Sankcije – bez sankcija

Tweet

Piše: Slobodan Turlakov

Mnogobrojni činovnici EU, koji svakog dana dolaze u Beograd, neprestano ponavljaju kako Srbija, ako hoće u EU, mora slediti njene odluke, uskladiti svoju spoljnu politiku sa politikom EU, a to znači mora uvesti sankcije Rusiji. Ovde se uporno ponavlja da se sankcije neće uvesti, međutim, već nekoliko puta se pokušava da se u Rusiju umuva kvarna roba, čak i ona koja se uvozi iz EU, pa se ovde samo prepakuje, sa uverenjem da Rusi neće primetiti da to nije naša roba, koja se inače slobodno izvozi u Rusiju. Posle desetine tona kivija, ruski su inspektori opet otkrili da smo pokušali da im podvalimo sa mesom kom je prošao rok, a koje je uvezeno iz EU i ovde prepakovano.

I kako ta roba ne odlazi u Rusiju, zar to nije isto, kao i da smo im uveli sankcije?

Naivno je pravdanje ovdašnjih nadležnih službi da nije istina da se pokušava bombardovanje ruskog tržišta kvarnom robom! Kao dokaz, služi ubacivanje te, od njih vraćene, robe na domaće tržište! Što pokazuje da u oba smera naše službe rade protiv nas.

Odista, kako to da ruski inspektori uvek umeju da zaštite svoje tržište od neispravne robe, a naši inspektori ne uspevaju u tom otkrivanju, ili, pak, namerno to rade što rade..

Bilo bi nužno da se država obračuna sa tim i takvim nesavesnim inspektorima, koji time nanose ogromnu štetu svima nama. Njih jednostavno treba isterti iz državne službe, počev od ministarke poljoprivrede, koja ih štiti, pa preko načelnika svih odgovarajućih izvoznih službi, i spremiti im oproštajni ručak sa mesom koje su hteli da podmetnu Rusiji.

Kad bi „radnja“ bila sa naše strane poštena, onda bi nadležni uvozni organi to meso vratili onoj zemlji u EU koja nam ga je proturila, iako su znali da mu je prošao rok. Taman posla! Ko to sme da radi ovde, da kvari odnose sa EU? A pogotovu ako je tom prilikom dobijen i izvestan procent, što je inače uobičajena praksa kod izvoznika.

I dok rečeni činovnici EU a i pojedini ambasadori neprestano ističu kako Srbija napreduje, a mi i dalje propadamo, ovde niko od zvaničnika ne nalazi za potrebno da se izvini Rusiji za ovu pripremanu podvalu. Ne samo ministarka poljoprivrede, već i ministar spoljne trgovine, Rasim Ljajić, koji bi kao lekar po profesiji, morao da zna da meso kom je prošao rok znači direktan atak na zdravlje.

A to bi morao znati i premijer, međutim, on ćuti, što znači da je za celu stvar, još pre no što je izbio skandal, znao.

Doduše, on malo – malo pa zove ministre odn. članove Glavnog odbora ili, pak, predsedništva stranke, na uobičajeno musolinijevsko ribanje, da im čak preti izbacivanjem iz stranke, sve u nadi da će se tako omiliti narodu, koji veruje u njegovu ispravnost i poštenje.

A i on je do sad već morao uvideti da stranka, predsedništvo i glavni odbor i Vlada ne idu zajedno, iako su zajedno. Jer, konačno, šta ima narod od toga kad bi ih on sve redom poizbacivao iz stranke? Više bi imao kad bi ih izbacio iz Vlade.

Ali, nije to sve, skandali se ređaju.

Kakav blamaž i bruka za Vladu koju on predvodi, jednog dana postave direktora Železnica, a drugog ga dana smene i postave drugog, jer su, kako kaže ona lepa jezičara, otkrili da prvi nije „dovoljno kompetentan!“ A šta je radila konkursna komisija kojoj je predsedavao Crnogorac Odalović, bivši generalni sekretar Skupštine, pa Vlade, a sad i Ministarstva inostranih dela? Uostalom, šta je i mogla da radi, kraj predsedavajućeg, koji nikakve veze nema sa Železnicom?

I onda, bez stida i srama, inače predsednica vladine Kadrovske komisije, nastavlja:„Mislim da se i po tome, (što su dan za danom postavljali drugog direktora Železnica), razlikujemo od prehodnih vlada, koje bi branile neodbranljivo“! Nama je jasno, da „ako je neko kompromitovan, taj ne može biti direktor Železnica!“ Fantazija!

A ako je neko svakog dana u medijima i svima drži predavanje, ima li nekog iz vrha države da je priupita: „Koje je Vaše osnovno zanimanje, gospođo?“ Doduše, Vučić je zapretio da će je izbaciti iz stranke, ako svojim izjavama i dalje bude uzbunjivala stvari oko Vlade, dok ona sasvim hladno izjavljauje. „Ja i Vućić se razumemo. Ja razumem njega a on razume mene!“ A to znači, ona razume njega koji radi za Evropu, kojoj duguje slobodu. A on nju koja radi za svemoćnu Trilateralu, koja joj omogućava da bude tako neobuzdana u svojim nastupima. Zar bi inače (s)rušila „Južni tok“, ili omela postavljenje Beka za direktora Železnica, za koje ga je mesto predložio lično Vučić!?

Međutim… kad se pojavilo pitanje ko stoji iza te dame, koja se ne libi da kaže svoje ekskluzivno mišljenje i o predsedniku republike, pa je njegova savetnica Pak, morala da reaguje, Vučić je hladno presudio, da Zoranu za sve ono što čini, nagovara niko drugi do Mišković! Da je bar rekao Dinkić, pa da mu se i poveruje, jer taj upropastitelj srpske privrede ima razloga da se sveti, i ko bi to drugi činio nego njegova bivša saradnica. Da li baš bivša?

Uostalom, ovde se živi od izjava, priča, neverovatnih obrta. Pa čak i od reformi koje ne postoje, kao što ne postoji ni borba protiv korupcije. Eto, neka agencija za ispitivanje javnog mnjenja, tvrdi da čak i penzioneri kojima je Vučić, u ime reformi, oteo deo njihove neprikosnovene svojine, veruju u njega, uvećavajući mu rejting!

A kako i ne bi, kad je pre neki dan otvoreno rekao: „ Kad god se neko dočepa funkcije, više voli skupocene automobile i satove, nego rezultate svoga (ne)rada. Nije lepo da članovi Gl. odbora idu u skupe apartmane u ovakvim uslovima“! Trebalo je da pomene Vulina, na koga se to u najvećoj meri odnosi. Ali, kako, kad ga taj Vulin, uz Zoranu, najviše i neprestano promoviše u javnosti!

Ko je to rekao, sem njega, a toliko su se vlade izmenile i svaka je imala takve tipove u svojim redovima. A, eto, Vučić ih opominje! Pa kako da ga ne podržavaju!?

Pardon. Pre neki da je donet budžet, i izvršen je rebalans rebalansiranog budžeta. Zna se da se u dobro postavljenom budžetu svaka stavka unapred planira, pa dakle i ti luksuzni automobili! Po čemu su onda krivi oni što ih kupuju i što vode luksuzan život, kad je sve to već ušlo u budžet, koji je Vlada pretodno odobrila, a Skupština potvrdila!

Nekada, u kraljevini Srbiji, postojala je Glavna kontrola i u svim mestima mesna kontrola kao njen ogranak, koji su neprestano kontrolisali kako se odlivaju sredstva predviđena budžetom.

Sad više i nema potrebe za takvom vrstom rigorozne službe, jer se pljačkanje države, dakle celog naroda, već ulilo u budžet!

Grozno!

Ali izgleda da i nije. Rejting raste! A narod pada sve niže i niže!

Kad je reč o železnicama, pomenimo da je nekadašnja srpska vlada preuzela 21. maja odn. na Božić, 25 dec. iste 1889, od stranaca eksploataciju železnica, koja je pod njima stalno bila u deficitu, i već u idućoj godini u srpskim rukama, radila je sa dobitkom. Možda i zato što su se zvale Srpske državne železnice (SDŽ), a sad su samo Železnice, možda ih spremaju da ih prodaju nekom. Pa ne ide, da su tuđe a da se zovu srpske.

Vučić je pravi šampion u nedoslednosti u svojim izjavama, koje često graniče sa neverovatnošću. Na sednici Glavnog odbora SNS-a je, između ostalog, rekao:„Ljudi troše više, ne zato jer smo bogatiji, nego zato što veruju da ćemo živeti bolje“! Reče i živ osta!

Međutim, eto njega u Davosu gde je uspeo da pronađe saglasnost sa onim što je rekao: „Svetski ljudi finansijskih institucija, gledaju na ekonomske prognoze za više godina unapred. I njihove prognoze su takve, da će Srbija za dve godine imati najveći rast, da će njen fiskalni deficit biti na nivou ispod 3%, što malo koja evropska zemlja ima“.

Blago nama!

Ovih dana NIN slavi 80 godišnjicu postojanja, koja se ma koliko slavila, ne može se reći da je taj nedeljnik imao svoju uočljivu vertikalu. Moglo bi se čak reći, što je nije imao, da je i dočekao 8o godina. To jest, malo „jeste“, malo „nije“ za ono što je prethodno tvrdio da „jeste“, i obrnuto, i tako provlačeći se, sa raznim uredncima i saradnicima, kroz nekoliko režima, dospeo je i do tog jubileja, kom se sa istom, provlačećom, praksom, priključio i premijer sa svojim autorskim tekstom, u kom je po ko zna koji put ponovio: „Reforme su pitanje opstanka Srbije. Ali, ne samo ekonomske, već i u promeni stanja duha naroda naviknutog na ulogu žrtve i krivca…. Reforme su i san, i cilj i način. Ključ uspeha Srbije i poštovanja u svetu“…

Zaboravio je da je jednom kazao: „Svi oni koji se susretnu (sukobe) sa srpskim mentalitetom, navikama, taborima, uvek su bili osuđeni na propast!“

I ko posle ovoga, u svetu, može da gaji poštovanje prema Srbiji, pa čak i da želi da ulaže u njenu obnovu?

Dalje, kaže, „veruje u pristojne ljude u pristojnoj državi, vrlo brzo potom i u evropskoj zajednici“.

Teško da će doći do tih pristojnosti…

Iz odgovora švajcarskom listu „Blik“, saznajemo da je to brzo – 2019, mada je pre neki dan pominjao i 2020 -tu! Drugim rečima, on veruje i hoće da ubedi „ljude u Srbiji“ da će njegova vlada dočekati te daleke godine

Tom listu, kao uostalom i celoj EU glavno je pitanje: „Da li postoji način da Kosovo postane nezavisan?“

Vučić je odgovorio: „U ovom trenutku ne možemo da pristanemo na nezavisnost Kosova, ali Srbi i Albanci mogu da žive ne samo jedni kraj drugih, već i zajedno“.

Koji su to lupinzi i salti mortali!

Naravno, u Srbiji, ne samo u ovom trenutku, nema tog koji bi mu javno postavio pitanje: šta znači taj njegov odgovor. To jest, ako ne možemo u ovom trenutku, da ćemo u nekom drugom pristati na nezavisnost. Nema sumnje, da to upravo znači to!

I dok nova predsednica Hrvatske proglašava (preostale) Srbe u Hrvatskoj za Hrvate, umesto Vučića, koji bi morao da odigra ulogu Orbana, mađarskog premijera, koji bi odmah reagovao da je Kolinda pomenula da i Mađare u Međumurju, smatra Hrvatima, pojavio se Dačić, kao ministar insotranih dela, čijem resoru pripada i dijaspora. Ali, umesto odlučnog protesta, koji je mogao sadržati i pretnju – reciprociteta, on je poručio Kolindi da se nada da „neće postiti hrvatski Šešelj!“

Šta će Kolindi Šešelj, kad ima tolike uzore u prošlosti Hrvatske koji su isti stav zastupali, od Štrosmajera do Tuđmana! Hrvati ih ne zaboravljaju, svaka njena generacija živi sa tom uspomenom i tim zavetom.

A ovde se sve zaboravlja, pa je tako i Dačić postao zaboravan, kao i Vučić. Što da ne zaboravi Šešelja, kad je zaboravio Miloševića, koji ga je stvorio! Ali, ono što je Šešelj bio kao potpredsednik Miloševićeve vlade – nepokolebljiv Srbin, on je i posle haških 12 godina ostao, a ono što su bili Dačić i Vučić u prošlosti, od toga nije ostalo ništa, ni najmanji trag.. Bar javni.

Odista, jadan je Vučićev život. Kad čovek pomisli, da se on odrekao 38 godina svog ranijeg života, u kom je uznosio Srbe i Srbiju do samog neba, a sad kaže – nema neba! Sve je zaboravio i već šesta godina kako pokušava da živi novi život, kako bi se umilio Evropi, kojoj duguje slobodu. Jer, da se nije odrekao tih 38 godina prvog života, on bi danas bio tamo gde je Šešelj bio…

Ko zna?

A koliko se tek godina odrekao Toma Nikolić! Da bi ga sad jedna Zorana uzela na nišan…

Ovih se dana dosta ozbiljno pokrenulo pitanje ćirilice. Ne samo da je nužno doneti zakon o njenoj odbrani i nužnoj upotrebi, već i jedno još bolnije pitanje, deca u prvom razredu osnovne škole, u svojim bukvarima nalaze različitu ćirilicu, pa se tako postavilo pitanje i njene standardizacije. Ali, kako je štampanje bukvara prepušteno privatnim izdavačima, to svaki od njih, po svome nahođenju, u svoje bukvare unose onu ćirilicu koja im se sviđa.

Oni koji su upućeniji u ovo bolno pitanje ističu da nije dovoljan čl.10 Ustava koji propisuje ćirilicu za zvanično pismo srpskog jezika, jer se malo koja javna ustanova pridržava Ustava, a ima jedna, Državna klasna lutija, koja ima svoju prodavnicu na uglu Dečanske i Nušićeve, koja već godinama demoinstrativno negira Ustavnu obavezu, obeležavajući svoju ustanovu krupnim i ističućim latiničkim slovima „Državna klasna lutrija!! I nikom ništa, iako je direktorka te ustanove bila u bliskoj vezi sa ljudima iz vlasti koji su morali, kraj ostalog, poštovati primenu ustavnih odredaba.

Rečeno je čak da je ceo posao oko ćirilice, predlog zakona i njene standardizacije, predat nadležnom ministrstvu još 2004. i da ti papiri još skupljaju prašinu po raznim fijokama i arhivama. Dakle, za vreme vlade Koštunice, koji je bio i nastavak i početak mnogo toga štetnog i rasturajućeg, pa tako i uvođenjem Bolonjske deklaracije, forsiranjem privatizacije koja je uništila zemlju, ali i uvođenjem u opticaj Dačića, koji će potom, za vreme Tadića i Nikolića, šest godina spavati u Ministrastvu unutrašnjih dela, da bi ga Vučić probudio i odveo u Ministarstvo inostranih dela, zašta će mu on, kako sam kaže, biti doživotno zahvalan. A kako i ne bi, blagodareći tom „promaknuću“ dočepao se i OEBS-a, koju će priliku on umeti bogato da iskoristi, i to na najblji mogući način, i kao Svilanović, koji je takođe bio ministar inostranih dela, ubaciti se u neku delegaciju, agenciju, upravu ili direkciju EU, i ostati u Evropi kao njen visoki činovnik!

Jadna Srbijo, koga si sve rodila i ko će ti sve raditi o glavi.

Biće da si to i zaslužila, kad si dozvolila sebi da ostaneš bez ljudi dostojnih i spremnih da te vode Zar ne znaš da u vladi nemaš ni jednog njenog člana koji sebe smatra Srbinom?

(Intermagazin.rs)

Tweet