Šangajska organizacija za saradnju protiv NATO-a

Tweet

Piše: Bojan Bilbija

Samit u Astani, gde su se prošlog petka okupili lideri Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) i njihovi partneri – može se posmatrati kao prekretnica koja pretvara ovu organizaciju u protivtežu zapadnom vojnom savezu – NATO-u. Tako se očigledno kristališe alternativa evroatlantizmu, kao dominantnom vektoru u poslednje tri decenije. To su evroazijske integracije. Kako ekonomske, kroz Evroazijsku ekonomsku uniju (EAEU) na čelu sa Rusijom, i kineskom inicijativom „Jedan pojas – jedan put“, tako i bezbednosne, gde se kao sve čvršći i monolitniji blok nameće upravo ŠOS. Da bi tako krupni ekonomski i politički poduhvati zaživeli, iza njih mora obavezno da stoji jaka vojna komponenta. A to je Šangajska organizacija za saradnju. I kad srpski predsednik Aleksandar Vučić, u okviru posete Astani gde je prisustvovao otvaranju međunarodne izložbe EKSPO 2017 – takođe boravi u društvu predsednika Rusije, Kazahstana i Belorusije, Vladimira Putina, Nursultana Nazarbajeva i Aleksandra Lukašenka, kineskog lidera Si Đinpinga, indijskog premijera Nerandre Modija i svih ostalih šefova država i vlada – to pokazuje da Beograd uživa sve veći ugled na Istoku. Mnogi bi rekli da je to deo sveta kome pripada budućnost…

ISTORIJSKA PREKRETNICA

Deveti jun mogao bi da bude prekretnica u istoriji Šangajske organizacije za saradnju. Drugog dana samita u kazahstanskoj prestonici Astani, u punopravno članstvo ove alijanse primljeni su Indija i Pakistan. Tako je ŠOS postao klub koji okuplja 3,5 milijarde ljudi, odnosno polovinu svetske populacije, i četiri nuklearne sile, Rusiju, Kinu, Indiju i Pakistan, dok ih u NATO-u ima tri. Ove činjenice nesumnjivo podvlače globalni karakter i snagu ove organizacije. Zato, kad analitičari u Moskvi ocenjuju da dok se NATO širi na istok i približava granicama Rusije, ŠOS je spreman da nastupi kao vojni savez i protivteža NATO-u – njihova tačka gledišta, reklo bi se, nije lišena logike.

Razvoj situacije na globalnoj sceni upućuje da ta opcija postaje sve očiglednija, posebno nakon što je Putin u Astani pozvao ŠOS na zajedničku borbu protiv terorizma. Drugim rečima, sukob u Siriji i regionu Persijskog zaliva uskoro bi mogao da dobije sasvim novu dimenziju. Da i na Zapadu sve realnije to posmatraju, svedoči, ako ništa drugo, gotovo potpuno ignorisanje njihovih medija onoga što se dešavalo u Astani. Događaji u svetu pokazuju da Rusija više nema alternativu i šta da čeka. Zato će ŠOS, čije su temelje pre dve decenije udarili ruski predsednik Boris Jeljcin i ministar inostranih poslova i kasniji premijer Jevgenij Primakov, za Moskvu i ubuduće biti visoko na lestvici prioriteta. S jasnom idejom da se stvori protivteža Zapadu. Peking, koji ima velike ambicije i ekonomske planove na prostoru čitave Evroazije, očigledno deli stavove Kremlja.

ZVANIČNI JEZICI – RUSKI I KINESKI, NE I ENGLESKI

Posle raspada Varšavskog pakta, Vašington je u svoju orbitu uključio ceo istok Evrope. Osim Srbije, sve zemlje Balkana su se pridružile NATO-u ili će to učiniti, uz izvesne nepoznanice o pitanju Bosne i Hercegovine, zbog čvrstog stava Republike Srpske i njenog predsednika Milorada Dodika. „Na pola puta“ ka NATO članstvu zaglavljene su i Gruzija i Ukrajina, koje bi već pristupile da nemaju nerešene teritorijalne probleme u vidu Abhazije, Južne Osetije, Krima i Donbasa. Tako je Rusija, kao najveća država sveta, sa zapadne strane dospela u svojevrsnu izolaciju. Njena odbrambena moć našla se na testu, gde nasuprot sebe ima vojnu alijansu od 29 zemalja, čiji ukupni vojni izdaci čine više od 70 odsto globalnih troškova za ovu namenu. S druge strane, i Evropa se time izolovala od ostatka Evroazije, imajući u vidu da je Rusija – ne samo teritorijalni – most između Istoka i Zapada. Takav razvoj situacije odgovara jedino SAD, ali zato vri u čitavoj Evroaziji.
Zato Moskva preduzima inicijativu da smanji pritisak na svojim granicama, a saradnja u okviru ŠOS-a može da bude adekvatan mehanizam. Zamišljen kao rusko-kineski odgovor na američki prodor u srce Azije, sa idejom da štiti Peking i Moskvu od destruktivnog uticaja sa Zapada, ŠOS prerasta u multilateralni okvir gde se mogu donositi odluke globalnog karaktera – bez upliva SAD i EU. To je već samo po sebi ogroman iskorak. Kao struktura koja proglašava „jačanje stabilnosti i bezbednosti država članica“ za svoje glavne zadatke, uključujući i borbu protiv terorizma i separatizma, ŠOS predstavlja privlačnu destinaciju za države Evroazije. A ako se zna da su zvanični jezici Alijanse ruski i kineski, ali ne i engleski, slika postaje mnogo jasnija…

Savez sada broji osam punopravnih članica: Indija, Kazahstan, Kirgizija, Kina, Pakistan, Rusija, Tadžikistan i Uzbekistan. Države posmatrači, čije se članstvo može očekivati u budućnosti su Avganistan, Belorusija, Iran i Mongolija, a kandidaturu za status posmatrača podneli su Bangladeš, Sirija, Egipat i Izrael. Zemlje partneri u dijalogu sa ŠOS su: Azerbejdžan, Jermenija, Kambodža, Nepal, Turska i Šri Lanka. Osim toga, ŠOS ima zaključene ugovore o partnerstvu sa Organizacijom Ujedinjenih nacija (OUN), Zajednicom nezavisnih država (ZND), Organizacijom dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), Evroazijskom ekonomskom unijom (EAEU) i Asocijacijom država jugoistočne Azije (ASEAN).

Ruski vojni savez ODKB ipak ne može biti protivteža NATO-u. Od šest postsovjetskih država, samo Rusija ima visok nivo obučenosti i opremljenosti savremenim naoružanjem. Partnere koji mogu da daju značajan doprinos zajedničkoj bezbednosti Moskva može da nađe samo u okviru ŠOS-a, dok u ODKB-u Rusija nastupa kao zaštitnik i pokrovitelj ostalih pet članica. Važnost ODKB-a za Rusiju je pre svega u tome što, u slučaju da bude napadnuta, može da koristi teritorije i infrastrukturu država članica.

OD CRNOG MORA DO TIHOG OKEANA

ŠOS se fundamentalno razlikuje od ODKB-a i ima potencijal da bude pravi kontrateg NATO-u. Četiri nuklearne sile, polovina svetskog stanovništva, više od petine globalnog BDP-a i skoro trećina svetske proizvodnje, 60 odsto teritorije Evroazije i neposredan izlaz na tri okeana – garancija su vojnopolitičke moći ŠOS-a. Sledeći značajan korak treba da bude pristupanje Irana, čime će biti gotovo zaokružen prostor od Crnog mora do Tihog okeana. Za Moskvu je pristupanje Irana veoma važno, jer ova država ima izlaz i na Kaspijsko more i na Persijski zaliv, odnosno Indijski okean – što su regioni u kojima Rusija sve aktivnije projektuje svoju moć. Iran se tako pozicionira kao ključni strateški saveznik Rusije.

Međutim, ŠOS treba posmatrati pre svega kao političku platformu u kojoj ključni igrači najvećeg dela Evroazije mogu da formulišu i usaglašavaju svoje interese u sferi ekonomije i bezbednosti, a zatim dogovaraju načine njihove realizacije. Koliko će u tome biti jedinstveni ostaje da se vidi, ali sama činjenica da sada mogu da nastupaju kao blok, ulivaće im snagu i sigurnost. A to nisu dobre vesti za Zapad, rastrzan unutrašnjim i spoljnim krizama. Osećanje nelagode vidi se i iz ponašanja zapadnih medija, koji veoma šturo (ili uopšte ne) izveštavaju o samitu ŠOS-a u Astani. Postupnost i „mekoća“ sa kojom ŠOS nastupa, trudeći se da „širenje na zapad i jug“ ne bude praćeno dodatnom destabilizacijom, kao što je slučaj sa NATO-om, svedoči o ozbiljnosti i odgovornosti njegovih lidera. Prava je šteta što Zapad i Istok ne mogu da pronađu dovoljno dodirnih tačaka – koje bi ih spajale, a ne razdvajale, za dobrobit čitavog čovečanstva.

Međutim, pojava dovoljno jakog suprotnog pola NATO-u, a ŠOS se upravo u to pretvara, mogao bi da ubrza ove procese. Ali i da pojača paranoju Zapada, gde se već osećaju ugroženim zbog pojave konkurencije na globalnom planu. Prava histerija koja se razvila zbog saradnje Katara sa Rusijom, Iranom i Turskom, svedoči upravo o takvim reakcijama. A najviše o tome da u današnjem svetu više niko nema monopol da svima nameće svoju volju. Treba se podsetiti i šta je na samitu ŠOS-a u Pekingu, još u oktobru 2009, poručio Vladimir Putin: „Kako je govorio Lao Ce: ’Ko ume čvrsto da stoji – njega je nemoguće oboriti. Ko ume da se osloni – njega je nemoguće srušiti.’ Mi se oslanjamo jedni na druge već vekovima. Siguran sam da Rusija i Kina mogu uvek da se oslone jedna na drugu, mogu da računaju na pomoć i uzajamnu podršku.“

(Pečat)

Tweet