Salafizam za početnike

Salafizam za početnike

8 januara 2014

dijas-Goran-Tesic_620x0Piše: Goran Tešić

Godinama unazad slušamo reči salafizam, vahabizam, muslimanski fundamentalizam, terorizam, Al Kaida, Muslimanska braća, arapsko proleće… Zaista aktuelna tema. Pa da vidimo o čemu se tu zapravo radi.

Salafizam je, po shvatanjima njegovih predstavnika, pravac u islamu koji poziva na povratak načinu života i veri ranih muslimanskih opština ili pravednih predaka, i koji sve kasnije pravce u islamu i tumačenja Kurana smatra pogrešnim.

PRETEČE SALAFIZMA

U islamu je praktično od njegovih početaka uvek u manjoj ili većoj meri postojala polemika o raznim konkretnim pitanjima, pa su se kao posledica tih nesuglasica pojavili različiti verski pravci. U tom smislu i danas postoje tri glavna pravca: sunitizam, šiizam i haridžizam, pri čemu su prva dva dominantna, a treći je sveden na minimum.

Jedno od prvih skretanja u islamu je bio haridžizam, koji se kao religiozno-politička grupacija formirao za vreme građanskog rata u Kalifatu u VII veku kao rezultat borbe za vlast između pristalica Imama Alija (četvrtog pravednog halifa) i Muavije (budućeg prvog halifa iz dinastije Omejida). Opštine haridžija su se raspale na oko 20-tak drugih pravaca, među kojima su bile i sekte ibadita, azrakita i sufrita. Najradikalnija među njima je bila sekta azrakita, koja se odlikovala krajnjom netrpeljivošću. Osnivač i predvodnik azrakita Nafi ibn al-Azraka se zalagao za ubijanje svojih protivnika, kako nevernika, tako i onih haridžija koji nisu želeli da učestvuju u pobunama. Azrakiti su dozvoljavali i ubijanje žena i dece svojih protivnika, smatrajući da deca mnogobožaca zaslužuju pakao, kao i muslimani koji su počinili težak greh. Ekstremizam azrakita je odbio od njih većinu muslimana, tako da se oko njih formirao vakuum koji je doveo do njihovog skoro potpunog nestanka. Danas postoji samo jedna opština tog tipa, i to ibaditska, koja se nalazi u Omanu i u nekim regionima Afrike, pre svega u Magrebu.

SALAFIZAM RANOG I SREDNJEG PERIODA

U korenu salafizma stoji takozvano “iskustvo Medine” (622-632), koje predstavlja period rađanja narodne muslimanske opštine i protodržave, na čijem čelu je stajao Muhamed, koji je imao svu svetovnu, duhovnu i sudsku vlast. U današnje vreme taj pravac u islamu se naziva zapadnim terminom – “fundamentalizam” ili arapskim – “salafizam” (sunitski fundamentalizam).

Treba reći da termin “fundamentalizam” nije prvo bio korišćen u vezi sa islamom, već za definiciju konzervativnog pokreta u evangelističkoj crkvi u SAD, a javno ga je uveo urednik baptističkog lista Watchman Examiner K. L. Luis.

Sama reč “salafizam” potiče od izraza “as-salaf as-salih” (pravedni preci) ili kraće as-salaf (preci). Prema salafitskom učenju, “precima” se smatraju prva tri pokolenja muslimana čije ponašanje treba proučavati i, ako je moguće, slediti njihov primer.

Preporod ovog pravca u islamu je počeo još u ranom periodu razvoja islama kao religije (hanbaliti u IX veku) i produžava se do današnjih dana kroz forme kao što su vahabiti u Saudijskoj Arabiji, Muslimanska braća u mnogim arapskim zemljama, kao i u Avganistanu, Pakistanu, Indiji, Indoneziji. Tu su i neovahabiti u Srednjoj Aziji, na Severnom Kavkazu i na drugim mestima.

Osnivač vahabizma je Muhamed Ibn Abd al-Vahab (1703-1792), čije učenje je na početku bilo vezano za Arabijsko poluostrvo, da bi se postepeno širilo i van njegovih granica. Njegovo učenje osuđuje idolopoklonstvo, kult svetaca, poklonička putovanja, novotarstvo, odriče sufizam, zalaže se za svešteni rat protiv nevernika, sadrži sintezu klasnih i egalitarističkih parola (zalaganje za socijalnu pravdu) i drugo. Od sledbenika Al-Vahaba ranijeg perioda treba pomenuti indijskog muslimanskog propovednika i političkog radnika Saida Ahmada Barelvija, koji je 1824. godine proglasio džihad protiv nevernika, tojest Engleza i dela indijskih nemuslimana. Tu je bio i vahabitski pokret u Indoneziji, tačnije na Sumatri, koji su na ovo ostrvo doneli poklonici koji su bili na hodočašću u Meki i koji su 1821. godine prvo pokrenuli ustanak protiv lokalnih nemuslimana, da bi se on potom razvio u borbu protiv holandskih kolonizatora.

SALAFIZAM NOVIJEG PERIODA

U 20. veku, pored radikalnih sledbenika Al-Vahaba, bilo je i onih umerenijih od kojih je značajno pomenuti Abul-Ala Madudija (1903-1979), koji se rodio u Hajdarabadu u Indiji i koji je imao svoje specifično viđenje islama. Njegove ideje su se koncentrisale oko džihada, koji je imao kontekst oslobodilačke borbe protiv Engleza, ali i borbe protiv sekularne zapadne kulture. Cilj te borbe je bilo potpuno oslobođenje muslimana i stvaranje islamske države. Upravo Madudi je osnivač partije Islamskog društva (The Jamaat-i-Islami), koja je imala veliki uticaj na donošenje islamskih zakona u Pakistanu. Međutim, i pored zalaganja za džihad protiv engleskih kolonizatora, Madudi spada u umereno-radikalno krilo islamskog radikalizma. Napisao je više od 120 knjiga i hiljade članaka u kojima razmatra široki spektar problema, od pitanja državnog ustrojstva i islamske konstitucije do položaja žena u islamskom društvu. Madudi je evoluirao od konzervativno-utopijskih ideja u duhu “modela Medine” ka priznanju mogućnosti ograničenog korišćenja demokratskih instituta u savremenoj islamskoj državi. On je istupao protiv stvaranja islamske države putem sile, a zalagao se za put unutrašnjih promena u umu i srcu ljudi.

Što se tiče ekstremnog krila radikalnog islama, tu spadaju organizacije, grupe i pojedini lideri koji kao metode za postizanje svojih ciljeva koriste oružanu borbu i terorizam. Od ideologa ekstremnog radikalnog islama pomenućemo Saida Kutba i Abd as-Salama Faradža.

Said Kutb (1906-1966) je teoretičar i ideolog egipatske organizacije Muslimanska braća, koju je inače osnovao Hasan al-Bana 1928. godine. Kutb (na slici) je 50-tih i 60-tih godina prošlog veka napisao celu seriju radova u kojima razvija različite aspekte ideologije “islamskog preporoda”. Fanatična ubeđenost u ispravnost svog rada, veliki literarni i polemički talenat, kao i mučenička smrt (smrtna kazna) 1966. godine stvorili su od Kutba jednu od najpoštovanijih figura u krugovima islamskih ultraradikala. Koncepcija Kutbe se zasniva na podeli društva na dva tipa: islamsko društvo, u kome se priznaje samo vlast Alaha i deluju šerijat i društvo “džahilija” (doislamsko vreme neznanja, pagansko društvo), u kome su ljudi sami stvarali zakone i time narušavali princip jednoboštva. Islam i “džahilija” su nespojivi sistemi i među njima nije moguć miran zajednički život ili postepena transformacija “džahilije” u islam. Vlast Alaha na zemlji je jedino moguće ustanoviti silom kojom treba da bude uništena “džahilija” i učešće u toj borbi je obaveza svakog muslimana. Kutb je predložio strategiju koja se sastoji iz pet tačaka:

1) Početi sa objašnjavanjem ljudima principa islama i posebno ideje svevlašća Alaha;

2) Ko je usvojio principe iz prve tačke treba da počne sam da se ponaša kao “istinski” musliman. Takvi ljudi treba da napuste “džahilijsko” društvo, ali ne u bukvalnom smislu, već u smislu “duhovnog razdvajanja”, koje ne isključuje kontakte u običnom životu;

3) Kada opština “istinskih” muslimana dostigne neophodan duhovni nivo, treba pristupiti osnivanju islamske organizacije, koja će predstavljati svojevrsnu avangardu prizvanu da svrgne “džahiliju” i formira vlast Alaha na zemlji;

4) U početnoj fazi ovog proseca treba izbegavati sukobe sa vlašću jer bi zbog početne slabosti društva “istinskih” muslimana mogao da mu bude nanesen ozbiljan udar;

5) Kada islamski pokret dostigne dovoljnu snagu, treba početi “džihad”, tojest borbu silom bez bilo kakvih ustupaka.

Ideje Saida Kutba je dalje razvio Mohamed Abd as-Salam Faradž (1954-1982) nad kojim je takođe izvršena smrtna kazna. On je krajem 70-tih godina prošlog veka osnovao u Egiptu ultraradikalnu islamsku grupu Al-Džihad, koja je bila povezana i sa ubistvom predsednika Egipta Anvara el Sadata. Ono što je razlikovalo ideje Faradža od Kutba je bio njegov jako izražen salafitski karakter. Svaku svoju izjavu Faradž je potkrepljivao ajetima iz Kurana i izrekama proroka Muhameda. Danas se smatra da ideje Faradža služe kao ideološka platforma za rad većine radikalnih islamskih grupa. Faradž je posebno negativan stav imao prema tadašnjim vladarama Egipta, za koje je govorio da nemaju ništa od islama, osim muslimanskih imena i ubrajao ih je u odstupnike, kao i sve druge koji se ne pridržavaju “istinskog” islama. Faradž je posebno podvlačio važnost džihada, i to na tri nivoa: džihad protiv “bližnjeg neprijatelja”, tojest muslimana koji ne dele gledišta radikalnih islamista, džihad protiv “daljeg neprijatelja”, tojest protiv nemuslimana kao što su, na primer, hrišćani, i džihad kao individualna obaveza svakog muslimana. Posebno je zanimljiva ova treća varijanta gde Faradž smatra da svaki musliman treba da prati poteze vlasti i da, ako vlast ne radi u skladu sa Kuranom, i pojedinac ima pravo da preduzme džihad, čak i bez specijalne dozvole ulema. On postavlja obavezu džihada na individualni nivo kao što su obaveze posta i molitve.

Krajem 90-tih godina prošlog veka nove ideje u radu Al-Džihada uveo je jedan od lidera organizacije van Egipta – Ajman al-Zavahiri, koji se kasnije smatrao i glavnim ideologom Al Kaide i Svetskog fronta džihada, koje je stvorio Osama bin Laden. Ajman al-Zavahiri je i tvorac ideje globalnog džihada, prema kojoj nije dovoljno voditi prvo samo borbu protiv unutrašnjeg neprijatelja već i protiv saveza cionista i krstaša zato što oni neće dozvoliti radikalne promene unutar muslimanskih zemalja. Zato, po Al-Zavahiriju, džihad treba preneti i na teritoriju cionista i krstaša. U glavne neprijatelje tu se ubrajaju SAD i Izrael, a u taj tabor je svrstana i Rusija.

Određene elemente u razvoj radikalne islamske ideologije uneo je i osnivač Al Kaide Osama bin Laden, koji je pripadao beskompromisnoj saudijskoj salafitskoj školi, koja kategorički odbacuje bilo kakav oblik saradnje između islama i Zapada i koja apsolutno odriče zapadnu kulturu. Najveći uticaj na religiozno obrazovanje Osame bin Ladena su imali Palestinac Abdala Azam, koji je poginuo 1989. godine od bombe postavljene pod automobil, i Safar al-Havali, Saudijac koga su vlasti povremeno hapsile.

DŽIHAD

Pitanje džihada ili verskog rata je oduvek bilo aktuelno i među samim muslimanima nije uvek imalo podjednako razumevanje. Pojam “džihad” ne predstavlja samo spoljnju borbu sa neprijateljima islama. Postoji i takozvani “unutrašnji džihad”, to jest borba čoveka sa samim sobom koja obuhvata detaljno izučavanja Kurana i drugih religioznih nauka, prevladavanje grehova kao što su gnev, mržnja, gordost i zloba, rad u ime socijalne pravde i praštanje. Neki islamski teolozi smatraju da je upravo “unutrašnji džihad” važniji od “spoljnjeg džihada” i pri tome navode reči proroka Muhameda, koji je jednom prilikom posle povratka iz rata, to jest “spoljnjeg džihada” rekao: “Završili smo sa manjim džihadom, vreme je da se počne sa velikim”.. Drugi teolozi smatraju “spoljnji džihad” važnijim.

Što se tiče “spoljnjeg džihada”, tradicionalni islam podrazumeva da se on objavljuje samo pod posebnim okolnostima, tojest kada se radi o samoodbrani u slučaju spoljašnjeg napada ili kada se muslimanima zabranjuje da ispovedaju svoju veru. Pri tome se smatra da džihad nije rat koji se preduzima sa ciljem prinuđavanja drugih naroda da prime islam, pokoravanja drugih naroda sa ciljem njihove kolonizacije, osvajanje teritorija sa ciljem ekonomske dobiti, regulacije konflikta i demonstracije mogućnosti vladara. Naravno, i ovde postoje razlike u mišljenjima, što je uticalo na korišćenje džihada od strane agresivnog radikalnog islama.

TERORIZAM

U vezi sa negativnim korišćenjem pojma džihada je i pojava takozvanog islamskog terorizma, tojest izvršavanja nasilnih dejstava protiv ljudi za koje teroristi smatraju da su muslimani odstupnici od islama, da su nevernici ili sa ciljem osvete. Većina muslimanskih teologa i sveštenika osuđuje terorizam i smatra ga suprotnim islamu. Tako, na primer, predsednik Saveta muftija Rusije Ravil Gajnutdin kaže: “…upotrebljavanje takvih religioznih termina kao ‘šehid’, ‘mudžahedin’, ‘ratnik Alaha’ i drugih u odnosu na teroriste u korenu je nepravilno i usmereno je pre svega na diskreditaciju islama”.

NETRPELJIVOST PREMA DRUGIMA RELIGIJAMA

Jedna od najnegativnijih osobina salafizma u tumačenju njegovih radikalnih pobornika je netrpeljivost prema drugim religijama, o čemu je već bilo reči u prethodnom delu teksta. I ta osobina protivureči tradicionalnom islamu. U Kuranu se jasno o hrišćanima i judaistima govori kao o “ljudima Knjige”, kojima je Bog takođe dao religiozno-moralno učenje u vidu Sveštenih Pisama. Naravno, islam postavlja sebe iznad hrišćanstva i judaizma, ali nigde ne poziva na ubijanje hrišćana i Jevreja. Naprotiv, u skladu sa navedenim priznanjem da su i hrišćani i Jevreji jedinobošci, u muslimanskoj državi Kalifatu, ka njima je postojao trpeljiv odnos, posebno za vreme vladavine dinastije Omejida. U arapskom Kalifatu hrišćani i judaisti su imali status ljudi pod pokroviteljstvom, tojest bili su zaštićeni od spoljnjih neprijatelja, bila im je zaštićena ličnost i imovina i mogli su da ispovedaju svoju veru. Upravo ta koncepcija “ljudi Knjige” (Ahl al-Kitab) je teoretska osnova za miran suživot među takozvanim avraamskim religijama u savremenom svetu.

METODE ŠIRENJA SALAFIZMA (VAHABIZMA)

Salafizam (vahabizam) se širi poput tipične totalitarne sekte, što on u svojoj suštini i jeste. Manja grupa utvrđenih i pripremljenih za “misionarski rad” vahabita bez pompe dolazi na određeni teren, smešta se u nekom objektu (kupuju kuću) i počinje sa “ispravnim” načinom života. Zatim polako počinje vrbovanje potencijalnih sledbenika. Pritom, posebnu pogodnost za rad vehabija predstavljaju područja koja imaju ekonomske poteškoće i druge socijalne probleme usled čega su ljudi nezadovoljni, pa ih je moguće lakše pridobiti za radikalne ciljeve. Uostalom, najbolje je pročitati kako o tome izveštava sarajevski Dnevni avaz u slučaju pojave vahabita u Orahovici kod Zenice:

“’Vehabije su gore, u Gornjoj Mahali, kada je bilo otvaranje džamije 2010, napravili incident, nisu dozvolili da se jednom mještaninu, navodno njihovom simpatizeru, dženaza klanja i ukop obavi po našim pravilima. Nije im se svidjelo ni što je došao naibu-reis Ismet ef. Spahić, koji ih je još tada javno prozvao i rekao narodu da se drži skupa, da se ne dijeli’, priča nam Ismet, pokazujući pravac u kojem se nalazi Gornja Mahala i završava:

‘Najbolje ti je otići u selo prekoputa, Babiće, i slikati. U Mahali daj Bože da ti daju i iz auta izaći kada čuju da si novinar.’

Skeptičan je i imam džemata Kovačevići Huso Gračić. Mjesni mutevelija Huso Čolaković kratko nam je kazao:

‘Ne treba tome pridavati pažnju. Ubijeđen sam da ignorisanje pomaže više od reklamiranja te pojave.’

A ‘pojava’ je da su se ‘vehabije, selefije, brade’, kako ih sve zovu, odvojili od ostatka džemata i da su čak u šumi iznad sela napravili vlastiti mesdžid, gdje za sada petkom klanjaju džuma-namaz.

‘Na livadama iznad sela vidjet ćete utabane staze. Oni su kupili ili napravili kuće na vrh sela i gore slabo ko ide. Gore se rekreiraju. Svakog ko je imalo svjetovno orijentisan oni ignorišu, ne nazivaju selam, nerijetko i pljunu kad se prolazi. Efendija Edhem Aščerić također ima velikih problema s njima. Kako kaže natpis u selu Trg b(i)jede, narod je uglavnom bez posla, poljoprivreda je na koljenima. Onda dođu ovi i nude putovanja u Austriju, Tursku, vozaju aute. Slatkorječiva obećanja, s jedne, i neimaština, s druge strane. Uglavnom vrbuju problematične osobe, koje su radile ili rade s drogom ili su avanturisti bez igdje ikoga’, priča nam mještanin Gornje Mahale osvrćući se prati li neko naš razgovor.

Mještani kažu da selefijsku zajednicu u Gornjoj Mahali vodi izvjesni Senad Čolaković, čija je sestra udata za vođu – Nusreta Imamovića iz Gornje Maoče. I Imamović navrati, ali ne ode kod ženine rodbine, nego pravo u šumu, gdje im je mesdžid. Inače, sve selefije kruže na relaciji Ošve (Maglaj) – Gornja Maoča (Tuzlanski kanton) – mjesto prebivališta, tako da je skoro nemoguće tvrditi gdje, ustvari, žive i šta rade.

Naš pokušaj da odemo prema mesdžidu i kućama koje kontrolira Senad Čolaković osujećen je na početku staze, ‘prijateljskim savjetom’ dvojice seljana da ‘njihove komšije s vrha sela ne vole da im se nenajavljen ide u goste’.

‘U Siriji su najmanje trojica Orahovčana. Begzad Bege Spahić ili sad Ebu Derda bio je i ranjen, došao je nekoliko mjeseci u selo, sav okićen zlatom i nakitom. S njim su otišli i izvjesni Ščulić Ščula i Tutmić, koji su se tek nedavno javili porodicama da su na ratištu. Sve počinje predavanjima poslije džuma-namaza u toj strogo kontrolisanoj zajednici. Potom odu malo u Maoču, a onda se spreme za rat. Sigurno je da za to dobivaju novac, a ko ih finansira, treba utvrditi država’, kaže naš sagovornik.”

METODE BORBE PROTIV SALAFIZMA

Što se tiče metoda borbe protiv salafizma (vahabizma), oni se svode na tri osnova sredstva:

– Pravilno versko obrazovanje unutar islamske zajednice, u kome ključnu ulogu treba da odigraju muslimanski sveštenici. Pri tome je pre svega bitan rad sa omladinom;

– Ekonomski razvoj i zapošljavanje ljudi koji bi obezbedili zajednici materijalna sredstva za dostojan život;

– Beskompromisna primena sile državnog aparata protiv ekstremista.

ZAKLJUČAK

Salafizam je islamska sekta koja odstupa od učenja tradicionalnog islama i koja u svom radikalnom vidu predstavlja opasnost kako za islamsku zajednicu, tako i za neislamska društva. Ekstremna aktivnost salafista u svetu u poslednjih 20-tak godina je dovela do pojave da mnogi ljudi identifikuju islam sa salafizmom, što je potpuno pogrešno. Na osnovu delovanja salafista može se reći da salafisti ugrožavaju ne samo nemuslimanska društva, već najveću štetu nanose upravo samom islamu.

(Standard.rs)

KOMENTARI



2 komentara

  1. miki says:

    SVI STE VI ISTI SEKTASI.JEDINO JE ISTINITO PRAVOSLAVLJE.

  2. Milutin says:

    SALAFIZAM , za zahtevnije i početnike: http://tiny.cc/rmqh7x

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *