SAZNAJTE: Ko je zapravo bio dr. Ibrahim Rugova (1944−2006)?

SAZNAJTE: Ko je zapravo bio dr. Ibrahim Rugova (1944−2006)?

11 novembra 2014

pict_20081028PHT40768Bivši političko-nacionalni vođa Šiptara sa Kosova i Metohije, Dr. Ibrahim Rugova, inače na Zapadu, kao i od svojih pristalica, svojevremeno nazivan „Gandijem sa Balkana“, rođen je 2. decembra 1944. g. na KosMetu u porodici koja je deo šireg Keljmendi klana koji se, inače, između ostalog, „proslavio“ 3. septembra 1987. g. masakrom vojnika JNA u paraćinskoj kasarni.

Da se potsetimo, tom prilikom je Aziz Keljmendi (iz Dušanova) iz automatskog oružja ubio četiri regruta JNA i ranio još petoricu u paraćinskoj kasarni „Branko Krsmanović“ (Niška armijska oblast) što je imalo direktnu političku posledicu da se prestane sa slanjem Šiptara na odsluženje vojnog roka gde su dobijali besplatnu obuku u rukovanju oružjem za kasnije učkovanje po KosMetu 1995−1999. g. Inače je sam Azis Keljmendi primljen na odsluženje vojnog roka sa čistim kartonom iako je učestvovao u antidržavnim demonstracijama na KosMetu 1981. g. za stvaranje Velike Šipnije što odlično dočarava sliku već tada propale JNA i čitave prečansko-partizanske Titoslavije.

Ko je stvarno bio dr. Ibrahim Rugova – „Balkanski Gandi“?

U Rugovinim prozapadnim i „prodemokratskim“ životopisima, koji su pravljeni za jednokratnu NATO upotrebu, nećete naći podatak da su partizani austrougarskog kaplara Josipa Broza Tita tretirali Rugovinog oca (Uke Rugovu) i dedu po ocu (Ruste Rugovu) kao nacističke kolaboracioniste, što su obojica to i bili, i da su stoga i streljani još pre završetka samog rata (u januaru 1945. g.). Dakle, ukoliko titoistički komunistički izvori i zvanična oznaško-udbovska propaganda tvrdi da su određene ličnosti iz perioda Drugog svetskog rata sa prostora Jugoslavije nesrpske etničke provenijencije sarađivali sa „nacističkim okupatorima“ postoji ogromna verovatnoća da je ovakvo propagandno tvrđenje u suštini i bila puka realna istina. Sličan je slučaj bio i sa dr. Franjom Tuđmanom, bivšim komunističkim partizanom i predsednikom „demokratske“ Hrvatske, za koga sama komunistička literatura potvrđuje da je prva četiri meseca rata 1941. g. proveo u ustaškim formacijama Hrvata Anta Pavelića pre nego što je prešao u partizane drugog Hrvata Josipa Broza Tita.

U svakom slučaju, Ibrahim Rugova je dolazio iz klasičnog balkanskog seljačkog okruženja orijentalno-patrijarhalnog tipa (takozvane “balkanske vukojebine” iz kojih su isplivavali i Brozovi partizani) i, kao i mnogi drugi iz bivše Jugoslavije nakon 1945. g., iskoristio je mogućnosti titoističkog režima za besplatno (masovno kvazi)školovanje i obrazovanje sve do najvišeg nivoa (koje je u kosmetskom slučaju finansirala skraćena i osakaćena prečansko-avnojevska Republika Srbija, tj. “Brozov pašaluk”) kao i da zahvaljujući tome doživi značajan uspon kako na društvenoj tako i na političkog lestvici (kao i mnogi Brozovi saborci i njihovi potomci iz raznih ličkih, banijskih, kordunaških, krajiških i ostalih prekodrinskih divizija iz “balkanskih vukojebina”).

Ovom prilikom se nećemo baviti kritičkom analizom kvalitativne “razine” ovakve vrste masovne besplatne “naobrazbe” na prostorima obećane Brozove „vukojebarske“ države pogotovo na KosMetu u doba jugoslovenskog samoupravnog socijalizma. Tako je Ibrahim Rugova završio osnovnu školu u Istoku, a srednju školu u Peći 1967. g. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini na odseku za „Albanske studije“ studira do 1971. g. kada je i diplomirao. U međuvremenu, godine 1968. učestvuje u šiptarskom protestu na KosMetu čiji su osnovni zahtevi bili da se KosMet ustavno proglasi sedmom jugoslovenskom republikom kao nacionalnom državom Šiptara u Jugoslaviji, ali je bilo i zahteva da se ova južna pokrajina Republike Srbije otcepi od nje i pripoji susednoj Šipniji onako kako su se još 1945. g. dogovorili Josip Broz Tito i Enver Hodža. Godine 1976. i 1977. Rugova studira na Pariskom univerzitetu. Doktorirao je na istom 1984. g. Vrativši se na KosMet najpre je radio kao nastavnik da bi kasnije bio izabran za predsednika „Društva književnika Kosova“ koje je očito bilo odelito od „Društva književnika Srbije“ kao što je u to vreme i prištinska „Akademija nauka i umetnosti Kosova“ bila odelita od beogradske SANU.

Na Zapadu je Ibrahim Rugova vizuelno ostao prepoznatljiv po svilenom šalu vezanom oko vrata bez obzira na godišnje doba, društveno-političke situacije u kojima se nalazio kao i na okruženje u kome je bio, a nije ga skidao čak ni za vreme ručkova ili večera sa stranim diplomatama i političarima. Na Zapadu je ostao tako upamćen kao jedan od boraca za „pravednu“ višedecenijsku borbu kosmetskih Šiptara za svoja nacionalno-manjinska prava bez obzira na realnu činjenicu da su, ako je tada (po Ustavu iz 1974. g. pa sve do 1989. g.) iko na čitavom svetu kao etnička manjina imao sva moguća i nemoguća manjinska prava, teritorijalno-političke privilegije i etno-kulturološke povlastice, to bili upravo Šiptari na KosMetu (Srbi u Hrvatskoj su o takvim manjinskim pravima mogli samo da sanjaju).

Formalno vođa građanskog nacionalnog pokreta Šiptara na KosMetu, Ibrahim Rugova je u stvari već u julu 1990. g. pokazao svoje pravo lice i suštinu tog pokreta koji je stajao iza njega („Demokratske lige Kosova“ (DLK), osnovane 1989. g.) kada je izdao „Proklamaciju o nezavisnosti Kosova“ kao i kada je dve godine kasnije bio izabran za prvog „predsednika“ tzv. „Republike Kosova“. Mora se napomenuti da je svaki šiptarski nacionalističko-separatistički pokret bio i ostao u suštini islamski pa tako i ovaj predvođen od strane Ibrahima Rugove što se jasno pokazalo upravo nakon okupacije KosMeta od strane NATO pakta 1999. g. pa sve do danas kada je izgrađeno na KosMetu više novih džamija i srušeno više hrišćanskih (srpskih) bogomolja nego za 457 godina otomanske okupacije (1455−1912. g.).

Dakle, balkanski Gandi sa svilenim šalom oko vrata u stvari prekraja političko-državne granice u Evropi!

Vlasti države Srbije su povodom ove veleizdaje reagovale u skladu sa svim međunarodnim propisima i domaćim zakonima, isto kao što bi reagovale i SAD, Francuska, Italija, Švedska ili Kina, ili kao što je već reagovala u sličnoj situaciji Turska (kada je uhapsila vođu kurdske separatističke PKK Očelana), pa je od 120 članova legalno raspuštenog „Parlamenta Kosova“ pohapšeno njih 112 kao i 6 članova tzv. „Vlade Kosova“. Treba napomenuti i to da je u ovom trenutku samoproglašena tzv. „nezavisnost Kosova“ ostala bez ikakve međunarodne podrške, i to u doba „diktatora“ Slobodana Miloševića, ali je „demokratski“ Zapad priznao isto tako samoproglašenu „nezavisnost Kosova“ februara 2008. g. i to u vreme „prozapadnog demokrate“ Borisa Tadića – tipičnog klijenta, marionete, potrčka i poltrona (Zapada).

Moramo se na ovom mestu osvrnuti i na činjenicu da je u zapadnim medijima politika (Miloševićevog) Beograda prema Šiptarima na KosMetu u 1990.-im okarakterisana kao „diktatorska i opresivna“ obzirom da je „Šiptarima na Kosovu ukinuta autonomija“. Ovde se radi, međutim, o notornoj propagandnoj laži jer je Šiptarima na KosMetu ukinuta samo političko-teritorijalna autonomija (tj. po Ustavu iz 1974. g. faktička državna nezavisnost) pod čijim okriljem je vršeno etničko čišćenje srpskog življa u ovoj provinciji sve do 1989. g.

Mnoge nacionalne manjine u Evropi i svetu bi danas bile prezadovoljne nivoom etno-kulturološke autonomije koju su Šiptari na Kosmetu uživali čak i u 1990.-im godinama, a prvenstveno Rusi u Estoniji i Letoniji, ali i npr. raznorazne manjine u Šipniji, a o Kurdima u Turskoj i da ne govorimo obzirom da kao takvi nisu čak ni priznati da postoje. Ili drugim rečima, mnoge današnje „demokratske“ države i u Evropi (uključujući i Evropsku Uniju) i na svetu mogu da studiraju slučaj kosmetske autonomije iz „Miloševićevih“ 1990.-ih godina kao uzor koji se može primeniti i u njihovim slučajevima, a pre svega u Francuskoj, Švedskoj, Šipniji ili Turskoj. Ova poslednja je već pre pedeset godina podnela zvaničnu kandidaturu za članstvo u Evropskoj Uniji a dobila status kandidata 1999. g. kao nagradu za nepoštovanje prava nacionalnih manjina, asililaciju Kurda i vojnu okupaciju 40% državne teritorije Republike Kipar još 1974. g.

Elem, 1990.-ih godina na kosmetsku scenu stupa notorna teroristička organizacija tipa Al-Kaide, Hamasa, IRE, ETE ili Hezbolaha – tzv. „Oslobodilačka vojska Kosova“ (UÇK). Zanimljivo je da se u ovim novim „terorističkim“ kosmetskim uslovima Rugova zvanično denuncirao od aktivnosti UÇK, ali iz razloga što je javno smatrao da je ova paramilitarna organizacija „izum srpske tajne službe“, a ne stoga što su pripadnici ove organizacije izvodili teroristička dejstva kako protiv regularnih i legitimnih policijskih snaga države Srbije tako i protiv lokalnog srpskog življa, ali i protiv lokalnih etničkih Šiptara koji su bili lojalni državi Srbiji koja je za njih bila zapadni put ka Evropi za razliku od Velike Šipnije kao autostrade ka otomanskoj Anadoliji. Kako, inače, „demokratski“ Zapad reaguje na akcije ovakvih terorističkih organizacija može se videti na primerima izraelske regularne armije u Palestini i naročito Bejrutu ili NATO snaga u Iraku ili Avganistanu.

U to vreme se od strane Rugovine političke organizacije osnivaju i deluju podzemni „Parlament Kosova“ i „Vlada Kosova“ čiji je tzv. premijer/kancelar bio Bujar Bukoši koji je „predsednikovao“ ovom fantomskom kosovskom vladom iz Nemačke, a koja je finansijsku podršku dobijala od šiptarske gastarbajterske emigracije. Ovu vladu je jedino priznala susedna Šipnija (ili u Evropi poznata kao Albanija). U mnogim drugim sličnim slučajevima na svetu bi se sa državama koje bi priznale samoproklamovanu nezavisnost nekog vašeg državnog regiona prekidali diplomatski odnosi ako ne i objavljivali ratovi. Tako je npr. Gruzija prekinula diplomatske odnose sa Rusijom 2008. g. kada je Moskva priznala samoproglašenu nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, ali iz nekog „neobjašnjivog razloga“ niti je Crnogorac Milošević prekinuo diplomatske odnose sa Šipnijom (ili bilo kojom drugom državom) kada je ova 1990.-ih godina priznala samoproklamovanu nezavisnost Prištine niti je to uradio Boris Tadić nakon 17. februara 2008.g.

Godine 1999. u toku NATO agresije na Federativnu Republiku Jugoslaviju Rugova je nastupio na državnoj televiziji Republike Srbije zajedno sa njenim uveženim iz Crne Gore predsednikom Slobodanom Miloševićem (vrlo verovatno se rodio u crnogorskoj „vukojebini“ Ljevoj Rijeci a ne u Požarevcu) i patrijarhom Srpske pravoslavne crkve gospodinom Pavlom kako bi zvanično kritikovao bombardovanje i razaranja koje ono donosi, ali je ubrzo iz zemlje emigrirao u Italiju i tako u stvari pokazao da prećutno odobrava agresiju radi otcepljenja KosMeta od Srbije i kasnijeg stvaranja Velike Šipnije upravo kako je to 1997. g. neposredno pred kosmetski rat 1998. g. javno i proklamovao kao politički cilj svoje DLK. Nešto slično je uradio i dr. Zoran Đinđić, koji se sklonio za vreme iste te agresije 1999. g. u Crnu Goru i javno u svojim intervjuima zapadnim medijima pozivao NATO bombardere da dovrše posao do kraja (kako bi on hercegbosanski „demokrata“ došao na vlast nakon „diktatora“ Miloševića u njima tuđoj zemlji Srbiji).

Inače, za vreme genocidno-bombaške operacije „Milosrdni anđeo“ ispostavilo se kao netačna prvobitna informacija koja se vukla po zapadnim medijima da je porodična kuća Ibrahima Rugove sravnjena sa zemljom od strane Jugoslovenske armije još krajem marta meseca. Kuća je naime do kraja bombardovanja ostala netaknuta i u nju se Rugova i vratio nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma juna 1999. g. isto kao što se u (tuđu) zemlju vratio i dr. Zoran Đinđić da na kraju završi kao Abraham Linkoln.

Za razliku od zvaničnih političkih lidera terorističke UÇK tipa Hašima Tačija, Rugova je čitavih 1990.-ih godina uspevao da sebe pretstavi na „demokratskom“ Zapadu kao pristalica pasivnog otpora Miloševićevom režimu tipa Mahatme Gandija (1869. g.−1948. g.) u Indiji za vreme britanske kolonijalne uprave. Ono što je najbitnije od svega po pitanju odnosa u trouglu UÇK-Beograd-Rugova 1990.-ih godina je činjenica da je Zapad bar zvanično u medijima prihvatio „self-image“ dr. Ibrahima Rugove kao suparnika i protivnika UÇK i njihovih terorističkih metoda borbe za otcepljenje južne pokrajine Srbije od svoje prirodne matice. Tako je Rugova u 1998.-oj godini bio ponovo izabran za “predsednika” Kosova, ali što je još bitnije, dobio je od strane „Evropskog“ parlamenta (tj. parlamenta samo Evropske Unije, ali ne i čitave Evrope pa shodno tome ne i Norveške, Švajcarske, Lihtenštajna, Andore…) “Saharovljevu nagradu za slobodu misli” i tako postao legalizovan „freedom fighter“ od strane Brisela i Zapada.

Dr. Ibrahim Rugova je kao književnik, tj. ljubitelj lepih i nevinih umetnosti, uživao imidž na Zapadu kao lider jednog miroljubivog i nenasilnog nacionalno-političkog pokreta i to sve za razliku od UÇK terorističke gerile (inače u potpunosti propisno uniformisanoj i do zuba naoružanoj). Međutim ono što se malo zna je činjenica da je Rugovina stranka DLK imala svoju sopstvenu oružanu formaciju pod imenom „Bezbednost za domovinu“ i da ju je sam Rugova lično organizovao. Postoje indicije da su pripadnici ove Rugovine partijske vojske (tipa Paraginog HOS-a) bili umešani u napade na izdavača prištinskog liberalnog dnevnika „Koha Ditore“. Njihova žrtva je bio i ured Vetona Suroija koji je kritikovao čitavu DLK kao partiju koja se silom obračunava sa svojim političkim neistomišljenicima.

Da se DLK preko svog vojnog krila „Bezbednosti za domovinu“ bavila terorističkim aktivnostima u vreme „Slobinih devedesetih“ svedoči i podebeo dosije predat UNMIK-u početkom 2005. g. od strane notornog teroriste Hašima Tačija (čija je UÇK 1998. g. sekla glave srpskim civilima i sa tako odsečenim glavama se i fotografisala u selu Klečki u Metohiji, a između ostalog organizovala i pravi krematorijum za Srbe u tom istom selu), ali Rugovinog političkog protivnika koji je (vrlo verovatno baš Tači) organizovao atentat na Rugovu kao tzv. „predsednika Kosova“ 15. marta 2005. g. Kako je pisao nemački (iz Hamburga) vodeći politički nedeljnik Der Spiegel u broju 22.-om iz 2005. g., u ovom Tačijevom dosijeu su navedeni konkretni primeri sa dokazima da je Rugovina DLK naručivala ubistva (čiji su organizatori verovatno bili pripadnici Rugovine „Bezbednosti za domovinu“) kao i dokazi da se DLK bavila iznuđivanjem novca u svrhe finansiranja partijske delatnosti.

Na kraju se mora napomenuti i neoboriva činjenica da se etničko čišćenje Srba u toku tzv. Martovskog pogroma, tj. „Kosmetskih kristalnih dana i noći“ od 17.-og do 19.-og marta 2004. g., a izvedenog u klasičnom stilu nacističke antisemitske Kristallnacht operacije (9. novembra 1938. g. i narednih dana), odigralo upravo za vreme „predsedničkog“ mandata Ibrahima Rugove (koji je bio tzv. „predsednik Kosova“ od 4. marta 2002. g. do 21. januara 2006. g.). Da se potsetimo da je tom prilikom „proterano preko 4000 Srba, zapaljeno preko 800 srpskih domova i razrušeno ili teško oštećeno 35 pravoslavnih hramova i spomenika kulture“.

Međutim, tadašnji „predsednik Kosova“ sa svilenim šalom oko vrata ne samo da nije nakon ove trodnevne kristalne noći podneo ostavku (što bi uradili mnogi pravi predsednici nekih istinskih država koji nisu prošli sistem titoističkog besplatnog i masovnog školovanja za „vukojebače“ i koji ne vode poreklo od očeva i dedova koji su sarađivali sa nacistima u Drugom svetskom ratu), već nije ni osudio na pravi način ovakvo divljanje svojih etničkih sugrađana.

NAPOMENE UZ TEKST:

1. Tom prilikom su ubijeni na spavanju Safet Dudaković, Srđan Simić, Goran Begić i Hazim Džananović.

2. Njega je na odsluženje vojnog roka u Leskovac 19. septembra 1986. g. poslao Hisni Rugova, sekretar za Opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu u Prizrenu – dakle plemenski rođak Ibrahima Rugove. U njegovom vojnom kartonu sa kojim je stigao u leskovačku kasarnu (iz koje je kasnije prekomandovan za Paraćin) nije bilo ničeg sumnjivog zapisano jer u Lipljanu, gde je Keljmendi vođen kao vojni obveznik, nije ništa uneto iako je čitava familija Keljmendi bila dovoljno poznata državnim organima bezbednosti kao neprijateljska. Azis je 1984. g. bio osuđen na 15 dana zatvora jer je pokušao da prebegne u susednu Šipniju, dok je njegov brat Idriz takođe proveo 15 dana u zatvoru jer je 1981. g. uhvaćen kako ispisuje neprijateljske natpise. Obojica su osuđena na tako male kazne jer su tada bili maloletnici. Međutim, najveće iznenađenje je činjenica da je ubica Azis Keljmendi bio član SKJ kada je izvršio teroristički akt u paraćinskoj kasarni, a članom partije je postao 22. decembra 1984. g., dakle na zvanični rođendan armije u koju je pucao tri godine kasnije (član iste SKJ partije je u ovo vreme bio i dr. Vojislav Šešelj). Nije nimalo isključeno da je Keljmendijev zločin bio unapred isplaniran od strane pokrajinskih partijskih struktura preko kojih se neometano i uvukao u redove JNA.

3. Jevrem Damnjanović, Kosovska Golgota. Specijalno izdanje, br. 7, Beograd, 22. oktobar 1988, Politika Intervju, str. 58.

4. O Josipu Brozu Titu, videti jednu od najnovijih biografija: Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I−II, Beograd: Laguna, 2013. Koliko je stvarno bilo Tita, bideti u: Vladan Dinić, Tito (ni)je Tito. Konačna istina, Beograd: NAVMARK doo, 2013.

5. Iz ovakve jedne klasične „balkanske vukojebine“ (konkretno istočnohercegovačke) je bila i, na primer, većina pripadnika Mlade Bosne, ili njihovih ideologa kao što je to bio školski primer sa Vladimirom Gaćinovićem (1890−1917. g.) rodom iz sela Kačanj kod Bileće – sina srpskog pravoslavnog sveštenika (Misha Glenny,The Balkans: Nationalism, War and the Great Powers, 1804−1999, New York: Viking, 1999, str. 293−297).

6. O Brozovoj partizanskoj „obećanoj zemlji“ – Titoslaviji, videti u: Aleks N. Dragnić, Titova obećana zemlja Jugoslavija, Beograd: Čigoja štampa, 2004.

7. Jevtić M., „Islamska suština albanskog secesionizma i kulturno nasleđe Srba“, Nacionalni interest, Vol. 17, No. 2, 2013, str. 231−252.

8. O Kosovu i Metohiji u srpskoj istoriji videti u (Radovan Samardžić i drugi, Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji, Beograd: Srpska književna zadruga, 1989). O istoriji srpsko-šiptarskih odnosa na Kosovu i Metohiji videti u (Dušan T. Bataković, Kosovo i Metohija u srpsko-arbanaškim odnosima, Beograd: Čigoja štampa, 2006).

9. Paralele radi, da se potsetimo da je Američki građanski rat 1861. g.−1865. g. otpočeo ratnim operacijama federalističkog Severa protiv secesionističkog Juga obzirom da federalna vlada u Vašingtonu nije dozvolila da se od ostatka jedinstvene države otcepe južne savezne države na osnovu prava na samoopredeljenje do otcepljenja – prava koje su jedanaest južnih država iskoristile i proglasile nezavisnost na osnovu svog sopstvenog tumačenja, tj. interpretacije, Ustava SAD-a kao i tzv. „prirodnog“ prava. Tih jedanaest otcepljenih država su formirale nezavisnu Konfederaciju sa glavnim gradom Ričmondom u Virdžiniji i svojim predsednikom Džefersonom Dejvisom. Kako bi oslabio ratne pozicije Konfederacije predsednik Unije Jevrejin Abraham Linkoln je izdao Proklamaciju o emancipaciji robova, ali koja je važila samo za Jug. Za vreme ovog rata su mnogi gradovi na Jugu bili spaljeni i srušeni od strane federalne armije Severa, a veliki broj građana Juga je otišao u izbeglištvo napustivši svoje domove enormno pateći od nedostatka prehrambenih proizvoda jer su vojnici Severa uništavali letinu na Jugu. Linkoln je na kraju 14. aprila 1865. g. bio ubijen u atentatu u Ford pozorištu u Vašingtonu od strane pristalice Juga Džona Vilksa Buta (Henri Bemford Parks, Istorija Sjedinjenih Američkih Država, Beograd: Rad, 1986, str. 367−391; Oxford Guide to British and American Culture for learners of English, Oxford-New York: Oxford University Press, 2005, str. 88). Dakle, tako to rade zapadne „demokratije“ kad se od njenih državnih teritorija otcepljuju pojedine provincije bez dozvole centralne vlade.

10. Ovu autonomiju su Šiptarima na Kosovu i Metohiji dali  komunisti koji su za vreme Hladnog rata od strane Zapada predstavljani kao antidemokrate, ugnjetači, imperijalisti i kršioci osnovnih ljudskih prava u Jugoslaviji. Ti isti titoistički jugo-komunisti su doneli Odluku o privremenoj (u stvari stalnoj) zabrani povratka naseljenika (tj. Srba i „Crnogoraca“) na Kosovo i Metohiju, a koji su odatle prognani za vreme Musolinijeve i kasnije Hitlerove Velike Šipnije, 1941−1945. g. Ova Odluka tzv. „Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije“ o legalizaciji šiptarskog etničkog čišćenja u prethodne četiri godine kada je sa KosMeta proterano oko 100.000 Srba i „Crnogoraca“, a pobijeno oko 20.000 je zvanično objavljena u titoističkom Službenom listu Demokratske federativne Jugoslavije 16. marta 1945. g., dakle još pre faktičkog i zvaničnog završetka Drugog svetskog rata, a u jeku šiptarske „kontrarevolucije“ za produžetak bivstvovanja Velike Šipnije na osnovu odluka nedavne Konferencije u Bujanu.

11. O kurdskom pitanju videti u (Gerard Chaliand (urednik), A People Without a Country: The Kurds and Kurdistan, Interlink Publishing Group, 1993; Quil Lawrence, Invisible Nation: How the Kurds’ Quest for Statehood is Shaping Iraq and the Middle East, New York: Macmillan, 2008; Michael M. Gunter, The Evolving Solution to the Kurdish Problem in Iraq and Turkey, London−New York: Palgrave−Macmillan, 2008; Cenk Saraçoglu, Kurds of Modern Turkey: Migration, Neoliberalism and Exclusion in Turkish Society, Tauris Academic Studies, 2010).

12. U čitavoj Evropi i Evropskoj Uniji Francuska i Švedska su dve najcentralističkije, tj. dve najantifederalističkije države. Za razliku od njih, jedna „nedemokratska“ Rusija je federativna država.

Dr. Ibrahim Rugova kao lider LDK je ove terorističke akcije svojih saplemenika u UÇK uniformama zvanično tretirao kao „provokativnom montažom srpskih vlasti“ (Mirko Čupić, Oteta zemlja. Kosovo i Metohija (zločini, progoni, otpori…), Beograd: NOLIT, 2006, str. 249).

13. Za vreme pobune crnačkog stanovništva Los Anđelesa protiv policijskog terora belaca 1993. g. na ulice ovog grada federalne vlasti SAD-a su izvele tenkove.

14. Jermenija je 2012. g. prekinula diplomatske odnose sa Mađarskom samo zato jer je sud u Budimpešti oslobodio azerbejdžanskog oficira ubicu svog jermenskog kolege na zajedničkom NATO treningu u Briselu. Tako to rade oni koji imaju bar mrvice samodostojanstva.

15. O nelegalnom i nelegitimnom (tj. banditsko-razbojničkom) ratu NATO pakta protiv Savezne Republike Jugoslavije od 24. marta do 10. juna 1999. g. videti zapadni dokumentarni film iz tri kratka dela: http://youtu.be/joaNkHKxapk, http://youtu.be/Gaz8rzUW0Lc, http://youtu.be/K4vzr8l3FvU.

16. Godine 2012. Nobelovu nagradu za mir je dobila Evropska Unija kao kolektiv. O ulozi Evropske Unije u direktnom podržavanju etničkog čišćenja KosMeta i narko-terorističke šiptarske UÇK vlade u Prištini nakon juna 1999. g. videti, između ostalog, u dokumentarnom filmu Borisa Malagurskog: Kosovo: Can You Imagine? iz 2009. g.: https://www.youtube.com/watch?v=9nHWsWOgtiw&list=PL999EB6ACC07FC959&index=1.

17. Hannes Hofbauer, Eksperiment Kosovo. Povratak kolonijalizma, Beograd: Albatros Plus, 2009, str. 167. Dnevnik “Koha Ditore”, inače, daje na svojoj veb stranici vremensku prognozu za tri glavna šiptarska grada: Prištinu, Tiranu i Skoplje (http://www.kohaditore.com).

18. Hofbauer, ibid.

19. Martovski pogrom na Kosovu i Metohiji: 17−19. mart 2004. godine s kratkim pregledom uništenog i ugroženog hrišćanskog kulturnog nasleđa, Ministrarstvo kulture Republike Srbije i Muzej u Prištini [sa izmeštenim sedištem], Beograd, 2004, str. 8 (http://www.crucified-kosovo.eu/MarchPogrom2004.html).

(www.pfass.info – dr. Vladislav B. Sotirović, Srbin.info)

KOMENTARI



14 komentara

  1. robokap says:

    Poštovanom autoru.Vaša NEISTINA je da su prestali da šalju ŠIPTARE u JNA .Ja sam otišao 15.9.1987 u JNA i pola moje batrije su bili ŠIPTARI SA KOSOVA.Jedino nisu davali požarstvo ,dežurstvo i išli na stražu.Na bojevom gađanju smo mi SRBI stojali iza njih i brojali ispaljene metke.

  2. nedo says:

    robokap Says: Istina! Ja sam armiju sluzio 1991/92 god u Mostaru i mogu vam reci da je siptara bio prilican broj. Mnogi su ostali do kraja vojnog roka ukljucujuci i 60 dana produzenja da bi dobili pasos za odlazak preko. Secam se da smo napravili pobunu zato zasto je siptarima dozvoljeno da budu u kuhinji pa su ih potom rasporedili na neke sporedne duznosti!

  3. Miro says:

    Tudjman je imao brata Stefeka,koga su ubile ustase,te on svoju knjigu "Ratom protiv rata" posvecuje svom bratu Stefeku.Inace F.Tuddjman je bio u Domobranskim formacija,pa je poslije bratovog ubistva presao sa svojom jedinicom u Partizane. (Imao sam tu knjigu i mislim da mu je to i bila doktorska dizertacija)

  4. Goran says:

    Lažima se ne dolazi do istine... autor očigledno nema blage veze o historiji Srbije pa lupeta kao maksim po diviziji... Vrlo tužno, u suštini je to antisrpski tekst... Ono "dr." pretpostavljam da znači DRUG a ne doktor jer ako je doktor onda je njegov doktorat pod velikim upitnikom...

  5. rastko says:

    Pogledati fotografije sa Rugovine sahrane.Zasto albanska zastava koja prekriva kovceg ima Davidovu zvezdu?Pitam se,pitam se.Pitajtese i Vi i odgovor potrazite. S postovanjem!

  6. Nadja says:

    Mislim da je autor obican primat da ne kazem nesto ruznija , moj savet, da prestane sa terminom "precani" ... Stid me sto disemo isti vazduh ! Skotovi-nasi sunarodnici su gori od stranih zlocinaca -najostrascenija mrznja je, kada te mrzi sunarodnik !!! „U zemlji slepih jednooki čovek je kralj.“

  7. Marko says:

    Uvaženi"doktor" je najobičniji primitivac koji je ovaj tekst,navodno o Rugovi iskoristio za sejanje nove,stare međusrpske mržnje,uporno apostrofirajući tzv,prečane,Crnogorce i druge u negativnom kontekstu.Da ga podsetim da je i patrijarh Pavle bio prečanin.I Tesla i Pupin i Njegoš i Dučić i Milanković i nema poterbe da više nabrajam.Kao što su i časni Srbi bili i mnogi rođeni ovde u Srbiji.Ne znam gde je ovaj tzv.doktor rođen,nije ni važno,ali svakako nije častan.

    • Šumadija says:

      Ti očito i spadaš u te prečane ali nije jasno zašto se ne vratiš nazad u svoju Prečanijadu. A autor teksta je iz četničke centralne Šumadije a ne sa Banije i Korduna kao Šesta lička i Deseta krajiška

  8. dr. Danilo says:

    bezvezan tekst

    • Šumadija says:

      Čekamo da ti napišeš bolji

  9. Milos says:

    Vas tekst je zamoran, dugacak, vulgaran i posle treceg pasusa sam odustao, smatram da nemate pravo da zastupate bilo cije misljenje.

    • Šumadija says:

      Očigledno da tekstove na sajtu E-novine čitaš do kraja jer ne smaraju a i tačni su. Možeš i da ne dolaziš ovde da čitaš smaranja

  10. JaOsobno says:

    Odlican text, a komentari jos bolji. Sve bazirano na umotvorinama bolesne mrznjom osakacene duse, a sukladno tome i brojni komentari. A vasa domovina-pravo je cudo da jos postoji- s tolikim brojem okuzenih duhova. I nepojmnjivo da se nikako tog zalosnog stanja ni ne pokusavate osloboditi.

  11. Jovan says:

    Odlican I tacan tekst. Samo prosiptarske komunjare pljuju po autoru i clanku

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *