„Samo Rusija može da oslobodi Srbiju i srpski narod od zapadnog kolonijalizma“

„Samo Rusija može da oslobodi Srbiju i srpski narod od zapadnog kolonijalizma“

22 septembra 2013

Branimir-KuljaninBranimir Kuljanin, profesor Filozofskog fakulteta u Banjaluci i autor dvotomnog dela „Istočno pitanje u ruskoj misli“, tvrdi da se čovečanstvo nalazi usred „neobjavljenog Četvrtog svetskog rata“ i da se Srbija i srpski narod, prema njegovim rečima, neće moći osloboditi zapadnog kolonijalizma bez aktivne pomoći i podrške Rusije!

Ističući da je tzv. istočno pitanje glavno pitanje svetske istorije, Kuljanin kaže da se Istok i pravoslavlje, u duhovnom smislu, mogu odrediti kao svetski pol koji karakteriše doživljaj prirode kao žive celine čiji je čovek deo, dok, nasuprot tome, duh Zapada čini verovanje da je čovek pozvan da sam postroji svet po svom vlastitom viđenju.

– Istočno pitanje je staro već više hiljada godina. Još su pitagorejci uočili da se sve u prirodi sastoji iz polova. Tako se i svet i svetska istorija sastoje od Istoka i Zapada i njihovog međusobnog odnosa – kaže Kuljanin.

Ako „istočno pitanje“ definišemo kao odnos Zapada prema Rusiji i Slovenima uopšte, šta su konstante, a šta je podložno promenama, ukoliko posmatramo tu problematiku kroz istorijsku prizmu?

– Ako „istočno pitanje“ posmatramo prema savremenim teorijama, danas su to okeanski i kontinentalni svet. Okeanski svet vodi Amerika i Zapad u celini, tu su delom i muslimani na rubnom području Evroazije i Severne Afrike. Središte kontinentalnog sveta je Rusija. Ona sama je zapravo deo središnje civilizacije sveta. To je vizantijsko-slovenska i istočno-hrišćanska pravoslavna civilizacija, kojoj pripadamo i mi Srbi. Ona ima prelazni položaj između Zapada i Istoka, koji čine azijske zemlje – Kina, Indija i druge.

Šta podrazumevamo pod pojmom Istok?

– U društvenom smislu Istok odlikuju kolektivizam i solidarnost, život u zajednici i verovanje da on ima neki viši smisao. Suprotno, Zapad je svet individualizma, koji je danas dosegao čudovišne razmere. Na jednoj strani su bogataši koji imaju desetine milijardi dolara, a na drugoj ogromna većina ljudi od kojih mnogi jedva sastavljaju kraj sa krajem. Naša civilizacija je središnja zato što jednostrana načela Istoka i Zapada, kolektivizam i individualizam objedinjava u više jedinstvo, jedinstvo u slobodi. Saborni duh pravoslavne kulture je dobra osnova za stvaranje društvenih i političkih modela pomoću kojih bi savremeni svet mogao izaći iz duboke krize u kojoj se nalazi.

Kako bi se mogao okarakterisati ovaj današnji, moderni svet?

– Moderna je pokušaj ostvarenja upravo takvog viđenja sveta, o kojem sam vam malopre govorio. Mi smo danas svedoci njenog kraha. Postmoderna je u svojoj osnovi kontramoderna, odustajanje od projekta koji je Zapad počeo da ostvaruje u renesansi, pre pet vekova. Zapadna faustovska prometejska kultura i tehnička civilizacija je došla u sukob i sa prirodom i sa istorijom. Fukujama je oglasio „kraj istorije“! Ekološka, a i socijalna kriza koja je duboko zahvatila i sam Zapad, pokazuju da od konzerviranja savremenog postmodernističkog globalnog kapitalizma nema ništa, moraju se tražiti drugi putevi. Savremeni svet se nalazi na raskrsnici.

Kada govorimo o „istočnom pitanju“, šta su glavne karakteristike relacija Moskve, s jedne strane, i Vašingtona i Brisela, s druge strane, na nizu kriznih tačaka u svetu, od Libije do Sirije?

– Svet se danas nalazi u neobjavljenom Četvrtom svetskom ratu! On je nastavak tri prethodna. U Prvom i Drugom svetskom ratu je rešavan položaj Nemačke, oba su završena njenim porazom. Treći, Hladni rat se završio slomom istočnoevropskog socijalizma, nestankom Sovjetskog Saveza i Jugoslavije i potiskivanjem Rusije iz Evrope. Ovaj rat, koji je u toku, povela je Amerika za konačno porobljavanje Evroazije i uspostavljanje svoje neformalne planetarne imperije Pax Americana.

Kakvo mesto, u tom kontekstu, sada ima Turska, koja je u prošlosti uglavnom bila favorit zapadnih prestonica, kada su bile u situaciji da biraju između Istanbula, odnosno Ankare i Rusije?

– Amerika je izabrala muslimane da ratuju za njene interese. Njihov zadatak je da sruše tri velike evroazijske države – Rusiju, Kinu i Indiju u kojima žive brojne muslimanske zajednice. Time bi otvorili put za američku diktaturu. Muslimani treba da pomognu ovim kolosima da oslobode Evroaziju od dominacije Amerike, koja je u nju već duboko prodrla, a ne da ruše njeno jedinstvo. Evroazija je naša zajednička kuća u kojoj svi treba da imamo svoje mesto. U Libiji su uspeli, a sada pokušavaju da u Siriji uspostave prozapadni režim. Ako uspeju, nakon destrukcije Irana, preko Turske ustremiće se na Rusiju – na Kavkaz i Povolžje gde živi brojno muslimansko stanovništvo. Zapad nikada nije birao između Turske i Rusije. Tursku su koristili, a koriste i danas protiv Rusije. Kako kaže Asad, Erdogan je sebi umislio da je novi sultan, nada se da će obnoviti imperiju. Neće im to dozvoliti. Kurde, a i druge narode u njoj će iskoristiti protiv Turske kada i ako završi posao koji su joj namenili.

Kako gledate na aktuelnu politiku Rusije na Balkanu? Da li su utemeljene primedbe jednog dela srpske javnosti da bi Rusija mogla da ima znatno aktivniju politiku na prostoru bivše Jugoslavije, i da takav intenzivniji kurs izostaje jer je jedina današnja interesna sfera Moskve – zemlje bivšeg SSSR-a?

– Balkan je definisao Dostojevski: „Balkan je pravoslavni. On je postojbina tri pravoslavna naroda: Grka, Srba i Bugara.“ Tu svoju samosvest pokazao je 1912. godine u Prvom balkanskom ratu kada je zajedničkim snagama oslobođen od vekovne turske okupacije. Sigurno da je jedan od glavnih pravaca savremene ruske politike upravo Balkan. Ambasador Rusije gospodin Harčenko je početkom leta prošle godine na sednici Odbora za bezbednost Narodne Skupštine Republike Srpske ponudio saradnju sa Organizacijom Ugovora o kolektivnoj bezbednosti. Ovu organizaciju sada čini šest država i ona je sve jača. Šta su naše vlasti učinile na tom planu za proteklih više od godinu dana, nije mi poznato. Bezbednost je najvažnija za svako društvo i državu, treba se najozbiljnije pozabaviti tim predlogom.

Da li to znači da bi na zbližavanju sa Rusijom sami Srbi trebalo više da rade?

– Mislim da bi sami mnogo više mogli i trebali da radimo. Ekonomska saradnja sa Rusijom se širi, ali uz sav njen značaj uveren sam da su društvene veze i duhovna bliskost mnogo važniji. Pre svega treba učiti ruski jezik da bi nam ruska kultura – književnost, nauka, umetnost i filozofija bile dostupne. Treba razvijati i saradnju naših univerziteta, na mladima svet ostaje. Što se tiče postsovjetskog prostora, razumljivo je da je on prioritet Rusije. U Sovjetskom Savezu je živelo u miru i slozi više od sto naroda. Treba ispitati mogućnost našeg prisajedinjenja Evroazijskom Savezu. NATO i Evropska unija se ponašaju kao da su bogomdani. Naše je pravo, koje nam niko ne može osporiti, da se slobodno udružujemo s kim hoćemo. Profesor Igor Panarin, koordinator Analitičke asocijacije ODKB-a, Beograd vidi kao balkanski, jedan od četiri regionalna centra Evroazijskog Saveza, uz Kijev, Petrograd i Alma Atu. Beograd je prirodno središte Balkana, on je kao glavni grad Jugoslavije bio i ponovo to treba da bude.

Šta mislite o drugačijem pogledu na srpsko-ruske odnose, onom koji je zasnovan na tezi da „Rusi ne mogu biti veći Srbi od Srba“, a ta misao može se neretko čuti i od Srba i od Rusa, posebno kada se govori o Kosovu i politici Beograda i Moskve prema južnoj srpskoj pokrajini?

– Rusi imaju svoje Kosovo na Kavkazu. Između Kosova i Čečenije postoje velike sličnosti. Evo, ovde se najbolje može videti kako Zapad preko muslimana ruši srpsku i rusku državu. Zašto bi oni ginuli? Za to su im dobri i muslimani. Mi treba da budemo svesni da pripadamo jednoj istoj, pravoslavnoj civilizaciji koju Zapad doživljava kao svog glavnog suparnika u svetu i prema kojoj se takav kakav je – prepun oholosti i sebičnosti – odnosi neprijateljski. Potrebna nam je zajednička strategija jer nam je namenjena jedna ista nevesela sudbina.

Rusija je, teritorijalno, najveća država na planeti, a Republika Srpska je entitet skromnih dimenzija koji obuhvata polovinu isto tako male BiH. Može li Srpska, bez obzira na te drastične razlike u demografiji i površini, ozbiljnije ući u političko, ekonomsko i kulturno „vidno polje“ Rusije?

– Ne samo da može već treba da bude u središtu njene pažnje! Ono što su nama uradili to spremaju Rusiji. Srbi su danas podeljeni u pet priznatih država i Kosovo, koje je dosad priznalo preko sto zemalja. Podelili su nas i oteli nam sve što su stigli da Rusija ne bi imala saveznika i prijatelja na Balkanu. Mi smo prvi napadnuti jer smo najzapadniji deo pravoslavnog sveta, a poslednji ćemo se osloboditi i to ne bez pomoći Rusije.

Da li je pogrešno ili ispravno od Moskve očekivati da ima jednoobraznu politiku prema teritorijama kao što su RS i Kosovo na Balkanu, a Pridnjestrovlje, Južna Osetija, Abhazija i Nagorno-Karabah na prostoru nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, dakle, prema područjima za koja se u ovom momentu ne može reći da im je državno-pravni status definisan na duže staze?

– Istinski trajne rezultate može davati samo principijelna politika. Ne možete dati Albancima državu zato što neće da žive u Srbiji i isto to pravo osporavati Srbima u drugim državama. Rusija je u svim ovim krajevima vodila jednu istu, principijelnu politiku. Pravo naroda na samoopredeljenje i pravo države na teritorijalni integritet su međusobno protivrečna. Zapad primenjuje i jedno i drugo kada su na štetu Srba, odnosno osporava ih kada su u našu korist. Tako su radili svuda, od Hrvatske, preko Bosne i Hercegovine do Srbije, odnosno Kosova i Metohije. Rade šta hoće jer mogu, ali neće to večito trajati. Treba izdržati.

(Pressrs.ba – Banja Luka)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Tanja says:

    SVAKA CAST.

  2. Veselin says:

    najobičniji plagijator

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *