Saterivanje u tor

Saterivanje u tor

24 maja 2013

Radoš BajićPiše: Radoš Bajić

Bez preterivanja, posle četrdeset godina bavljenja profesijom na točkovima – stvarno sam mislio da znam svaki kamen u Srbiji. Na početku glumačke karijere igrao sam svoju monodramu ,,Led” više od hiljadu puta u hladnim domovima kulture po najzabačenijim palankama i selima, a kasnije, snimao partizanske i ostale filmove kojekuda po najudaljenijim vrletima, gudurama i krajolicima. Verovao sam da mi je u zemlji u kojoj na tri livade nigde lada nema svaki krajičak poznat. Da nijedan pedalj Srbije – za koju je pesnik Tanasije Mladenović pevao da se neće umiriti više, a velika Desanka da je velika tajna – nije nepoznanica za mene. Priznajem postiđen – nisam znao, nisam bio svestan, ni pojma nisam imao da je Kosmaj toliko lep. I siguran sam da nisam jedini. Blagodet i lepota na kojoj bog nije žalio smeštena je u prvom prstenu od Beograda, da se malo na prste podigneš – video bi ga sa Slavije.

Za pola sata atraktivne vožnje koja odmara oči stiže se u Nemenikuće, čarobno šumadijsko selo u podnožju zeleno baršunaste planine, pre bih rekao – povećeg brda s pašnjacima, livadama, šljivicima i listopadnom šumom. Bistri izvori na svakom koraku, pitomina i mir u kojem udaljeni zvuk motorne testere liči na muziku. Ne znaš da li je lepše da vidiš, ili da čuješ božanstveni poj slavuja u čestrama bagrema u kasnom cvatu. Promrzli od neočekivano reske prolećne hladnoće, ispratili smo nekoliko noći snimajući  „Ravnu goru” i ponovo se uverili da je Srbija najlepša zemlja na svetu. Koliko su lepa svanuća na kosmajskim obroncima, kada uz bakarnu zoru koja nadire od Stiga i dalekog Dunava, preko moravske doline i Šumadije nadvlada magična svetlost sa bajkovitom slikom usnule Srbije – koja puni očni vid!

Tu, u tom raju, pre nekoliko nedelja sreo sam Milutina, domaćina, seljaka i čobanina velikog stada sa preko dvesta ovaca, jaganjaca, koza i jarića. Pristao je da nam za potrebe snimanja serije, ni po satu, ni po grlu – bez naknade dotera svoje stado u kadar. Realizujemo projekat od prvorazrednog nacionalnog značaja, a kamčimo i krpimo, natežemo se i dovijamo kao kad skupljamo ispred crkve. I, dok nas država ignoriše, gde god se pojavimo, narod nam širi ruku. Sa ambicijama da ispričamo priču o tragičnim i kobnim događajima koji su satrli srpski narod, raspolutili ga i ostavili ga bez slobode, i 1941, i mnogo godina kasnije – pomože nam Milutin sa Kosmaja, da makar pokažemo da je Srbija ona ista zemlja koju je od Turaka otimao veliki knjaz Miloš, da ima zdravu travu, lugove i žir, bistru vodu, ovce, koze i svinje. Sve što je potrebno da bude najbolje prirodno stanište za čoveka. Da živiš pa da ne pitaš dokle ćeš, nego onako, mirno i spokojno, srećno i dugovečno – kako je bog rekao…

Pristao je Milutin sve da nam pomogne, ali je tražio da mu ispričam: Šta mi to snimamo, o čemu se tu radi, o kome je reč i kakva je poslednja reč koju želimo da kažemo. Priznajem, stavio me je na muke… Rekao sam mu koliko sam mogao. Da pričamo priču o Srbiji u drugom ratu, da je u glavnoj ulozi narod, da ćemo videti Tita, ali i čiča Dražu… ,,Jer ćeš da prikažeš kako se za nas Srbe istorija ponavlja, kako nam u svakom veku malo, malo, pa pevaju istu pesmu – kako nas lome i krše, guše i savijaju kao mladu vrbu? Dokle više ucene i saterivanja u tor? Kao ja moje ovce – al, one su makar site, a na kakvom smo putu, pored ovolike dobrote i lepote – Srbi će skoro i da gladuju…!?” Tako priča Milutini udara me dlanom po ramenu, a ruka mu teška kao mesarski malj, a dlanovi rapavi kao gumeni bajlak od traktorske gume. Ali, pogled mu je bistar, oči plave i nemirne, mogu da skroziraju svakoga… ,,Moje ovce se malo ritaju kad ih saterujem u tor – a mi smo krotki kao pelcovana kokoš, sve mislimo – ne događa se to nama, nego nekom drugom. Video sam na televizoru – Kosovo moramo da damo, onakvu zemlju za neki datum, gde to ima. Neka ga njima datum – a nama nek vrate Kosovo. Ja školu nikakvu nemam – al nisam glup, a nisam ni ćorav.

Dok momci nameštaju kameru, reflektore i ostale skalamerije pričao mi je Milutin u hladu nabujalog oraha kako je na taljigama i sa dlanovima u džepovima izbegao sa Kosova, da su njegovi iz okoline Peći, da su njihova imanja bila na potezu prema Visokim Dečanima u kojima je pre više od sedam decenija kršten. Pričao mi je kako je kao dete čuvao stoku pored Bistrice i udarao klis sa vršnjacima Albancima, sve dok ne zabeli na Prokletijama koje su se natkvesile nad zelenom dolinom… ,,Da li im je Tito poklonio Kosovo to ne znam – ali, da im je držao red, to jeste. Imali smo vlast i državu, nisu smeli da šuknu…” kaže Milutin. Uveravao me je da još uvek sanja Metohiju, doduše – pre mnogo više, ali i sada, događa mu se da se probudi znojav i mokar, ko kad je u bačvu upao.

Pravio sam se da nisam video kako rapavim dlanovima zaklanja suzu u oku. Bolje da ne vidim, ono što sam video. Kamo sreće da nisam čuo – to što sam čuo. Otkako sam sreo Milutina – ne izlazi mi iz pameti. Da se čovek zapita, koliko tragičnih i pojedinačnih sudbina, koliko lomova i ličnih patnji ishodi iz usiljenog rukovanja u Briselu, pod nadzorom i paskom moćnih, koji tobože za naše dobro hoće da nas sateraju u tor. Onoliki i onakav kakav su njihovi planeri smislili za nas. I mi pritom moramo još i da se smejemo. U saterivanju u tor neposlušnih Srba upravo prednjače oni koji i u ,,Ravnoj gori” imaju presudnu ulogu. U prošlom veku su dva puta sa oružjem u rukama posećivali Srbiju. Uz rizik da budem optužen da sam protiv evropskih integracija – u ušima mi zvoni Milutinovo pitanje: Jel’ ti to oćeš da pokažeš kako se za nas Srbe istorija ponavlja?

(Politika)

 

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Veselin says:

    E, tako jeste, tako ce biti i svaka rec je na mestu. I sad, ko je taj koji bi trebalo da povede narod ka slobodi? E, pa dok se sam narod ne podigne, to bi trebalo da rade oni koje smo birali, da nam budu glava, da za nas misle i da misle na svoju zemlju.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *