SAD potrošile 35 milijardi na raketni štit, i opet nisu bezbedne

SAD potrošile 35 milijardi na raketni štit, i opet nisu bezbedne

13 jula 2013

poland-missilesMilijarde dolara uložene u razvoj američkog antiraketnog štita još ne garantuju građanima SAD da su bezbedni. Poslednji test rakete „presretača“ neuspešan. Sistemi THAAD i „idžis“, iako jeftiniji i tahnološko manje zahtevni, beleže dobre rezultate na testovima.

Amerikanci su nedavno izveli još jednu neuspešnu probu antiraketnog štita. Raketa „presretač“ lansirana sa zemlje promašila je cilj i mnogi stručnjaci i političari su se zapitali – da li je i sam projekat antiraketnog štita, koji do sada koštao 35 milijardi dolara – promašaj.

Sam, pojedinačni „eksperiment“, odnosno lansiranje mamca i rakete „presretača“, kao i angažovanje radara, satelita, opreme i osoblja košta fantastičnih 300 miliona dolara.

Od 2001. godine bilo je 15 testova raketa-presretača, od kojih su osam bili uspešni, a od 2008. godine nije bilo nijednog uspešnog testa. Poslednje testiranje je odlagano iz tehničkih razloga, zbog prethodnih loših iskustava, ali ni to nije pomoglo.

Američki mediji upozoravaju i da prema dostupnim informacijama i izjavama stručnjaka i bivših zvaničnika, antiraketni štit nikada do sada nije isprobavan u realnim, već samo u eksperimentalnim uslovima.

Glavna prednost raketa „presretača“ trebalo bi da budu njihova preciznost i brzina. Za sada, američki presretači su najbrži leteći objekti ikada napravljeni jer lete brzinom od 10 kilometara u sekundi (36.000 kilometara na čas) – brže od bilo koje interkontinentalne balističke rakete.

„Eksperiment“ presretanja neprijateljske rakete, iz jedne od „zlih zemalja“ ( Irana ili Severne Koreje) počinje lansiranjem raketa mamca koju američki sateliti otkrivaju posle bukvalno nekoliko sekundi i šalju signal radarima i ostalim sistemima.

Zatim, sledi lansiranje „presretača“ koji u svemir, van Zemljine atmosfere, izbacuje raketa nosač. Na visini od 322 kilometra predviđeno je presretanje neprijateljske rakete direktnim pogodkom, jer presretač (težine 64 kilograma, prečnik 0,6 i dužine 1,2 metra) nema eksplozivnu bojevu glavu.

Međutim, ova impresivna tehnološka zamisao inženjera i vojnih stratega za sada nije sprovedena u delo. Zbog toga stručnjaci predlažu korišćenje jeftinjih, tehnološki manje zahtevnih i pokazalo se – uspešnijih sistemima.

Štit za SAD i saveznike

Amerikanci osim sopstvene teritorije od Irana i Severne Koreje planiraju da zaštite i svoje saveznike u Evropi i u pacifičkom regionu, postavljanjem radara i raketa presretača iz sistema THAAD i „idžis“.

Antiraketni sistem THAAD je od 2006. godine imao sedam testiranja i sva su bila uspešna.

Raketa THAAD-a ima domet od 200 kilometara, cena jednog sistema sa osam raketa je 800 miliona dolara. Raketa leti brzinom od 2,8 kilometra u sekundi, što je više nego dvostruko sporije od balističkih raketa, tako da sistem mora da pogodi raketu pre nego što preleti lanser, jer posle toga ne može da je stigne.

THAAD može lako da se umreži u sistem radara i satelita koje imaju Vojska SAD i saveznici.

Jedini strani kupac ovog sistem, za sada su Ujedinjeni Arapski Emirati, koji su platili dve milijarde dolara za tri lansera i ukupno 147 raketa.

Evropski saveznici bi, prema američkom i NATO planerima, trebalo da budu zaštićeni raketama SM-3, usavršenom verzijom raketa „standard“ za obaranje satelita.

Ove rakete imaju domet od 500 kilometara, lete brzinom od 2,6 kilometra u sekundi, koštaju 10 do 15 miliona dolara po komadu i biće postavljene u baze u Rumuniji i Poljskoj i na brodovima koji će dežurati u vodama Mediterana.

Amerikanci planiraju da ukupno 27 brodova razarača opreme raketama SM-3, a brodove sa istim projektilima imaju Japan i Severna Koreja.

Sistem SM-3 je od 31 probnog gađanja, pogodio 25 puta. Osim što turska elektromreža nije mogla da napaja osmatrački radar AN-TPI 2 smešten u ruralnom području Turske, već su nabavljeni ogromni agregati – ovaj projekat nisu pratili veći problemi.

Još jedan radar se nalazi u Izraelu, tako da pokriva celu teritoriju Irana i može da otkrije rakete lansirane na bilo koju tačku teritorije SAD sa iranskog tla.

Radari AN-TPI 2 su postavljeni tako da mogu da otkriju iranske projektile lansirane na bilo koje deo SAD, ali, pod pretpostavkom da Iran neće lansirati balističke rakete preko ruske teritorije.

Takođe, rakete SM-3 u Rumuniji i Poljskoj (biće operativne 2015. i 2018.), kao i na brodovima u Mediteranu, prema ratnom scenariju moći će da obore rakete ukoliko Iran lansira rakete na ruti koja ne ide preko Rusije, čija je teritorija van dometa antiraketnog štita.

Geografski, raketa iz Irana na putu ka SAD leti preko Turske, Crnog Mora, Rumunije, Poljske, Skandinavskog poluostrva, Arktika i Kanade, a čitav let od 10.000 kilometara bi ( ukoliko Iran zaista razvije rakete tako velikog dometa) oko 25 minuta.

Iako Rusi već godinama predlažu da se napravi zajednički antiraketni štit, iz SAD i NATO odbacuju takve predloge.

NATO saveznici planiraju da do 2018. godine potroše 800 miliona dolara kako bi zajedno sa Amerikancima zaštitili evropski kontinent.

Do 2018. antiraketni štit u Evropi baziraće se na raketama „patriot“ koje su za sada jedino isprobano antiraketno oružje u istoriji, tokom Zalivskog rata 1991. godine, kada su obarali iračke balističke rakete srednjeg dometa „skad“.

Osim već dobro poznate činjenice da Iran i Severna Koreja rade na razvoju raketa velikog dometa, ono što kako Amerikance, tako i Ruse plaši, jeste da se van arsenala SAD, Rusije, Kine i zemalja NATO-a nalazi oko 6.000 balističkih raketa, od kojih mnoge mogu da nose nuklearne bojeve glave.

(RTS)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *