Санитарни коридор

Sanitarni koridor

7 oktobra 2015

Milorad Vucelic 237z7Piše: Milorad Vučelić

Koje i kakve delatnosti i aktivnosti obavlja i pokriva ime firme Evropska unija i čega je ona sve postala pokrovitelj i zaštitnik?

U ovlašnom nabrajanju možemo svakako istaći njenu duboku uključenost u tragične događaje u Ukrajini. A tragični događaji podrazumevaju nasilno svrgavanje legalnih vlasti u ovoj zemlji, građanski rat, izazivanje i podsticanje naoružanog nacizma, nestanak dela državne teritorije uzrokovan samoopredeljenjem naroda na Krimu, široka autonomija Donbasa, opšte ratno stanje koje narušava mir ne samo u Evropi već i u celom svetu, i napokon – zavođenje sankcija Rusiji. Pod firmom „evropskih integracija“ odvija se primoravanje država da se uključe u evroatlantsku vojnu alijansu i postanu deo agresivnog raketnog štita protiv Rusije.

Evropska unija, raketni štit i građenje novog evropskog poretka neodoljivo i sve više liče na dobro poznatu anglosaksonsku strategiju sanitarnog kordona prema Moskvi. Baš kao što je to bilo posle oba svetska rata – a posebno posle Versajskog mirovnog ugovora – iz čega su se izrodila najveća zla minulog veka.

Firma EU je takođe i, i te kako, uključena u najgora nasilja i rušenja legalno izabranih vlasti širom Afrike i Azije, od Libije i Egipta do Sirije, Iraka i Avganistana. Pod izgovorom nekakvog trećeg energetskog paketa EU, osujećen je, sa ogromnim štetama po Balkan i Srbiju, gasovod „Južni tok“ a na putu propasti našao se i tzv. Turski tok. Trebalo bi svakako reći koliko je u tome poslu bilo učešće naše žute „demokratske“ pete kolone smeštene ne samo u parlamentarnu opoziciju već i – preko pojedinaca – u samu aktuelnu srpsku vladu. Naravno da nikome, ni ovde, ni u Briselu, nije ni na pamet palo da kritikuje neke evropske zemlje koje su pre samo desetak dana potpisale novi Sporazum o proširenju kapaciteta „Severnog toka“ u kojem su ruske državne kompanije vlasnici 51 odsto, a prestali udeo dele neke zapadne kompanije. Posao je inače sklopljen u vreme važenja evropskih sankcija prema Moskvi.

Firma EU, pod američkim vođstvom, za uvođenje svetskog „reda“ više i ne koristi lažnu legitimaciju odbrane ljudskih prava, „Arapskog proleća“ i uvođenja demokratije. Uopšte se više ne insistira na nedostižnim američkim idealnim demokratskim visinama na kojima se predsednička predizborna trka vodi između drugog sina bivšeg predsednika, čiji je prvi sin već bio predsednik, i žene bivšeg predsednika.

Najvišim državnim zvaničnicima Grčke, Ciprasu i Varufakisu posle prve pobede Sirize sasvim se otvoreno i bez okolišenja govorilo da izborna volja grčkog naroda nema ama baš nikakvog značaja kada su u pitanju stavovi EU i SAD prema ovoj zemlji.

Svoje najružnije lice većina država EU je pokazala kada se susrela sa milionskim talasom izbeglica – direktnom posledicom ratova koje su one izazvale i koje i dan-danas neposustajno vode. Ta evroatlantska intervencija je za posledicu imala početak stvaranja Islamske države sa kojom Zapada nastavlja da sarađuje, fingirajući, dakle negujući privid nekakvog sukoba i navodne konfrontacije. Bez šire pažnje ostaju svedočenja britanskih vojnika koji na svojim ratnim položajima neposredno gledaju kako britanska vlada isporučuje pomoć Islamskoj državi.

Pred talasom izbeglica, kao kula od karata, srušila se ne samo basnoslovno plaćena briselska administracija već i kompletna EU tvorevina. Ova činjenica je danas opšte mesto i potpuno je nebitno kako ćemo taj indikativni sud vrednovati i ocenjivati i da li će neko zbog toga tugovati ili biti radostan. Tako je kako je, i sada svaka odgovorna država mora da razmišlja šta joj je činiti. Ne videti ozbiljna iskušenja koja su neizbežna kada je reč o evropskim integracijama znači biti fanatičan ili potpuno nesposoban i neodgovoran. Brisel više nije čak ni predikaonica, niti može biti garant bilo čega. EU, onakva kakva je bila, nije se raspala samo iz onih razloga koji su bili predviđani od strane u Evropi malog broja preostalih autoritativnih umnih ljudi, poput recimo Jirgena Habermasa, koji su tvrdili da je nemoguće uspostaviti nadnacionalne institucije koje nikome ni za šta nisu odgovorne, niti poseduju izvorni legitimitet ili čiji sumnjivi legalitet počiva na izbornoj volji izuzetno malog broja birača. Pokazalo se da je nemoguće doneti ustav takve tvorevine. U prvoj većoj krizi nacionalne države su posegnule za svojim suverenim pravima, odlučile da ne pristanu na bilo kakve kvote izbeglica i automatski suspendovale sve moguće međunarodne propise (koje su, inače, same one donele ili usvojile), od onih mastrihtskih do onih dablinskih. O suspendovanju pak osnovnih moralnih i civilizacijskih normi, sve sa zidovima i bodljikavim žicama, da i ne govorimo!

EU sve više liči na neki relativno uređeni osvetljen izlog luksuzne prodavnice u čije su police, kao i u magacine, uredno pospremljene mnoge opake i mračne pojave i ljudi.

Mnogo toga je izašlo na videlo, ali posebnu pažnju izaziva pojava i obnavljanje kulturnog i političkog identiteta Srednje Evrope. Nije ovde samo reč o iskazivanju budžaklijskog fašizma i ustaštva, povampirenju resantimana i ksenofobije pod maskom velike brige za očuvanje hrišćanstva (kao da hrišćanstvo nije bilo najviše ugroženo pomenutim istorijskim pojavama, čak i nezavisno od toga koliko je za sve ove događaje bila presudna umešanost vatikanskog klera). Države EU su uostalom svojevremeno glatko odbile da se u temeljima osnovnog evropskog deklarisanog pravnog akta uopšte pomene hrišćanstvo, te sada njihova „hrišćanska“ briga ne deluje preterano uverljivo. A posebno nije uverljivo kada se prisetimo koliko su svojevremeno hrišćanski brižno delovali kada su bili u pitanju Jevreji, Srbi ili Romi.

Mnogo o ovim pojavama govori i ponašanje današnjih političara, a naročito hrvatskog premijera Milanovića. Još više o ovoj temi govori ponašanje raznih istaknutih intelektualaca i umetnika. Tako se svojevremeno, odmah posle proglašenja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, češki i francuski književnik Milan Kundera zauzeo „za njihovo međunarodno priznanje i oštro osudio teritorijalne apetite i vojnu bezobzirnost srpskog nacionalnog socijalizma“! I šta sve nisu govorili o Srbima i Srbiji nekakvi vajni intelektualci poput Poljaka Kšištofa Čiževskog koji su se i samoimenovali „pokolenjem Bosne“. Sada su, pred imigrantskom krizom i produženim nečoveštvom svojih političara i vlada, ostali potpuno nemi, ćute kao zaliveni ili tu politiku svesrdno i otvoreno podržavaju. Ni reč da prozbori dežurni borac za ljudska prava i slobode Adam Mihnjik. A ako i nešto kritički i zucnu to je u stvari mrmljanje u bradu. Ili, pre svega, podrška ksenofobičnim vlastodršcima njihovih zemalja.

Tako se i naknadno pokazuje da njih u njihovom svojevremenom zaključivanju nisu vodili principi već otvorena centralnoevropska mržnja prema srpskom narodu i njegovoj kulturi. Otud i karakteristična rečenica pomenutog Čiževskog o Gračanici koju naziva „nekakvim vizantijskim spomenikom koji su ljudi napustili… sa likovima nekih svetaca“ pa idući tim putem zaključuje kako je „Kosovo od pamtiveka bilo Zemlja dijaloga“!

Koliko juče sva ta bulumenta vajnih intelektualaca, novinara, analitičara i umetnika po evropskim je iz sveg glasa prestonicama vikala: „Ja sam Šarli“!

Ovih dana je poznati mađarski pisac i intelektualac, dobro poznat našoj javnosti po pridikama upućenim Srbima, a o temi ljudskih prava i potrebi tolerancije, Đerđ Konrad odmah stao na stranu Viktora Orbana i postavljanja bodljikave žice na granici prema Srbiji.

Najdalje je otišao mađarski nobelovac Imre Kertes, rekavši „da su, prihvatajući muslimane i islam, zapadne zemlje dale glasačko pravo – šimpanzama“.

Sada je jasno i onome ko neće da vidi, zna i čuje koliko je prema kulturnom identitetu Srednje Evrope Peter Handke bio blag kada je prezrivo rekao da je tu reč ne o kulturnoj nego „o meteorološkoj pojavi“. Trebalo bi se podsetiti i toga na koliko je napada naišao ovaj Handkeov stav i zašto se danas u Evropi uglavnom ne igraju Handkeovi komadi. Ne igraju se ni kod nas, sem u usamljenom slučaju našeg najvećeg pozorišnog reditelja Ljubiše Ristića.

Za pravilno razumevanje ovih pojava ostaje nezaobilazno mišljenje našeg nedavno preminulog velikog istoričara Milorada Ekmečića. Pišući, pre četrdeset godina, pogovor za jedno Bakunjinovo delo, pomenuo je i Rusiju koja ima „nešto drukčiji nacionalizam nego što su nacionalizmi malih centralnoevropskih nacija – koji su jedno trajno plakanje zbog nemoći svog naroda poredanog uz magistralni drum kojim putuju veliki. Rusija je domovina, a ne izletište velikih gradova. Tu nacionalizam sebi nije podredio cijelu kulturu pretvarajući je u instrumenat preko kojeg se razrađuje dugoročna politička i društvena strategija nacije. Političari pretvaraju u program ono što je kultura ranije označila kao nacionalni cilj. Nacionalni književnik Centralne Evrope, to je većinom, nešto mračno sa svoje provincijalne isključivosti“.

Legalno izabrani i aktuelni hrvatski premijer je svojim rasizmom i bolesnim frustracijama obelodanio najmračnije strane hrvatskog mentaliteta kada su Srbi, pa i evropske vrednosti u pitanju. U tumačenju njegovih postupaka nalazimo se pred jednostavnim mogućnostima: ili je reč o čoveku sa dijagnozom, ili o baštiniku ustaške ideologije. Tu se krije i pitanje šta EU kod njega podržava, prvo ili drugo? No, ipak je najzlokobnije to što mu ovakvo ponašanje donosi znatno povećanje podrške među Hrvatima. Prosto je neverovatno koliki je broj drugosrbijanskih i žutih političara, urednika i analitičara koji neće da vide konstante u hrvatskom odnosu prema Srbima i to one konstante koje je, recimo, Jovan Dučić, u tada dalekoj Americi, uočio na početku Drugog svetskog rata. Ili Velmar Janković u svojim emigrantskim pismima posle Drugog svetskog rata. I dalje je u javnom i medijskom životu Srbije dominantan diskurs po kojem isti bol preživljavaju i zločinac i žrtva, pa se zato njihove uloge poistovećuju. Pojave stavljanja u isti koš hrvatskog i srpskog ponašanja povodom hrvatske blokade srpskih graničnih prelaza nisu ništa drugo do posredni pokušaj ne samo opravdavanja, nego i sprovođenja hrvatske politike u Srbiji.

I na kraju: šta bi se i moglo očekivati od sveta, i u svetu, u kojem se na zvaničnoj večeri u Ujedinjenim nacijama američki predsednik Barak Obama, prilikom podizanja čaše i nazdravljanja Vladimiru Putinu ponaša na viđeni način – nesporno nizak i uličarski! Dan posle, Obama je poručio da će za Srbiju uraditi sve što bi trebalo i održao je, kao i uvek, obećanje. Dan kasnije, naime, u salu UN, na antiteroristički Samit, predsednik SAD je ubacio predstavnike tzv. Kosova! Rusija je protestovala.

Ali sve ovo može imati i veseliju stranu i ne mora biti tako sumorno. Recimo da – kada na javnoj sceni, pa i u UN, francuski predsednik govori o neophodnosti rušenja sirijskog predsednika Asada neodoljivo nam se nameću slike ovog svetskog lidera kako u pozne noćne sate, na nekom motorčiću ili vespici, ili mopedu, maskiran kacigom, jezdi ulicama Pariza, ne bi li što pre i tajno stigao u topli budoar svoje dragane. To jeste baš očaravajuće čak i kada se najviši državni položaj u istorijski velikoj Francuskoj zasniva na nešto ispod dvadeset odsto podrške građana.

Nama svakako nije lako, ali nije lako ni planeti. Kada vidimo u čije je i kakve ruke pala, znamo da joj nimalo nije lako.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *