Савет Владимира Путина

Savet Vladimira Putina

12 aprila 2018

Piše: Nikola Vrzić

Skoro da bismo i mi Srbi, po uzoru na naše zapadne komšije, trebalo da zapevamo danke Dojčland. Ali ne zato što su nam Nemci podarili državu – nju, hvala Bogu, već imamo, a i sami smo se za nju izborili – već zato što bi mogli da nam pomognu da je sačuvamo. Time što su do kraja obelodanili svoje namere, a te bi njihove namere, tradicionalno, kod Srba morale da podstaknu nagon za samoodržanjem umesto za samouništenjem, koje bi predstavljalo neminovni nusproizvod eventualnog sprovođenja njihovih namera.

PORUKE IZ NEMAČKE

Šta nam, dakle, poručuju Nemci? Nakon što su nam, posredstvom svog ambasadora u Beogradu Aksela Ditmana, već poručili da ima da se saglasimo s ulaskom Republike Kosovo u Ujedinjene nacije, što će reći, zbogom zauvek, srce Srbije.

Nekolicina srpskih novinara, elem, dobila je priliku ovih dana da se sastane s nekolicinom članova nemačkog Bundestaga i imali su šta da čuju, a čuli su, u najkraćem, ono što su već mogli da pročitaju u „Pečatu“; da je spomenuti način rešavanja kosovskog pitanja samo deo šireg paket-aranžmana za Srbe i Srbiju, koji podrazumeva i ritualno a uz to i sasvim konkretno odricanje od Rusije. Uostalom, nismo bez razloga sve to nazvali ponudom za bezuslovnu kapitulaciju.

„Za Evropsku uniju je važna zajednička perspektiva, posebno u spoljnoj politici. Ne možete da sedite na dve stolice, ako tako mogu da kažem“, preneo je „Danas“ reči Torstena Fraja, poslanika Hrišćansko-demokratske unije (CDU) kancelarke Angele Merkel, uz to i člana dva odbora Bundestaga koji se smatraju nadležnim za naš slučaj, Odbora za spoljne poslove i Odbora za pitanja Evropske unije.

Slično će, samo za nijansu direktnije, to jest brutalnije, i Josip Juratović, poslanik nemačke Socijaldemokratske partije (SPD): „Ako neko želi u EU, onda mora da odluči. Ili će sarađivati sa Rusijom, ili sa EU. Ne može se sedeti na dve stolice.“

Ukupnu nemačku ponudu Srbiji sumirala je zapravo poslanica Levice Sevim Dagdelen, još prošle godine nakon što je, 25. januara, u Odboru za spoljne poslove Bundestaga održana debata o Zapadnom Balkanu. Preneo je tada „Dojče vele“ njene reči: „Očigledno se u koncept Savezne vlade ne uklapa da Srbija, kao kandidat za EU, bude blizak saveznik Rusije. U okviru pristupnih pregovora Vlada Nemačke priteže svoju stegu – Srbija se kroz ujednačavanje bezbednosne i spoljne politike sa politikom EU primorava na antiruski kurs. U to spada i navodna normalizacija odnosa sa Kosovom, koja bi trebalo da natera Srbiju da prizna nezavisnost pokrajine koja je proglašena protivno međunarodnom pravu.“

Odnosno, kako to povodom razgovora u Nemačkoj sad konstatuju „Večernje novosti“, „kosovsko pitanje nije najveća prepreka za Srbiju na stazi koja je vodi ka evropskoj porodici. Od definisanja srpske granice, Nemcima se kao veći izazov čini odnos naše zemlje prema Rusiji“.

I to je taj paket-aranžman o kome govorimo. Neće se uslovljavanja Srbije na njenom evropskom putu zaustaviti na pitanju Kosova, kao što se nisu zaustavila ni na pitanju saradnje s Haškim tribunalom kako su nas tada uveravali ako se još ko toga seća, nego će nas primorati i da prekinemo sve svoje veze s Rusijom.

A izgleda i sa Kinom jer, kako istom zgodom srpskim novinarima reče Patrik Keler, koordinator za spoljnu politiku i bezbednost u Fondaciji Konrad Adenauer, osim što su zabrinuti srpskom saradnjom s Rusijom, u Nemačkoj su „isto tako zabrinuti i zbog kineskog uticaja u Srbiji… Kina veoma očigledno pokušava da ima brojne bilateralne odnose sa pojedinim evropskim zemljama, umesto sa EU kao celinom, kako bi mogla da ih okreće jednu protiv druge“.

Čemu svi ovi zahtevi, od kosovskog do rusko/kineskog? O tome makar ne treba trošiti suviše reči jer je sve jasno; mera našeg prihvatanja tražene bezuslovne kapitulacije predstavlja meru potpunog zapadnog ovladavanja Zapadnim Balkanom, za šta je pak neophodno proterivanje svih drugih uticaja, od ruskog do kineskog. Eventualna kosovska kapitulacija Srbije predstavljala bi uvod u definitivno proterivanje Rusije s Balkana.

PUTINOVA PORUKA

Sve je ovo, naravno, potpuno jasno i Rusiji i njenom predsedniku Vladimiru Putinu. Koga je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, usred dramatičnih prošlonedeljnih događaja u Kosovskoj Mitrovici, kako je sam rekao, upitao za savet. (U vezi s ovim razgovorom Putina i Vučića, uzgred budi rečeno, beležimo i zanimljivu podudarnost koja teško da može da bude slučajna. Istog dana, naime, prošle srede, Vučić je razgovarao i sa predsednikom Belorusije Aleksandrom Lukašenkom, posle čega je, sudeći po hronologiji objavljivanja saopštenja za javnost, i Lukašenko razgovarao sa Putinom.)

Tek, kakav mu je savet Putin dao, od Vučića nažalost nismo čuli, zato što koleginica koja je pridržavala mikrofon pred Vučićem i TV kamerom nije našla za shodno da ga to pita. Osnovne obrise Putinovog saveta Vučiću, ipak, nije naročito teško naslutiti. Nalaze se u zvaničnom saopštenju Kremlja, i u rečima Sergeja Železnjaka, funkcionera Putinove „Jedinstvene Rusije“.

Predsednik Rusije, saopštio je Kremlj, „naglasio je da rešenje pitanja Kosova mora da bude zasnovano na potpunom poštovanju Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN“.

A Železnjak? Pri čemu se mora imati u vidu da nije reč o nebitnom funkcioneru Putinove partije – čije reči mogu, ali i ne moraju da održavaju stav zvanične Rusije – već o čoveku koji je ispred vladajuće partije, dakle, ispred Kremlja, dakle, samog Putina, zadužen za odnose sa prijateljskim političkim partijama širom Evrope. „Vladimirov emisar za Evropu“, opisala ga je torinska „Stampa“ primera radi, navodeći da je to „čovek u usponu u Putinovom krugu“. Železnjak je Putinova „osoba za kontakt“ s Pokretom pet zvezdica i Ligom za sever u Italiji, upravo on je potpisao sporazum o saradnji sa Slobodarskom partijom Austrije austrijskog vicekancelara Hajnc-Kristijana Štrahea… Najzad, i američki Radio Slobodna Evropa Sergeja Železnjaka naziva „portparolom ruskog uticaja na Balkanu“.

Imajući sve to u vidu, očigledno je da njegove reči imaju znatnu težinu, a u pogledu naše sadašnje situacije, on je rekao: „U ovoj situaciji trebalo bi se što pre udaljiti od iluzija da je moguće neko ’skoro kompromisno rešenje za Kosovo’, kao sledeći žrtveni korak u integracijama Srbije u Evropsku uniju. Srpski interesi na Kosovu i Metohiji“ – sada sledi najvažnije – „zahtevaju status ’dugoročno zamrznutog konflikta’ i nadzora na nivou Saveta bezbednosti, gde Rusija može da obezbedi političku, diplomatsku i drugu neophodnu podršku za našeg strateškog saveznika – Srbiju, za njenu bezbednost i teritorijalni integritet. Samo konsolidacija srpskog društva i naša efektivna strateška saradnja mogu da ohlade umove destruktivnih sila na Kosovu, opijenih ’američkom svemoći’, sprečiti eskalaciju sukoba i dati istinske garancije za sigurnost srpskog naroda u čitavom regionu.“

Ukratko, Putinov je savet Vučiću da se držimo Rezolucije 1244 i da nikuda ne žurimo.
Rešenje po meri Zapada: Nevladine organizacije u unutrašnjem dijalogu s predsednikom Vučićem

UNUTRAŠNJI DIJALOG S IZDAJNICIMA

Sasvim je drugačije savete – nimalo iznenađujuće, naravno – Aleksandar Vučić dobio ove subote kada se u okviru unutrašnjeg dijaloga sastao s predstavnicima nevladinog sektora u Srbiji okupljenim u Nacionalnom konventu o EU, notornim zastupnicima američkog/zapadnog/NATO interesa u Srbiji zato što su tako plaćeni.

„Kako ’Tanjug’ javlja“, glasi agencijska vest sa ovog skupa, „predstavnici Nacionalnog konventa o EU, koji okuplja preko 700 organizacija civilnog društva, protive se održavanju stanja zamrznutog konflikta na Kosmetu“.

„Treba iskoristiti ovaj trenutak“, citirana je Sonja Liht, predsednica Fonda za političku izuzetnost. I Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava JUKOM: „Zamrznuti odnos i status kvo nisu rešenje ukoliko želimo poboljšanje života Srba na Kosovu i Metohiji.“

A ponudu ovog sveta najbolje je sumirala Izabela Kisić iz Helsinškog odbora za ljudska prava Sonje Biserko: „Srbiji je u interesu da Kosovo uđe u EU i UN.“

Pametnom dosta, reklo bi se. S jedne strane Vladimir Putin, s druge Sonja Liht, Sonja Biserko i ostali njima slični kako god da se nazivaju.

Ali u čemu je razlika između zamrznutog i odmrznutog konflikta, pri čemu očigledno ne mislimo na njegovo agregatno stanje? U tome što su pobornici zamrznutog konflikta, od Putina nadalje, svesni da još nisu dovoljno snažni da bi našim protivnicima nametnuli naše rešenje, dok su pak ti naši protivnici podjednako svesni da nikada više neće biti dovoljno snažni da bi nama nametnuli svoje rešenje. Pa im se zato i žuri taman koliko se nama čeka.

VUČIĆEV ODGOVOR

A na sve to predsednik Srbije Aleksandar Vučić konstatuje/priznaje da se „najveći broj učesnika unutrašnjeg dijaloga o Kosovu zalagao za očuvanje statusa kvo i očuvanje zamrznutog konflikta i da čekamo neke bolje prilike“, ali da je on sam „protiv takvog rešenja“.

Znači li to da je, između preporuke Vladimira Putina i preporuke Sonje Liht izabrao Lihtovu i Sonju Biserko? Površna analiza ne može da izbegne ovakav zaključak.

A opet, ako već to bira, zašto bi pitao Putina za savet kad je unapred jasno kakav je stav predsednika Rusije, i još se javno hvalisao time što ga je pitao?

S tim u vezi, moguće je i tumačenje kudikamo vedrije od sumornog zaključka da je Vučić izabrao Lihtovu ispred Putina, i kaže da su ono o protivljenju zamrznutom konfliktu samo reči, a ne dela a pokoljenja djela sude, pri čemu treba imati u vidu i da Vučićeve reči – jer je on predsednik Srbije i jedini koji se tu uistinu pita, tako je naime narod izabrao – da Vučićeve reči imaju naročitu težinu i da bi njegovo javno zalaganje za zamrzavanje konflikta u suštini predstavljalo objavu da napuštamo dijalog. A ta nam vrsta zaoštravanja, u ovom trenutku, nije potrebna, to jest potrebno je da nastavimo da se pravimo da pregovaramo skoro koliko nam je neophodno da odbijemo svako ponuđeno rešenje koje nije u saglasnosti s našim državnim i nacionalnim interesima, onako kako je to upisano u Ustavu Republike Srbije.

Tako da onim Vučićevim rečima, uprkos položaju onoga ko ih je izgovorio, možda i ne treba pridavati preteranu pažnju.

Ako se pak na kraju pokaže da su te njegove reči, onako kako i deluju na prvi pogled, predstavljale najavu dramatičnog veleobrta (podsećamo, prošle nedelje Vučić je jasno rekao da kosovskim Albancima možemo da ponudimo samo ono što piše u srpskom ustavu, o predsedničkoj zakletvi i to na Miroslavljevom jevanđelju da i ne govorimo), pa, u tom će slučaju Vučić makar moći da računa na podršku onog nevladinog (polu)sveta i Saše Jankovića koji je, gostujući na kosovskoj televiziji, ove nedelje priznao da bi „prihvatio realnost“ i „ne bih sprečavao Kosovo u demokratskom razvoju, ne bih sprečavao Kosovo u članstvu u svim međunarodnim organizacijama“, što uključuje i Ujedinjene nacije. Čime se širom otvaraju vrata za ujedinjenje dve suverene članice UN, Kosova i Albanije, u „Veliku Albaniju“, što će reći da se, zalaganjem za ulazak Kosova u sve međunarodne organizacije, Saša Janković zapravo zalaže za stvaranje „Velike Albanije“. I to je sada, što se Saše Jankovića tiče, potpuno jasno. Ali da li se i Aleksandar Vučić zalaže za stvaranje „Velike Albanije“?!

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *