РУСКИ ВЕЛИКАНИ: Пушкин највећи, слиједе Толстој и Достојевски

РУСКИ ВЕЛИКАНИ: Пушкин највећи, слиједе Толстој и Достојевски

14 новембра 2017

Популарни портал „Руска ријеч“ сачинио је листу најзначајнијих руских писаца и пјесника 19. и 20. вијека, а прва три мјеста заузели су Александар Пушкин, Лав Николајевич Толстој и Фјодор Михајлович Достојевски.

Међу десет највећих руских књижевника су и Николај Гогољ, Иван Тургењев, Михаил Љермонтов, Антон Павлович Чехов, Максим Горки, Михаил Шолохов и Борис Пастернак.

У 20 најбољих се убрајају Александар Солжењицин, Ана Ахматова, Сергеј Јесењин, Марина Цветајева, Осип Мандељштам, Владимир Мајаковски и Јосиф Бродски.

Поводом листе, у тексту је наведено да се љубитељи књижевности дијеле на оне који воле Толстоја и оне који воле Достојевског.

„Свјесно смо ставили Достојевског на треће мјесто, јер је он живио краће од Толстоја и написао је мање књига. У свијету је Достојевски, као и Толстој, један од најпознатијих руских писаца“, наведено је у образложењу.

Ипак, питање „броја један“ руске књижевности није се постављало. Ни Толстој, ни Достојевски, већ Пушкин.

Он је геније риме и ритма. Руси често кажу: „Пушкин је нама све“.

Како то да је он већи од Толстоја? Он није живио тако дуго, али је његова звјезда била сјајнија. Он је утемељивач савременог руског језика којим је Толстој писао.

Пушкин је одбацио високи патетични стил класичне руске поезије, уклонивши баријеру између разговорног језика и узвишених ода из прошлости. Мајсторски је писао у широком спектру жанрова, наводи „Руска ријеч“.

KOMENTARI



Један коментар

  1. zlatko says:

    Uvek i stalno neko poredjenje, kao u borilačkoj areni. Puškin i Dostojevski su se bavili različitim žanrovima i različitim temama. Pa čak i Dostojevski, Tolstoj, Turgenjev iako svi prozni pisci potpuno su različiti jer su se bavili različitim stvarima na različite načine, kao što su se Andrić i Crnjanski bavili različitim temama, a čak i kad su obradjivali vrlo slične, njihov pristup stvarima je bio potpuno različit, što u konačnici donosi različite doživljaje kod čitalaca. Ja zato nikako ne volim poredjenja u umetnosti i kreativnim delatnostima uopšte. Podjednako cenim sva vrhnska ostvarenja. Uživam u njima i ne dolazim u napast da ih poredim. Čemu, kad ona sva služe nama svima za naše saznanje, naše uzrastanje i naše uživanje? Sebi pružam taj luksuz da konzumiram umetnička dela zavisno od raspoloženja. Npr. kad sam umoran, volim da slušam Mocarta, Sibelijusa, Malera. Kad sam isfrustriran i besan tu mi je veliki Čajkovski, kad sam tužan u pomoć mi stiže Šopen. Andrića čitam kad mi treba podsticaj, hrabrost i snaga, Crnjanski me na čudan način diže iz melanholije, perfekcionista Šantić mi koriguje poljuljane kriterijume, Dučić me povede u dublje slojeve mene samog, Miljković me podseti da na svetu ipak postoji i ljubav, makar u tragovima i makar na sekundu, Desanka Maksimović me opominje da je radost skrivena u meni i da je vreme da je ponovo otkrijem itd. itd. Svako od njih obavi svoj deo posla i ja nekako uspevam da održim nos iznad vode.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u