Савa Ракочевић: Све сам истрпео само да бих сликао

Sava Rakočević: Sve sam istrpeo samo da bih slikao

20 jula 2017

SLIKAR i pesnik Sava Rakočević, sa stalnom adresom u Čikagu, ali i ateljeom u Beogradu, nije savladao nostalgiju koja ga je svakog proleća vraćala u grad svog školovanja i mladosti. Sreli smo se nedavno, u jednom beogradskom restoranu. Nije ga bilo pune tri godine.

– Voleo bih da se Beogradu još jednom vratim. Želeo bih da se još jednom pojavim, da napravim izložbu povodom šezdeset godina bavljenja slikarstvom. Verovatno godina ima više, ali šezdeset je lep broj – govori nam Rakočević. – Voleo bih da to doživim. Nadam se da ću izdržati.

Za to vreme, koliko nije bio u Srbiji, gotovo neprekidno je slikao. Kaže da je slika uradio više nego za trideset godina.

– Nešto me je teralo da radim – kaže Rakočević. – Slikao sam i pisao. Nastupila je neka nova faza u mom slikarstvu, koja ima kopču s prošlom. Sve je u mom slikarstvu povezano.

Rakočević uživa veliki ugled na svetskoj likovnoj sceni. Svoja dela predstavio je u najpoznatijim galerijama širom sveta – u Parizu, Moskvi, Čikagu, Njujorku… Kritičari za njega kažu da je majstor slike ili slikar pažljivo kontrolisane apstrakcije, kako ga je odredio Harold Hejdon, likovni kritičar češkog „San tajmsa“.

– Nikad nisam naslikao nešto apstraktno, iako su to mnogi govorili – kaže Rakočević. – Čim nešto ima oblik i formu, nije apstraktno. Lutao sam nekom svojom svešću dalje od Meseca i Sunca. Ne znam kuda mi je sve misao stizala, dok nisam video da postoje neke druge sile, da je svet pun dinamike i pokreta. Umetnik mora da prati svoju misao, svoje saznanje i svoj razvitak.

Rakočević objašnjava da postoje energije koje se nikad ne mogu uništiti, jer nemaju ni kraj ni početak.

– Istraživao sam primitivne umetnosti, a sada se pitam da li one uopšte postoje. Na primer, afričke maske, crteži po pećinama… Ponekad sam razmišljao da crnačka maska ima više sadržaja nego neka renesansna madona. Zamislite kad bismo mogli da otkrijemo šta je sve ta maska doživela i proživela, koje je sve tajne upila materija od koje je napravljena, šta je videla iz onih nebeskih zvezda…

Rakočević je razmišljao i o prvim zarezima iscrtanim u pećinama, o bizonu iz Altamire…

– Taj bizon je stvoren kad čovek nije znao šta je knjiga, opera ili muzika. Stvorilo ga je biće bez ikakvog opterećenja u mozgu. Iz njega je progovorila samo čista priroda, koja je dala bizonu iz Altamire snagu da nadživi sve kulture i traje kroz vreme. Svaka kultura, pa i renesansa, ograničena je, a bizon iz Altamire ide kroz vreme. Hteo sam tu energiju da unesem u svoju sliku i slikarstvo. I osećam – da nisam upisao školu, da nisam naučio da čitam i pišem, da me nisu pritiskale razne literature, religije i ideologije, moj mozak bi bio daleko čistiji i imao bih više konktakta s pravim istinama.

Otkriva nam da je u slikarstvo otišao iz poezije da ga ne bi razumeli šta govori. Poezijom se bavio još u gimnaziji, ali su mu zamerali da njegovi stihovi ne odgovaraju trenutku vremena i društva.

– Da govorim, bilo mi je uskraćeno. Kao gimnazijalac, 1949, bio sam isključen iz svih škola u državi. Kasnije sam se izborio da upišem Umetničku školu, ali su me i iz nje isterali.

U rodnoj Peći je zbog disidentskih stavova imao ozbiljnih problema, a Umetničku školu završio je u Skoplju.

– Naslikao sam karikature članova Politbiroa. To su bile strašne godine, samo me je spaslo to što nisam bio punoletan – seća se Rakočević. – Za jednu reč se gubila glava, a kamoli za ono što sam ja uradio. Karikature sam podelio drugovima, a na velikom crtaćem papiru nacrtao sam Josipa Broza sa šapkom, o vrat mu obesio kukasti krst i dole napisao: Čovek koji ima vrlo razvijene apetite.

Tu karikaturu sam zakačio na ulazu u sreski sud u Peći. Znalo se ko u gimnaziji najbolje crta. Po mene je došla Udba i krenula su saslušanja. Nisam se branio, mladost dozvoljava tu slobodu i neodgovornost. Interesantno je da to što sam onda mislio o Josipu Brozu, mislim i danas.

Rakočević kaže da je osećao da Broz nije prijatelj srpskog naroda.

– Bio je sve osim onog kakvim se predstavljao. Za vreme njegovog jugoslovenskog feuda više je uradio u korist Zapada nego ijedan drugi predsednik Evrope. Ne znam da li je još u Kući cveća ili u nekoj katedrali, to drugi znaju, ali ako su ovde u Beogradu njegovi posmrtni ostaci, on i dalje vlada ovim prostorom – mišljenje je Save Rakočevića.

U Ameriku je Rakočević otišao ubrzo posle završene akademije.

– Nisam otišao da bih bio slobodan, već zato što nisam imao slobodu u tadašnjoj Jugoslaviji – kaže Rakočević. – Nikome ko napusti svoju kuću nije lako. U samom početku po odlasku u Ameriku bilo mi je veoma teško. Za jednu noć potrošio sam ono malo novca što sam imao i sledećeg jutra osvanuo bez ijednog centa. Nikad neću da zaboravim to jutro. Bio sam srećan, lak što ništa nemam. Ni semenke. Ništa.

Ambiciozniji od mnogih, a i talentovaniji, Rakočević je reskirao.

– Mogao sam, jer sam mogao mnogo da trpim. Ničim se drugim nisam bavio osim slikarstvom. Ni u teškim situacijama – kaže on. – Nije me bilo sramota, nije mi bilo teško, ali da sam bilo šta drugo počeo, zapostavio bih slikarstvo. Sve sam istrpeo da bih slikao. Kad me pitaju može li da se živi od slikarstva, i u najtežim situacijama sam govorio da ne živim od slikarstva već za slikarstvo. I to su bile moja istina i moja snaga koje su me održale.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *