može li Rusija da izdrži teret stvaranja odbrane za 21. vek?

RUSIJA PROTIV AMERIKE – Može li Rusija da izdrži teret stvaranja odbrane za 21. vek?

5 decembra 2014

19-03-Russia 2012-Parade-rehearsal_-_Topol-M 23Piše: Nikolas K. Gvozdev

Najveći deo pažnje u ambicioznim ruskim planovima za remont oružanih snaga odnosi se na pitanja nabavke, tj. koje nove sisteme i mogućnosti vojska ima na svojoj listi želja. Ruski predsednik Vladimir Putin nedavno je potvrdio svoju privrženost ambicioznom programu za modernizaciju, koji je izneo 2012. godine, kada je ponovo postao predsednik.

Međutim, planirano usporavanje ruske ekonomije (što zbog zapadnih sankcija, što zbog gotovo 30-procentnog pada cena nafte u odnosu na cene pre leta) primoraće Kremlj da rublje namenjene Ministarstvu odbrane troši pametnije. Bacanje ogromnih količina novca na rešavanje tih problema više nije opcija. Oprema je svakako važna, ali gledanje u drvo – uvođenje u upotrebu borbenog lovca pete generacije, raspoređivanje nove klase nuklearnih balističkih raketa ili fokusiranje na karakteristike nove generacije oklopnih vozila – ponekad može da nas spreči da vidimo šumu. U principu, radi se o pitanju može li Rusija da izdrži teret stvaranja odbrane za 21. vek.

Predsednik Putin, ministar odbrane Sergej Šojgu, ministar finansija Anton Siluanov i zamenik premijera zadužen za vojno-industrijski kompleks Dmitrij Rogozin moraće da se pozabave ovim problemom. Navešćemo tri glavna izazova sa kojima će morati da se suoče.

PRVI PROBLEM: SPREČAVANjE IZOLACIJE

Odluka Francuske da suspenzuje ispostavu Mistralovih nosača za helihoptere očituje prvi izazov: sprečavanje izolacije Rusije sa globalnog tržišta, posebno u pogledu kupovnih mogućnosti i platformi koje Rusija trenutno ne može da nadomesti domaćom proizvodnjom. Odbrambena saradnja sa italijanskim i nemačkim kompanijama takođe je ugrožena kako počinje da se poštuje poziv NATO-članicama da ograniče svoju vojnu saradnju sa Moskvom.

Štaviše, čak i ako bi uzeli u obzir samo dešavanja iz prošle godine, opremanje ruske vojske bi i dalje zavisilo od komponenti proizvedenih u Ukrajini. Iako se dekret ukrajinske vlade o zabrani prodaje vojne opreme ruskim oružanim snagama sprovodi nasumično – postoje izveštaji da pojedine kompanije nastoje da zaobiđu pravila, izvozeći posredničkim firmama, koje kasnije preprodaju ruskoj vojsci, ili koristeći rupe u zakonu koje im omogućavaju prodaju Belorusiji – Ukrajina najverovatnije neće biti pouzdan izvor snadbevanja u budućnosti. U velikom broju visokotehnoloških oblasti, besposadnih sistema i elektronske opreme za efektivnu komandu i kontrolu Rusija se okrenula partnerima poput Izraela, koji je lider u ovim područjima. Ipak izraelski izvori navode da je ta zemlja, pod pritiskom iz SAD, ograničila dodatne ugovore, unapred stavljajući do znanja šta je spremna da proda ruskoj vojsci. Čak i Indija, ruski dugogodišnji vojni partner, čija saradnja sa Rusijom je dovela do impresivnih rezultata poput hipersonične Brahmos krstareće rakete – sada razmatra da li joj je možda isplativije da gradi čvršće odnose sa američkom vojnom industrijom.

Druge rastuće sile – Brazil i Južna Afrika među njima – možda će biti zainteresovane za jače veze sa ruskim odbrambenim kompleksom. Ali, dok će ove zemlje možda i biti sposobne da finansiraju velike ugovore o novim vrstama naoružanja, one nisu u dobroj poziciji da – kao deo ugovora iz nekog zajedničkog projekta – Rusiju snadbevaju naprednim komponentama. Prepoznajući problem, Rogozin konstantno poziva Rusiju da poboljša sposobnosti domaće industrije i smanji zavisnost od međunarodnih izvora snadbevanja, što se posebno odnosi na visokotehnološke komponente (poziv na koji se ugleda i energetska industrija, koja ima ambiciozne planove za razvijanje Ruskog Arktika i netradicionalnih izvora ugljovodonika, ugroženih sankcijama koje zabranjuju zapadnim firmama da na ruskom tržištu koriste potrebnu tehnologiju). Po njegovom mišljenju, ruske rezerve stvorene na izvozu energenata trebalo bi da budu korišćene za pokretanje reindustrijalizacije Rusije. Kako god, ostaje pitanje da li je Kremlj sposoban da se ponaša kao efektan investitor umesto što samo doliva nove količine novca, koje završavaju protraćene ili preusmerene.

DRUGI PROBLEM: GREŠKA IZ SOVJETSKE PROŠLOSTI

Od naročite važnosti za Ruse biće da izbegnu greške iz sovjetske prošlosti, kada troškovi za odbranu nisu smeli da se koriste u civilnom sektoru u pogledu proizvodnje dobara i usluga za masovno tržište i gde su ulaganja u vojsku imala prioritet u odnosu na ulaganja u ekonomski razvoj. Veliki izazov će biti plan da se upumpa 28 milijardi dolara u rusku avionsku industriju u toku sledeće decenije.

Ova ulaganja bi mogla da pripreme teren za masovnu proizvodnju borbenih aviona sledeće generacija kao što je PAK-FA – platforme koja će biti od ključne važnosti u pogledu ruskog nastojanja da sačuva snažnu odbranu vazdušnog prostora i koja će se možda pokazati primamljivom za klijente u drugim delovima sveta koji su spremni da dobro plate. Ali, pre sređivanja kompleksa koji proizvodi avione i helihoptere za vojne potrebe, biće zanimljivo videti da li će Rusija, sama ili u partnerskoj saradnji sa Kinom, uspeti da prigrabi za sebe deo kolača sa globalnog tržišta putnih i teretnih aviona i civilnih helihoptera.

Slični izazovi postoje i u oblastima poput brodogradnje ili proizvodnje kamiona za firme koje će nastojati da zadovolje potrebe i vojnog i civilnog sektora, te da im potom pronađu odgovarajuća tržišta. Neće biti dovoljno da se prosto oslone na pozamašne sume iz državnog budžeta; cilj mora biti stvaranje jakih odbrambenih firmi koje su finansirane sa onoliko novca koliko će im biti potrebno da zadrže obučene kadrove i obezbede solidan istraživački i razvojni potencijal.

Skolkovska inicijativa (ruski Institut nauke i tehnologije, čiji cilj je pronalaženje i primena inovacija koje se mogu iskoristiti u industriji i ekonomiji, spada među najpoznatije na svetu i izdašno se finansira iz ruskog budžeta; prim. prev.) možda se nalazi u zastoju, ali sastavni deo ruskih inovacija i tehnološkog razvoja svakako mora da bude rad sa onim regionima koji promovišu inovacije i tehnološki razvoj koji se može iskoristiti za ažuriranje i modernizaciju ruske industrijske baze.

Sovjetski pokušaj da kreiraju Akademgorodok 60-tih godina prepoznao je potrebe naučnika za relativno slobodnim okruženjem za razmatranja i eksperimentisanje, ali nije uspeo da poveže akademsko preduzetništvo i ekonomiju, gde bi njegova primena mogla da podstakne rast i nove proizvode. Zaista, ambiciozni predlozi za državnu reindustrijalizaciju će neminovno posrnuti ako se ne uspe u nameri da se ekploatišu rezultati novog kreativnog talasa koji može da se pojavi samo ukoliko dođe do još jedne serije liberalnih reformi.

TREĆI PROBLEM: STVARANjE VOJNIH SNAGA

Treći izazov, nakon nabavke neophodnih tehnologija i obnavljanja baze za njihovu proizvodnju, dolazi zadatak stvaranja vojnih snaga koje su sposobne da tim tehnologijama upravljaju. Tradicionalni ruski pristup pitanjima vojne bezbednosti (veliki broj regruta) manje je opasan nego posedovanje brojno manjih, ali visoko profesionalnih vojnih snaga. Većina ruskih stručnjaka za bezbedosna pitanja slažu se da regrutacija nevoljnih regruta vojsku ne čini efektnijom. Upravo to je razlog što smo videli lagani zaokret ka profesionalizaciji oružanih snaga i promociji ugovora o vojnom služenju.

Prema trenutnim ciljevima, vrbuje se 50.000 profesionalnih vojnika godišnje sa ciljem da do 2017. polovina aktivnih snaga bude na profesonalnom služenju. Ipak, da bi se to postiglo, plate i beneficije moraju da se podignu ne samo na nivo koji zadovoljava ciljeve regrutacije već na nivo koji će motivisati postojeće snage – posebno podoficire i niže oficire – da obnove postojeće ugovore. To zahteva kontinuirane napore da se služenje u vojsci ne predstavi isključivo kao patriotska dužnost prema državi već i kao dobar izbor u karijeri koji pruža mogućnost stabilne srednjoklasne egzistencije.

I, dok ruska vlada gleda na koji način da smanji socijalne izdatke, povećavanje rashoda na socijalne programe povezane sa dobrovoljnim služenjem vojske može biti težak zadatak. Ne deluje kao da će Rusija slediti put Turske, Kine ili Egipta, koji su stvorili vojna udruženja, koja predstavljaju moćne akcionare u najvećim kompanijama i tako sebi obezbedila stabilne tokove finansija koje prikupljaju od isplate dividendi i prihoda tih kompanija.

Ova tri izazova ne mogu biti odvojena od širih političkih i ekonomskih pitanja koja muče Putinovu treću predsedničku administraciju niti mogu da budu prevaziđena trošenjem ogromnih količina novca. Konačni obračun masovnih troškova zimske olimpijade u Sočiju 2014. mogao bi da postane epitaf za program vojne modernizacije ako se pomenuti sveobuhvatni problemi ne reše na pravi način.

Nikolas K. Gvozdev, dopisnik časopisa National Interest, profesor je državne bezbednosti Mornaričke ratne akademije i koautor dela „Ruska spoljna politika: interesi, vektori i sektori“ (CQ press, 2013)

(The National Interest, za Standard.rs preveo Aleksandar Vujović)

KOMENTARI



4 komentara

  1. LADY GAGA / pod Javorom ovce pasu,čini mi se moje da su..... says:

    NIJE PITANJE DA LI MOŽE. RUSIJA TO MORA. I USPEĆE.

  2. Mare says:

    hahhaha... pa naravno da po Gvozdevu nemoze. Americki profesor je pre svega ovoga trebao sebi da postavi samo jedno pitanje pa tek onda da uzme mastilo u ruke, a pitenje je: Da li je Rusija racunala na korake koje ce SAD prduzeti kad krenu u obraun sa njima? Verovatno bi i pisanje bilo drugacije. -Svako ko je bar na sekund pomislio da Rusija nije racunala na sve ovo sto zapad sad radi je u velikoj zabludi.

  3. Paštrović says:

    MORA... ALI NE MOŽE!

  4. Apis says:

    Može li Rusija ili ne može? Čemu se vi radujete, ravnoreži ili sunovratu civilizacije. U čoveku čuči dobro i zlo. Ako prevlada dobro čovek gubi reflekse samoodbrane, postaje ranjiv i laka žrtva za svakog neprijatelja. Ako prevlada zlo čovek postaje zver opasna po okolinu pa i samog sebe jer uništava ono našta bi mogao da se oslanja. Tako je i sa velesilama, dok su dve stvara se ravnoteža, postavljaju pravila igre i svaka se trudi da bude bolja, lepša i humanija od druge. Kad ostane jedna postaje razorna i bezobzirna. Da li vam se sviđa sudbina SFRJ, Iraka, Egipta, Libije, Sirije, Ukrajine? To su rezultati kratke dominacije jedne velesile. Zamislite kakav bi bio efekat takve dominacije u jednom stoleću. Koliko bi sveta uopšte preživelo da svedoči o tom vremenu. ZATO POMOZIMO RUSIJI SVI I MOLIMO BOGA DA RUSIJA IZDRŽI!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *