Sarajevski protest je repriza ili generalna proba

Sarajevski protest je repriza ili generalna proba

11 juna 2013

Nenad KecmanovićPiše: Nenad Kecmanović

Onomad u Sarajevu sve se desilo tačno prema Džinu Šarpu, američkom specijalisti za strategiju nenasilnog samooslobođenja koja je uspešno primenjena tokom „obojenih revolucija“ u Ukrajini i Gruziji i „Arapskog proleća“ u Tunisu, Libiji, Egiptu, Siriji… „Uputstvo za upotrebu“ otprilike glasi: neki konkretan nepolitički povod treba iskoristiti ili inscenirati da bi se izazvao revolt i okupljanje masa, a onda ga, uz pomoć mreža NVO, odnosno preko Fejsbuka i Tvitera politizovati i usmeriti na rušenje vlasti…

Postoji li bolji povod za tako nešto od problema koji je vezan za novorođene bebe, na koje su bolešljivi svi ljudi, bez obzira na rasu, veru, naciju, pol, ideologiju, stranačka opredeljenja itd. Kada se to još poveže sa problemom odlaska bolesne tromesečne devojčice na hitnu intervenciju u inostranstvo, nema čoveka koji neće spontano, emocionalno reagovati. I kada se na to putem društvenih mreža dodaju pozivi građanima da u znak protesta izađu na najveći gradski trg, za početak će se okupiti bar nekoliko stotina mladih roditelja kao jezgro postepenog masovnijeg pridruživanja po osnovu raznih vrsta nezadovoljstva. A kada se to politički začini tempiranim medijskim porukama da problem zapravo nisu samo bebe nego i nezaposlenost, male plate, rast cena, korupcija, nepotizam itd., roditeljskom jezgru se pridružuje masa nezadovoljnih iz raznoraznih razloga. Kada se, napokon, otkrije da je problem sa bebama bio samo zloupotrebljen povod, a da je konačni cilj cele operacije nešto sasvim drugo, biće već isuviše kasno da se akcija zaustavi. Na nekim transparentima se jeste pojavila ta glavna i dugo skrivana politička poruka („Za BiH bez entiteta!“), ali „Džinov recept“ ipak nije doveo do očekivanog rezultata. Zašto?

Pre svega, i u muslimanskom Sarajevu su ljudi bili shvatili da je problem matičnih brojeva za novorođenčad već bio rešen u FBiH privremenom odlukom Saveta ministara po modelu iz RS. Drugo, obolela devočica Belmina je dobila pasoš, takođe pre nego što je započelo protestno okupljanje pred Skupštinom BiH. Treće, broj okupljenih nije prešao pet stotina ljudi, što je daleko ispod kritične mase koja bi nekontrolisano krenula u proboj entitetskih granica oko Sarajeva. Četvrto, Sarajevo jeste formalno glavni grad, ali ga bar polovina populacije BiH ne doživljava kao svoju prestonicu iz koje bi se protesti po inerciji preneli i u nemuslimanske urbane centre. Peto, organizovani pokušaji da se preko pojedinih sajtova moblišu građani za izlazak na ulice u Banjaluci i Mostaru kako bi se osporile entitetske granice nije, naravno, naišla ni na kakav odziv u RS i HB. Šesto, specijalci RS su blagovremeno upućeni na linije razgraničenja oko Sarajeva kako bi obeshrabrili civilnu ofanzivu na susedno Istočno Sarajevo.

Tako su se na manifestaciji na marindvorskom trgu, koja je trebalo da postane svojevrsna repriza onih na trgovima Tahrir u Kairu i Taksim u Istanbulu, pored roditelja sa bebama u kolicima, okupili gotovo samo organizatori. Svoju malobrojnost su nadomestili agresivnošću, podržani istrajnim nečinjenjem federalne policije. Najmanje 12 sati u zgradi su prisilno držali ne samo stalno zaposlene službenike i zatečene poslanike, nego i brojne strance okupljene na međunarodnom skupu. I kada se očekivalo da će njihove ambasade u Sarajevu i OHR uputiti energičan zahtev federalnom ministarstvu unutrašnjih poslova da rastera nasilnike, Ambasada SAD se, naprotiv, založila za poštovanje prava građana da protestuju, a visoki predstavnik je došao da im obeća da će njihovi zahtevi biti razmotreni na sastanku PIK-a. U međuvremenu, srpski poslanici su opravdano strahovali da će postati prva meta bošnjačkog revolta, a stranci nisu bili ni svesni da su tako dugo ostali zatočeni u funkciji internacionalizacije iskonstruisanog lokalnog konflikta.

Iako se rušenje Miloševića na Trgu Republike u Beogradu 2000. pominje kao prva uspešna primena Šarpovog recepta za samooslobođenje, Sarajevo ima iskustva u organizovanju ovakvih priredbi još iz aprila 1992, pre masovnije upotrebe interneta i otkrića Fejsbuka, Tvitera i „teorije“ Džina Šarpa. U ovom istom, tada novoizgrađenom zdanju Skupštine socijalističke BiH, odnosno u njegovoj najvećoj sali, 6. aprila ’92. počelo je okupljanje građana protiv demokratski izabrane vlasti SDA – SDS – HDZ, koja se već bila posvađala oko budućnosti republike: ostanak u SFRJ ili secesija. Satima su se malobrojnoj publici obraćali manje-više anonimni govornici, ali je Radio Sarajevo vršio direktan prenos i pozivao građane da se pridruže. Već tokom poslepodneva, sala je popunjena, a do uveče je bilo tesno i u holu ispred, da bi do sutradan ujutro masa prekrila i čitav trg, na koji su u koloni stizali autobusi iz unutrašnjosti. Još noć ranije, skupu je pokušao da se obrati Izetbegović, ali se izviždan povukao, pa je otpala pretpostavka da je skriveni organizator SDA. Tog jutra su iz mase bili upućeni pozivi JNA, ali takođe bez odjeka, pa je otpala sumnja da iza svega stoje vojne službe. Najbolje je primljen poziv da se posle osvajanja zgrada Skupštine i Vlade krene i na zgradu Predsedništva BiH u centru grada, u kojoj više nije bilo srpskih predstavnika, ali baš tada i zbog toga došlo je do preokreta. Sa okolnih zgrada proradili su snajperi i pala je krv. Narod se mahom razbežao, ali neki su spremno uprli prstom na krov „Holidej ina“ i poveli „najhrabrije“ prema hotelu u kojem se nalazilo sedište SDS-a. Tek posle rata je bosanski specijalac Čegar u Slobodnoj Bosni posvedočio da su zapravo pucali muslimanski i hrvatski snajperisti sa UNIS-ovih tornjeva. Jasno je, dakle, ko je, kako i zašto pucnjima intervenisao na skup, ali ne i ko ga je izvorno organizovao i vodio do momenta preuzimanja od strane SDA i HDZ-a. Sve naknadne analize kažu da su iza parola „Za jedinstvenu i celovitu suverenu BiH“ stajali reformisani komunisti, stari majstori za „rad u masama i sa masama“.

Zašto je ovoga puta, povodom skupa na istom mestu sa sličnom parolom („Za BiH bez entiteta“), jedino Lagumdžija imao potrebu da se ogradi od sumnji da je skriveni organizator? Zašto je federalna SDP – SBB policija toliko kasnila sa intervencijom? Zašto je Mun podržao demonstrante? Zašto je Incko uvažio njihove zahteve? Čik pogodite!

(Pressrs.ba – Banja Luka)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *