САВЕЗНИЦИ БИ НАМ ОПЕТ РАДО „ПОМОГЛИ“

SAVEZNICI BI NAM OPET RADO „POMOGLI“

18 februara 2024

Piše: Filip Rodić

Nedelja, 16. april 1944. godine počela je Beograđanima „gotovo kao i svaki drugi dan“ pošto su „već oguglali na zvuk sirene za vazdušnu opasnost koja je ratnih godina često odzvanjala okupiranim gradom“, pisao je svojevremeno Bi-Bi-Si na srpskom jeziku u tekstu o uskršnjem savezničkom bombardovanju Beograda.

Britanski medij prenosi priču istoričara Nikole Milikića, kustosa Istorijskog muzeja Srbije i unuka Mirjane Milikić, rođene Krstić, tada srednjoškolke i svedoka događaja. U Ulici Zeke Buljubaše, u zvezdarskom naselju Bulbulder, priča on, roditelji su spremali po kući, dok su se deca igrala napolju i kucala uskršnjim jajima. A onda se sve promenilo u trenutku: „Prema bakinom sećanju, bombarderi su se pojavili na nebu iz pravca opservatorije i Zvezdarske šume, a deca su navijala ‘Naši, naši!’.“



Lepa je ta dečja naivnost, ali i tragična, jer su ti „naši“, bombardujući Beograd od tog dana do 6. septembra u Beogradu, prema podacima do kojih je došao istoričar Mile Bjelajac, ubili između 2.271 i 4.000 civila, a ranili više od 5.000, među kojima je bilo i mnogo dece, poput ove s Bulbuldera. Ti saveznici koji su nas tada bombardovali radili su to za naše dobro, a ne iz svog interesa, naravno. To je bilo da bismo se mi oslobodili nacističkog jarma, a ne da bi oni vršili pritisak na Vermaht uoči invazije na Normandiju i tokom potonjih borbi u Francuskoj. To su radili uz asistenciju „domaćeg faktora“, onih koji su, možda, iskreno verovali da se bore za pravu stvar i za tu stvar bili spremni da svašta žrtvuju. Prema dokumentima do kojih je u Berlinu došla Smilja Avramov, instrukcije po kojim gradovima bombe treba da padaju davao je Josip Broz, odnosno partizanski Vrhovni štab. Prema izveštaju Radio Londona, Nikšić je, na primer, 8. aprila 1944. godine „bombardovan na traženje maršala Tita“.

Na ovu priču o „savezničkoj pomoći“ podsetila me je gotovo istovetna detinja naivnost koju sam uočio gledajući konferenciju za novinare „Proglasa“ na Dan državnosti Srbije, 15. februara, kod osobe kod koje bi se tako nešto najmanje očekivalo, jer je ne samo univerzitetski profesor nego je bila i rektor Univerziteta u Beogradu Ivanke Popović.

„Rezolucija koja je došla iz Evropskog parlamenta nije napad nego želja saveznika da nam pomogne“, rekla je ona. Sigurno je lepo kad te neko toliko voli, koliko oni vole taj Zapad.

Potpuno posvećeno i bezuslovno i bez svesti da se ovde radi o istoj racionalizaciji kao i kod maltretirane žene koja kaže da, kada je muž šamara, on nju ne napada nego joj nesebično pomaže da se prizove pameti.

Kad smo već kod istorijskih paralela i Ivanke Popović, tokom njenog kratkog izlaganja pojavila se još jedna, podjednako nezgodna. „Mislim da je naročito važna stvar za sve nas pojedince, pa i za državu kakva je vrednost zadate reči. Mislim da je zadata reč osnova toga kako se percipira jedna ličnost i osnova toga kako se percipira jedna država. Ako smo dobrovoljno ušli u postupak ulaženja u EU, znači da je to naše opredeljenje, ne vidim kako sada odjedanput dolazi do zamene teza da to više nije naš prijatelj nego naš eventualno protivnik, da ne kažem grublju reč“, kaže ona. I ja mislim da je (za)data reč vrlo važna stvar, ali naše „dobrovoljno“ opredeljenje za pristupanje EU me podseća na jedno drugo „dobrovoljno“ opredeljenje za pristupanje, ono Trojnom paktu od 25. marta 1941. I tada su neki govorili da je ustanak protiv toga bio „zamena teza“ i isticalo se da su Srbi 27. marta pogazili prethodno (za)datu reč i da zbog toga moraju biti kažnjeni.

Tada Direktivom 25, a sada rezolucijom EP.

Ivanka Popović je na toj konferenciji za novinare govorila i o navodnoj izbornoj krađi, rekavši kako je u izbornom procesu bilo pregršt „nečasnih dela, nečega što nije neophodno protivzakonito, ali ne znači da je ispravno“. To je učinila sedeći za istim stolom sa sudijom Miodragom Majićem i tužiteljkom Bojanom Savović, koji učešćem u kampanji „Proglasa“ možda nisu učinili ništa „nečasno“ (lepota je u oku posmatrača), ali izgleda da jesu nešto protivzakonito. Prema članu 31 Zakona o sudijama, sudija ne može biti „član političke stranke, niti politički delovati na drugi način“, a član 54 Zakona o javnom tužilaštvu zabranjuje „javno izražavanje političkih stavova i učestvovanje u javnim raspravama političkog karaktera“. Ako se zakon ne slaže s našim postupanjem, utoliko gore po zakon, da parafraziramo Hegela.

Kad smo već kod sudije Majića, moram skrenuti pažnju i na njegovu misao o stranom mešanju u naša unutrašnja pitanja iznetu na istom „iventu“: „Mi sami prizivamo tutora sa strane, jer kažu vi niste sposobni iz ovog ili onog razloga da rešavate svoje stvari, a pošto želite da budete deo civilizovane porodice, mi moramo da vam kažemo to se tako radi u civilizovanim sredinama. Ja nisam srećan što ova stvar izlazi pred međunarodne institucije ne zato što ih smatram neprijateljima i onim setom floskula koje se ovde izgovaraju, već zato što je to za mene još jedna potvrda da mi nismo sposobni da svoje državne poslove rešavamo. I kada niste sposobni da svoje državne poslove rešavate, onda imate nekoga sa strane ko dođe i to vam objašnjava.“ Ima li uopšte potrebe da objašnjavam koliko je ovo nakaradno? Dobro je dok je potrebno samo da ti neko sa strane objašnjava, a ne da te bombarduje, jer si necivilizovan. Ali ne brinite, kad bi se čak i to desilo, (opet) bi nas bombardovali „naši“ i „civilizovani“, a to onda, valjda, ne boli toliko.

(Novosti)

KOMENTARI



5 komentara

  1. Kovino glodar dr. emeritus says:

    Naši saveznici-amerikanci, englezi i francuzi...šta bismo bez njih ? 😁 Plus braća oko nas... Stvarno smo srećni🤣

  2. Kosovac says:

    Poštovani Filip Rodić, i ja tako mislim i kažem. Podsećam da je ova sirovina „profesor“ Ivanka Popović još dok je bila dekan, učestvovala u kriminalnoj radnji predajući ključeve svoje kancelarije nekoj „grupi“ studenata koji su uzurpirali kancelariju svog dekana, takođe prepoznatljivo po krivičnom zakonu Srbije. I šta biva tada? Ništa, srpska vlast, nadležni, nisu imali tri čiste da pokrenu postupak. Samo bi jedna mala istraga milicije za visokotehnološki kriminal prikupila dovoljno dokaza da ovoj „kriminalkinji“ uskrati dozvolu za bavljenje profesorskog zanata. A onu studentsku bagru primereno kazni oduzimajući im zaradu koju su prihodovali donacijom stranih obaveštajnih organizacija. Ali ne, srpska vrhovna vlast se od nekoga plaši da pokrene akciju odbrane države od evropskih mangupa i srpskih gnjida intelektualnih varalica, koji nagrizaju i razjedaju srpski suverenitet. Fol vrhovna srpska vlast se plaši od bombardovanja i sankcija, a ustvari se plaši od toga da joj Evropska Unija ne uskrati njene slatke korupcijske fondove.

    • Jedan tamo, ne znaš ga ti... says:

      🐃 kosovarsko, vokativ glasi "Filip-E! Rodić-U!". Stoti put objašnjavam i - ništa. Mučeš i ričeš ovuda svoje seljačke nebuloze na svom volovskom jeziku. Stvarno, kako Dinki reče, najbolje bi bilo da odeš i obesiš se.

  3. Petrovgrad says:

    Kad budemo saznali zašto su nas bombardovali, tada će nam biti sve jasno. Bombardovali su nas na zahtev vrhovnog štama NOB-a. Ko je sve činio vrhovni štam to smo učili u osnovnoj školi (J.Broz, A.Ranković, S.Krcun, K.Popović, M.Đilas,.......) Zašto su bombardovani gradovi u Srbiji i Crnoj Gori, kad su nemačke snage bile skoncetrisane pravac Zagreb-Ljubljana. Nemci su se mnogo pre toga povukli iz bombardovanih gradova. Odgovor je jasan. Nije bio cilj da se bombarduju nemačke snage, jer ih nije bilo. Trebalo je bombardovati Srbe po gradovima u kojima su vlast držali uglavnom Nedićevci, Ljotićevci, delimično Četnici jednostavno rečeno antikomunisti. Srbi nisu prihvatali komunizam, i zato su dobili bombe od komunista. Srbi su najviše stradali od vlasti NDH, i komunističkog pokreta. Ti što prizivaju pomoć od saveznika od 1999 pa nadalje su deca komunista.Potomci titinih genarala i zlikovaca. Šta je bio otac Vuka Draškovića, Sonje Biserko, Nataše Kandić, Zoje garave.

  4. Jedan tamo, ne znaš ga ti... says:

    I slepcu bi postalo jasno šta je komunizam i čime su sve komunjare "zadužile" srpski narod. Patološka mržnja belosvetskih hohštaplera prema nama na svakom koraku je ispoljavana tako da time nismo iznenađeni. Pogubno je ne izvući pouke.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *