Savet Evrope – sjaj i beda

Tweet

Piše: Petar Iskenderov

Ovih dana pada značajan istorijski datum: pre 65 godina osnovana je jedna od najvažnijih opšteevropskih organizacija – Savet Evrope (SE). U nju je sada učlanjeno 47 zemalja, od kojih je 28 istovremeno i u Evropskoj uniji. Osim toga, značajan deo članica Saveta Evrope pripada i Severnoatlantskoj alijansi. Ta okolnost istovremeno umnogome uslovljava i slabost Saveta Evrope, jer ga pretvara u taoca geopolitičkih igara.

Međutim, prvi koraci „novorođenog“ Saveta Evrope kao da su bili proniknuti duhom pomirenja. Osnivačke dokumente organizacije je u Londonu 5.maja 1949.godine potpisalo deset država: Belgija, Danska, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Velika Britanija, Francuska i Švedska. Među njima nije bilo Nemačke, ali je pomirenje sa bivšim neprijateljem bilo proglašeno za jedan od osnovnih ciljeva Saveta Evrope. Nije slučajno za sedište SE određen Strazbur, francuski grad na granici sa Nemačkom, zbog koga su se ne jednom vodili ratovi.

Statut Saveta Evrope je za svoj glavni cilj proglasio „ostvarenje što tešnje veze među svojim članicama, u cilju zaštite i napredovanja ideala i principa koji predstavljaju zajedničko nasleđe, kao i pomaganje ekonomskog i socijalnog progresa članica“. Taj cilj je trebalo da se postigne „preko organa Saveta, razmatranjem pitanja od zajedničkog interesa, zaključivanjem sporazuma, zajedničkim delovanjem u ekonomskoj, socijalnoj, kulturnoj, naučnoj, pravnoj i administrativnoj sferi, kao i zaštitom i razvojem ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Tokom sledećih decenija taj cilj je formalno ostajao u centru pažnje Saveta Evrope, ali sa jednom vrlo bitnom karakteristikom: u navedenu organizaciju nisu primane zemlje socijalističkog bloka! Tako su one bile potpuno onemogućene da vode dijalog o pitanjima od značaja za celu Evropu. Osim toga, u uslovima suprotstavljenosti dva sistema, najvažnije poluge uticaja su se našle u rukama NATO-a, (koji je praktično formiran istovremeno sa Savetom Evrope), bez obzira što se radilo o zemljama Evrope. Ta okolnost je uslovila „drugostepenost“ i štetnost Saveta Evrope koji je postao institucionalna karika antisovjetske kampanje, inicirane od SAD i njenih zapadnoevropskih saveznica.

Izgledalo je kao da je devedesetih godina prošlog veka, učlanjenjem Rusije u Savet Evrope, za države Centralne i Istočne Evrope situacija počela da se menja. Ali, samo nakratko! Zaoštravanje globalne suprotstavljenosti početkom 21.veka Savet Evrope je vratilo u njegov prvobitni koordinacioni sistem, u kome su određene zapadne sile tu organizaciju koristile za sopstvene geopolitičke interese. Istovremeno se povećavao i unutrašnji konflikt među glavnim institucijama Saveta Evrope. Lideri evropskih država su, po pravilu, iskazivali sklonost za saradnju svih evropskih zemalja i prihvatanje Rusije za odgovarajuće procese, dok su redovni poslanici Parlamentarne skupštine Saveta Evrope uporno vežbali snaženje antiruske fobije.

Sadašnja situacija u vezi sa Ukrajinom je to potpuno potvrdila i ojačala. Reklo bi se da lideri Saveta Evrope pokušavaju da zauzmu objektivnu poziciju tako što, među drugima, kritikuju i kijevske vlasti. Tako predsednica Parlamentarne skupštine SE An Braser poziva „sve strane na deeskalaciju situacije, na prekidanje svih nasilničkih postupaka i poštovanje ženevskih sporazuma, posebno u delu koji se odnosi na razoružavanje nezakonitih oružanih formacija, koje trenutno deluju u Ukrajini“.

Istovremeno, Parlamentarna skupština SE donosi i rezolucije koje znače sankcionisanje, i u kojima se odgovornost za pomamu anarhije i nacionalizma u Ukrajini prebacuje na Rusiju. Jasno je da takva „epilepsija“, kada različiti rukovodeći centri daju naredbe koje se međusobno isključuju, još više diskredituje Savet Evrope.

Treba da se konstatuje još jedna karakteristika savremenog poslovanja Saveta Evrope. Pošto su se članice SE zanele igrajući geopolitičke bitke, ta organizacija je faktički niz vodu pustila goruće socijalno-ekonomske i ostale probleme iz sopstvenih redova. Njen generalni sekretar Turbjern Jagland je u svom poslednjem izveštaju bio prinuđen da prizna da u Evropi postoji „najkrupnija posle „hladnog rata“ kriza ljudskih prava“. U dokumentu se takođe konstatuje da „ozbiljna kršenja ljudskih prava, među kojima su korupcija, trgovina ljudima, rasizam i diskriminacija, i dalje postoje po čitavoj Evropi“.

Što se tiče efikasnosti antiruskih sankcija, za koje se zalaže Parlamentarna skupština SE, evo leporečivog svedočenja Krejga Erlama, čoveka iz sveta velikog biznisa, analitičara globalnih tržišta kompanije Alpari. On kaže: „Već smo videli koliko su pomenute sankcije neefikasne“, i ironično dodaje: „Ukoliko već sledećih nedelja ne vidimo nove, slične sankcije – investitori će biti sasvim zadovoljni…“ Sve u svemu: rečeno jasno, da jasnije ne može biti.

(Fondsk.ru)

Tweet