Sa DSS-om se već sve odavno dogodilo

Tweet

Piše: Dušan Proroković

U članku Šta će biti sa DSS ili opstanak ili potonuće, koji je tokom vikenda objavljen na nekoliko internet portala i izazvao je veliku pažnju, politički analitičar Branko Radun otvara pitanje budućnosti DSS. Nemam ovlašćenje da reagujem u ime DSS, stavovi koji slede su moji lični osvrti. U DSS sam samo jedan od nekoliko hiljada članova (tačan broj članova u ovom trenutku ne znam), odavno bez ikakvih političkih ambicija, te se ovo obraćanje ni ne može okarakterisati kao zvanično. Istovremeno, svi koji su u DSS i šira čitalačka publika koja se za ovu temu zanima znaju da sam i jedan od onih koji se dugo vremena na stranačkim forumima valjda najčešće javljao i polemisao o političkim i organizacionim pitanjima. Tako beše i na poslednjoj Skupštini Stranke. Navodim ovo da bismo se bolje razumeli.

Kao što ulazim u polemiku sa Brankom Radunom u javnosti, tako sam ulazio i u rasprave sa Vojislavom Koštunicom na stranačkim forumima. Nije ovo nikakva odbrana DSS od Branka Raduna. Ako je neko od stranačkih funkcionera čitao pomenuti članak, pa ima potrebu da se na njega osvrne, to će i učiniti. Sa druge strane posmatrano, ne vidim ni neku preteranu potrebu da se DSS od Branka Raduna brani. U njegovom tekstu nema zlonamernosti. Naprotiv, deo iz njegovog zaključka shvatam na sasvim drugačiji način.

Čemu onda ovo obraćanje? Prvo, zato što imam potrebu da se osvrnem na deo konstatacija. Drugo, zato što sam tokom godina u DSS i u ime DSS obavljao veći broj odgovornih funkcija. Stoga, osećam obavezu da neke stvari branim. Pogotovo one kojima sam svedočio.

Da, Branko Radun je sasvim u pravu kada piše o ogromnim organizacionim, kadrovskim i finansijskim problemima Stranke. Sve su to uzroci zbog kojih je rejting Stranke postepeno padao, a apatija u preostalom delu članstva rasla. Na kraju, u određenom razvoju situacije, može se desiti da upravo ovi razlozi budu presudni u stranačkoj bici za cenzus. Kada ste na granici cenzusa, sve je bitno, pa i to koliki broj glasova osvajate u Preševu. Popravljanju situacije nije pridavana dovoljna pažnja, a pravljeni su i mnogi pogrešni koraci koji su ostavljali dugoročne posledice. O njima, međutim, svakako neću raspravljati javno. Članstvo u stranci donosi i neke obaveze koje se moraju ispunjavati. Ipak, moram podvući da pobrojane stvari nisu glavni uzrok pada popularnosti DSS. Glavne uzroke pada popularnosti DSS Branko Radun uopšte ne navodi.

IMPERIJA I DSS

Prvo, od decembra 2007. godine sudbina DSS je rešena. Sve što je moglo da se desi sa DSS, tada se desilo. Vojislav Koštunica ne samo da je izdržao sve pritiske, već je rešio da se suprotstavi Imperiji, a na kraju je pregovore pod okriljem Trojke iskoristio da im u lice kaže sve ono što im od svršetka Hladnog rata niko u Evropi nije rekao. I to pred svedocima iz Prištine. Zapad je pogazio sve principe, prekršio sva pravila igre i pokazao svoju najsramniju stranu, a Vojislav Koštunica im je to argumentovano nacrtao. A to tako ne može da prođe. Imperija ne trpi takve stvari. Odnos Imperije prema Vojislavu Koštunici i DSS je morao da bude primer za sve ostale političare u jugoistočnoj Evropi. Da im slučajno ne bi palo napamet da pokušaju nešto slično.

Na ovom mestu moram podsetiti da ovo nije polemika o tome da li je Vojislav Koštunica trebao tako da postupi ili ne, i beskrajno analiziranje šta bi bilo i sa njegovom karijerom i sa DSS da je postupio drugačije. Ovo je osvrt na iznetu tezu Branka Raduna.

Dakle, odluka o izolaciji DSS doneta je tada. Hajde da se ne pravimo da ne znamo kako je sve išlo dotle da su na pojedinim medijima postojale takozvane „crne liste“ o tome koga ne smeju da zovu u emisije. Na tim listama su bili i tadašnji predstavnici DSS i politički analitičari koji nisu bili spremni da svaki stav DSS proglase samoizolacijom. Mnoge televizije su baš iz ovog razloga izbegavale da pozovu Branka Raduna. Takođe, tada je i bilo nekoliko pokušaja da se DSS iznutra rasturi, a o medijskim kampanjama koje su vođene protiv Stranke ne treba ni trošiti reči. Bila je to organizovana akcija u cilju svođenja DSS ispod cenzusa, koja je trajala pune četiri i po godine.

Kako u takvim okolnostima, kako predlaže Branko Radun, voditi bilo kakvu kampanju, imati agresivniji pristup prema biračima ili se protiv harange suprotstaviti „marketinškom kreativnošću“. Treba reći da je situacija od maja 2012. godine po DSS značajno drugačija, ali da su ostale trajne posledice i ožiljci koje ne možemo zalečiti. Na kraju, nisu ni napadi sa mnogih mesta prestali. Dokoni Jelko Kacin se upravo dosetio da kao jedan od uslova za pristupanje EU dopiše i rešavanje „političke pozadine ubistva premijera Đinđića“, što je eufemizam za stavljanje Vojislava Koštunice na optuženičku klupu. Dakle, iako je danas stanje neuporedivo sa onim iz prethodnog perioda, pritisci se u određenoj meri nastavljaju.

NA SUŽENOM PROSTORU

Drugo, odnos zapadnih centara moći prema DSS je takav da ovoj Stranci više nikada neće biti omogućen ulazak u republičku vladu. Barem dok je na njenom čelu Vojislav Koštunica. Dakle, čak i da osvoji pet puta više glasova, DSS ne može da bude deo vlasti niti da utiče na državnu politiku (Odnosno možemo ako prihvatimo da priznamo lažnu državu Kosovo). Manevarski prostor za pokušaje uticanja na usmeravanje državnog broda je sužen. Najviši mogući domet DSS, barem što se učešća u vlasti tiče, ostaje grad Beograd. I ništa preko toga. Niti u Pokrajini niti u Republici. To utiče i na članstvo i na birače, ne može se sakriti, a ne može se ni nadomestiti bilo kakvom kampanjom. Do osipanja i jednih i drugih dolazi upravo zbog toga što sebi postavljaju pitanje: zašto da ostajem sa nekim ko ne može da realizuje svoj program.

Treće, Vojislav Koštunica je u takvim okolnostima rešio da ostane dosledan i tvrdo ušančen stavovima koje je zauzeo. Njegova pozicija je bila jasna i razumljiva. On ne vodi bitku za vlast, već za odlazak u istoriju. Stranačka infrastruktura mu je poslužila da žestoke udarce tokom svih ovih godina amortizuje i lakše podnese, što je uticalo na organizaciono i kadrovsko krunjenje DSS. Većina ljudi u DSS koji nešto o politici znaju ovoga su bili svesni ili su to slutili. Neki su se zbog svega pritajeno ili otvoreno bunili, neki su i otišli, ali ogromna većina je u DSS ostala. Zašto? Pa zato što je pitanje ostati ili otići, pored toga što je bilo više ideološko, a manje karijerističko, imalo i svoju moralnu dimenziju.

Kako će istorija presuditi Vojislavu Koštunici, to će već pokazati vreme i o tome će odlučivati generacije koje će dolaziti iza nas. Tek, zbog navedene doslednosti, stvara se utisak kako je Stranka ograničena na dve teme: Kosovo i Ustav. Međutim, treba podsetiti i na predloge o vojnoj i političkoj neutralnosti Srbije. Ovi predlozi su bitni i kao deo „istorijskog prtljaga“ Vojislava Koštunice, jer će ostati zabeleženo da su postojale političke snage i pojedinci koji su ukazivali na pogubnost politike „bezalternativnih integracija“ i da je ipak postojala makar ideja o traženju alternative. Takođe, ovo su i političke teze oko kojih se može održati barem nekakav minimum članstva koji će biti dovoljan za prelazak cenzusa. I pored svih nedoumica i manjkavosti, koje su savim normalne i prirodne za ovu fazu uokviravanja i izgrađivanja dve pomenute ideje, samo njihovo iniciranje demantuje tezu kako se u politici DSS čuje „previše ne“ i „premalo da“. Razrada ovakvog političkog koncepta je najveći mogući izazov i najzahtevniji zadatak.

Da ponovim, sa DSS se već odavno sve dogodilo. Stranka je tu gde jeste zahvaljujući opisanim okolnostima i održana Skupština ni po čemu nije mogla biti prekretnica koja će označiti „opstanak ili potonuće“. Pogotovo to nije mogla biti u trenutku kada faktički počinje kampanja za beogradske izbore, za koje je DSS životno zainteresovana. A šta će biti posle toga? To već zavisi od izbornog rezultata DSS, ali i od rasporeda snaga u beogradskoj skupštini. Taj period može označiti dolazak na prekretnicu „opstanak ili potonuće“. A možda i ne, pa se sve prolongira do parlamentarnih izbora (ukoliko ih ne bude zajedno sa beogradskim). Ali o tome možda nekom drugom prilikom.

(Standard.rs)

Tweet