Samo oni koji se ne razumeju u fudbal, očekivali su od naših klubova blistave nastupe u Evropi

Samo oni koji se ne razumeju u fudbal, očekivali su od naših klubova blistave nastupe u Evropi

9 avgusta 2013

Fudbal SrbijaPiše: Miloš Kordić

Za fudbalske klubove Partizan i Crvenu zvezdu kvalifikacije za evropska fudbalska takmičenja su završene. Partizan je zgotovio kvalifikacije za Ligu šampiona, a Zvezda kvalifikacije za Ligu Evrope. S tim da Partizan ostaje u Evropi: u Ligi Evrope. A Zvezdi ostaje, kao i Partizanu, naravno, Jelen Superliga Srbije. (Superliga, kako to gordo zvuči! Jer to nije bilo kakva – prva, druga, severna, južna, centralna, pokrajinska liga, nego je to Superliga. Liga svih liga. Naj, naj liga. U kojoj pršti i prašti od blistavog superfudbala.) U isto vreme, takmičenje u Evropi nastavlja FK Vojvodina, koja, evo, osvetlava ovog leta obraz srpskom klupskom fudbalu.

Velim, klupskom, jer ne sme da se smetne s uma reprezentativne devetnaestogodišnjake, koji su posebna priča. Svetla priča u ovim realno tužnim danima našeg fudbala.

Dakle, Partizan i Zvezda. Završili su. Gledali smo, videli smo. Šta? Sve. Sve od onoga što je onaj ko se imalo razume u fudbal mogao da očekuje. Jer to što je očekivao – to je i dobio. I ništa više. Samo oni koji ne shvataju mnogo štošta u vezi fudbala i oko fudbala, a to su uglavnom oni poslenici u srpskim elektronskim i pisanim medijima koji u svojim redakcijama prate ovu sportsku igru, koja je, evo, ušla u treći vek svog postojanja, samo su oni bili i ostali dosledni sebi i svom shvatanju i znanju fudbala, samo su oni bili i ostali – nerealni. Pred utakmice euforični, a posle utakmica bacači drvlja i kamenja po onima koje su pred utakmice dizali u nebesa. Pisati kako će oni ići na pobedu, kako se sve to može stići, i gotovo od šale nadoknaditi, a posle govoriti kako je to bila sramna igra, kako je to strašno, e to već spada u apsolutno nepoznavanje stanja fudbala u Srbiji. Da li oni idu pre utakmica po svoja mišljenja u Staru Pazovu, u Humsku, u Ljutice Bogdana, a posle utakmica sede u svojim sobama pa sav bes svoje nerealnosti iskale na nevinim igračima, ne znam. I nije me briga.

A kao stari ljubitelj sporta, i fudbala, naravno, ja sam zadovoljan. Naravno da bi bilo lepše da su se Partizan i Zvezda plasirali. Ali mi je lakše, jer nisam ni očekivao da se oni plasiraju. A nisam očekivao jer ne da sam pretpostavljao da oni to ne mogu, nego sam znao da oni to ne mogu. Pa mi je zbog toga lakše. Navijanje, želje, htenja su jedno, a realnost je nešto sasvim drugo.

Zar bilo ko fudbalski, naglašavam: fudbalski! normalan može da očekuje od rukovodstva fudbala u ovoj zemlji nešto drugo?! Zar bilo ko fudbalski i navijački donekle normalan može da očekuje od uprava pomenutih klubova bilo šta drugo?! Zar bilo ko donekle fudbalski normalan, i navijački, naravno, može bilo šta posebno da očekuje od igrača koji ni za tri dana igre ne bi uspeli da uguraju loptu u mrežu, da bilo šta očekuje od vraćenih igrača koji su tamo, po Evropi, glumili usedelice na klupama za rezervne igrače, da bilo šta očekuje od igrača bez iole kvalitetnije lične tehnike, bez mašte, bez mudrosti, bez iskustva, bez šuta sa dvadeset metara, bez uigranosti… I tako dalje.

Kakve su to uprave klubova, klubova koji igraju kvalifikacione utakmice za evropska takmičenja, a one, te uprave, još uvek nemaju pojma koga će dovesti, ko će ostati, koga će i kome prodati?! Kakve su to uprave koje menjaju trenere kao na tekućoj traci?! Sad ovaj, sad onaj. Pa će Partizanu ponovo neko iz Nemačke, a Zvezdi bi mogao neko iz Italije. A sportski direktori će nabavljati polovne igrače po svetu, dok će naše klince kupovati evropski klubovi, kako bi im sedeli na klupama ili bili pozajmljeni u tamo neki prosečni klub, prosečniji i od ovih naših još prosečnijih.

I još nešto: igrač koji bi trebalo da se što češće nalazi oči u oči sa golmanom – ostaje još dva sata nakon treninga i vežba, sa prvim golmanom ekipe, izlaske pred golmana; kad kapiten ekipe uzme loptu da izvede jedanaesterac, on mora da zna da će postići gol (inače se ne hvata lopte); i kako niko u Zvezdi ne vidi da njoj poraze donosi igra duplih centarhalfova, kod koje, te igre, niko nije odgovoran za rupu između njih dvojice? Sećaju li se u Zvezdi Spajića, Dojčinovskog, Čopa, Elznera, Đurovskog, Spasovskog, Belodedića… Kako su ti centarhalfovi igrali? Sa kojim duplim? I s rupama između sebe kroz koje bi protivnički napadači prolazili kao miševi kroz šuplje sireve? Taman posla!

A nas neće biti u Ligi šampiona. Nas neće biti ni u Brazilu… Šta ćemo mi i kako ćemo dalje? Jer devetnaestogodišnjaci će uskoro sedeti po klupama moćnih evropskih klubova. A odatle: kud koji, mili moji. I ti divni dečaci našeg fudbala ne mogu da budu pokriće bilo čijem neradu, bilo čijem neznanju.

Dok to, da politike nema u sportu i da ona ne sme da se meša u sport, priče su za malu decu. Da politike nema u sportu, onda bi Partizan u prvom kolu igrao sa Realom, a jedan od Mančestera sa Bajernom. Ostavite se vi bodovanja i ostalih trica i kučina. Proteći će evropskim rekama vode i vode dok opet u finalu Lige šampiona ne budu igrali kijevski Dinamo, bukureštanska Steaua, portugalski Porto, beogradska Crvena zvezda, beogradski Partizan… Vode i vode… Mani, mani, moj bato! A lepo kaže i naša stara narodna: Koji šakom, koji kapom, eto ti (ga) puna torba.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *