Са београдског корзоа на браник слободе

Sa beogradskog korzoa na branik slobode

9 marta 2015

kul-priroda_620x0Ime Pauline Sudarski uklesano je na dve mermerne ploče u Beogradu: u hodniku Fakulteta likovnih umetnosti nalazi se među trinaestoro studenata poginulih u NOB, a na paviljonu “Cvijeta Zuzorić”, uz imena drugih palih boraca slikara. Stvaralaštvo ove akademske slikarke, više od sto godina posle njenog rođenja i sedamdeset od tragične pogibije na Sutjesci tokom Pete neprijateljske ofanzive, ostao je zanemareno. Njeno ime ne pominje se ni u jednom pregledu srpske moderne umetnosti, a opus joj je nedovoljno istražen.

U Salonu Narodnog muzeja Zrenjanin otvorena je izložba “Paulina Sudarski – od ekspresivne vedrine do tragičnog kraja”, čiji je autor kustos Olivera Skoko, a cilj da se delo ove slikarke smesti u širi krug srpske moderne likovnosti, van lokalnih okvira u kojima je do sada isključivo proučavana. Postavku čini 63 rada koji se čuvaju u Narodnom muzeju Zrenjanin, Predškolskoj ustanovi “Pava Sudarski” iz njenog rodnog Novog Bečeja, kao i onih u privatnom vlasništvu. Izložbu prati dokumentarni materijal o slikarkinom životu, školovanju na Kraljevskoj umetničkoj školi i Akademiji likovnih umetnosti.

– Svojim radom i svojim životom, izgledom i ophođenjem, kao i širom društvenom angažovanošću, Paulina Sudarski nije bila ni avangardna, ni revolucionarna – kaže Olivera Skoko. – Ali je bila prisutna. Bila je odgovorna i posvećena. I kao da je svemu prilazila onako srčano i harizmatično, kako će i okončati svoj život, misleći na druge više nego na sebe…

Rođena je u Vranjevu kraj Novog Bečeja, u osvit Velikog rata, iz koga se nije vratio njen otac Relja, kome se, kao i njoj, ne zna grob. Sa majkom Jovanom, koja se posle rata preudala za Vladimira Vrbaškog, fabrikanta, preselila se u Beograd, gde sredinom tridesetih godina uči na čuvenoj Kraljevskoj umetničkoj školi. Tu stiče osnovno slikarsko obrazovanje i mogućnost da radi kao nastavnica likovnog vaspitanja. Potom upisuje Akademiju likovnih umetnosti, kao jedan od prvih studenata. Diplomirala je 1940. kod profesora Petra Dobrovića.

– Dobrovićeva vedra dekorativnost postaće i obeležje Paulininih radova – objašnjava Skoko.

– Na svim njenim aktovima prisutan je snažan koloristički ekspresionizam u kojem boja trijumfuje nad formom ističući svu onu vitalnost, čulnost i senzualnost ljudskog tela – trijumf života zapravo kojem se mlada studentkinja toliko radovala. Za većinu aktova Paulina je radila skice, što objašnjava i veliki broj crteža u njenom opusu. Za razliku od ženskih slikanih aktova koji slave putenost, harmoniju i senzualnost nagosti, na muškim su predstavljeni najčešće stasiti mladići, atletske građe.

Uz portret i aktove, radila je i pejzaže i mrtve prirode:

– Ona je jednostavno volela da crta i bila je dobra u tome. Nekoliko sačuvanih skicen-blokova predstavljaju prave intimne likovne dnevnike.

Posle završene Akademije, Paulina je sa suprugom Blažom Đuričićem otišla na Cetinje gde se zapošljava kao nastavnica u tamošnjoj gimnaziji. Odatle se 1941, priključila mladim komunistima koji su pripremali ustanak. Po dolasku na Durmitor dodeljena je Upravi partizanske bolnice, sa kojom je stigla do Sutjeske, i Tjentišta, gde će istoga, kobnog 13. jula 1943. kada i Sava Kovačević, sa nepunih 29 godina, zauvek ostati na braniku slobode. Toga dana stradalo je oko 200 bolničarki. U katalogu izložbe, Olivera Skoko, navodi i sećanje jedne od preživelih Ljubine Perović, sestre narodnog heroja Žarka Zrenjanina:

“Prepoznala sam ih. Jedna je iz Pete brigade, druga iz Prvog bataljona i treća i četvrta i sedma mi je poznata jer su nas ofanzive spojile. Hajdete… Hajde Danice velika, hajde Danice mala, hajde Paulina, hajdete svih sedam, borba još nije završena, biće još ranjenika, još će biti teških ranjenika. Usred našeg razgovora ču se pokret sa susednog brda. Opazili su nas. Prema nama jure Nemci, fašisti. Njih sedam više ne odgovaraju, rešene su da ostanu sa ranjenicima. Oni ne smeju biti ostavljeni, oni su njima povereni.”

Tako je večita tama pokrila život slikarke koja je, prema pisanju kustosa Vukice Popović bila “zaljubljena u modrinu neba i seoskog drveća, u bujnost i talasanje vegetacije, u toplu, meku, ružičastu belinu ženskog lica i tela”.

– Ova vesela, vedra doterana devojka odšetala je sa beogradskog korzoa kao jedna od prvih diplomiranih slikara Akademije likovnih umetnosti, da bi učinila baš onako kako su se u proglasu svom narodu obratili srpski pisci i umetnici: “…mi smo se priključili tebi, pošli smo zajedno s tobom u šume, dvostruko naoružani: perom i puškom, kičicom i bombom” – zaključuje Olivera Skoko.

– Bila je kćerka, učenica, studentkinja, aktivistkinja, koleginica, slikarka, supruga, nastavnica, drugarica, bolničarka… Uvek uz nekog – uz kolege, uz saradnice, uz supruga, uz svoje učenike, konačno uz ranjenike… U svemu odmerena, vredna, posvećena, odlučna i baš onako kako se potpisivala u zvaničnom obraćanju – učtiva Paulina Sudarski…

POKOŠENA GENERACIJA

Ona nije ostavila iza sebe portrete saboraca, ranjenika, nejači po zbegovima, kao i scene borbi, stradanja i herojskog držanja svojih drugova, kako su to činili Marijan Detoni, Pivo Karamatijević, Đorđe Andrejević Kun, Antun Augustinčić, Božidar Jakac… koji su u ratu delili sudbinu svog naroda – naglašava Skoko. – A delili su je i Bora Baruh, Bogdan Šuput, Jurica Ribar – mladi slikari koji samo što su zakoračili u taj svet umetnosti, doživeli su svoj kraj. Sva trojica su poginula tokom 1942. i 1943., baš kao i Paulina Sudarski….

(Večernje novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *