Санкције су Стаљинград за Европу

Санкције су Стаљинград за Европу

3 фебруара 2023

Пише: Слободан Рељић

АФП је ових дана јавио да је швајцарски Међународни институт за развој менаџмента (ИМД) нашао да је „од почетка рата у Украјини из Русије отишло свега 8,5 посто фирми регистрованих у Европској унији и групи економски развијених земаља Г7“.

Дакле, нема никаквог егзодуса западног капитала као одлучног одговора на „инвазију“, како западни политичари и медији називају руску „специјалну операцију“. Нема, а добошари из Брисела најављују десети талас санкција.



Да ли је ова чињеница изненађење?

Само за оне који прикривају реално стање у светској привреди! И то од самих себе!

Дијагноза

Светска економија се налази пред „вероватно најтежим испитом после Другог светског рата“ (Кристалина Георгиева, ММФ). Бивши менаџер „БлекРока“ Едвард Дауд јавља да је „предстојећи финансијски колапс математичка извесност“. Што је само разлика у нијанси од констације критичког мислиоца Вилијема Енгдала да долази „најгора економска депресија у историји“. Мајкл Снајдер примећује да „овако изгледа економски колапс“. У најбогатијој земљи „број Американца који примају социјалну помоћ је већи до броја Американаца који има стално запослење…  а 1,2 милиона деце која похађају државне школе су бескућници“.

Још увек прва економска сила у свету има државни дуг – 122 одсто бруто домаћег производа. За камату на тај дуг плаћа се колико и за социјално осигурање или медицинску заштиту или „одбрану“.

„Док се плаћају камате државни дуг наставља да расте сваке године.“ (Рон Пол). Кад би Американци данас продали све злато за које се верује да имају – то не би покрило ни пет одсто америчког дуга. Није ни чудо, јер ми живимо у одавно бестидно објављеном суманутом економском програму: „Сједињене Државе могу да плате било који дуг, јер увек можемо да штампамо новац за то.“ (председник Федералних резерви Ален Гринспен, 2011.)

Прогноза

Нуријел Рубини, амерички економиста кога зову „доктор пропаст“ и за кога се веже легенда да је овлашћен да предсказује велике економске ломове, налази да је ово стање као у роману „Чаробни брег“ у коме је „Томас Ман описао интелектуалну и културну климу – и лудило“ пред оба светска рата – писање романа почело пред Први рат а завршено 1924, а „прича се одвија у санаторијуму за који је Ман инспирацију пронашао у хотелу на једном од висова изнад Давоса, оном истом у коме припадници светске елите данас организују своје забаве. Ова историјска подударност је више него занимљива. Доба мегапретњи у коме живимо много више личи на трагични тридесетогодишњи период између 1914. и 1945. него на 75 година релативног мира, напретка и просперитета после Другог светског рата.“

Кад смо код Давоса, међу најутицајнијим овогодишњим учесницима били су Кристија Фриланд, заменица премијера Канаде, Урсула фон дер Лејен и Клаус Шваб, оснивач Светског економског форума, а њих веже „то да су њихови очеви или дедови водили нацисте“ у антируским ратним операцијама четрдесетих година.

Асоцијацијe воде до – идеја.

Велики ресет који пропагира Клаус Шваб – значи деструкцију самосталне државе (како рече, „суверена држава је застарела“), успостављање апсолутне контроле над новцем (планира се само новац на картицама, без кеша) и над људима – трансхуманизам, повезивање човека с компјутером, најављује могућност да се сваки појединац и било који народ „хакује“ из централе. Ово није маштарија, него јавна објава главног идеолога Јувала Ноа Харарија. А за све то пристајање на апсолутно ропство добија се обећање: „Нећете имати ништа и јешћете бубе.“

Царство нужности

Враћамо се на почетак, на питање зашто се западне фирме и поред све буке и беса, претњи и подметања, нису повукле из Русије. Најпростија чињеница: у Русији је 60 до 70 одсто свих светских сировина.

Закључци су зато предвидљиви. Само је питање формулација.

„Европи треба оно што има Русија (и оно што има Кина). Не може без тих ствари. Али Русија (и Кина) могу без онога што Европа има. Они су сами себи довољни“, пише индијски ангажовани мислилац др Сесхарди Кумар.

Под насловом „Надолазећа европска економска апокалипса“, он каже: „Економске санкције Русији (или Кини) никада неће функционисати. Али, због огромне зависности Европе од руске (и кинеске) робе, санкције Русији (или Кини) ће потпуно уништити Европу. Једина нада за Европу да спречи тоталну економску катастрофу јесте постизање споразума са Русијом којим се што пре окончавају деструктивне санкције, и то по сваку политичку цену, укључујући напуштање Украјине и уступање украјинске територије Русији… На санкције Русији ће се уназад гледати као европски Стаљинград, као и њен Ватерло.“

Логика губитника

Глобално познати геостратег Канађанин Мишел Чосудовски рећи ће „последњих 11 месеци, свакодневно сам прегледао бројне пажљиво документоване чланке о рату у Украјини. Консензус који се развија – након једанаест месеци и произлази из виших рангова америчке војске и обавештајног естаблишмента – јесте да је Украјина ‘изгубила рат'“.

Чосудовски подсећа на чињенице да је одмах на почетку сукоба Украјина остала без морнарице и ваздухопловства, а НАТО је онеспособљен и да озбиљно размишља о учествовању у сукобу.

Један очигледан концепт, који није био предмет медијског извештавања, па чак ни анализе независних медија: Турска, НАТО тешка категорија, „спава са непријатељем“. Има споразум о војној сарадњи са Русијом. То значи да је у садашњим условима рат САД-НАТО против Русије немогућ.

Враћамо се сад, опет, економским разлозима за западњачку импотентност у санкцијским оргијама.

Украјина, у чију победу се Запад узда не само да је изгубила поморску моћ у Црном мору, већ је изгубила и свој поморски приступ Азовском мору и источној Украјини. То се догодило у фебруару-марту прошле године.

Керчки мореуз на источном Криму контролише Русија. Он представља уску поморску капију која повезује Црно море са Азовским морем.

„Све веће луке на Азовском мору су под руском контролом. Делта главног украјинског речног пута Дњепра је под контролом Русије, упркос повлачењу Русије из Херсона. Дњепар је стратешки морски пут од Белорусије, северне Украјине и Кијева до Црног мора. Дњепар је главни коридор за украјински транспорт житарица и поморску трговину робом ван Црног мора, које контролише Русија у сарадњи са Турском.“

Кад би западне фирме, пратећи луду жељу својих безглавих политичара, одјуриле у Кијев као замену за послове у Русији, могле би да рачунају на хибернацију а у будућности – на одумирање. Капиталиста, док му ради мозак, гледа да себе не доводи у то стање. Или бар да плива што дуже може.

(РТ Балкан)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u