Шћепан Мали и Рако Козаревац

Šćepan Mali i Rako Kozarevac

27 marta 2015

vlada-dimitrijevic1 6797 Piše: Vladimir Dimitrijević

UMESTO UVODA

Jednoga dana, Srbi (ako ih bude) čudom će se čuditi kako su se njihovi preci brukali u drugoj deceniji 21. veka kada su išli za utvarama, verujući u laži o „EU integracijama“, „Beogradu na vodi“, stranim investicijama, koje bi prozrelo i dete iz Andersenove bajke „Carevo novo odelo“. Ali, očevidnosti se često ne poimaju jer smo im preblizu. Zato je u smutnim vremenima potrebna distanca da bi se očito sagledalo, pri čemu tu distancu, zahvaljujući svojoj arhetipskoj dubini, često obezbeđuju značajna dela nacionalne književnosti. Zato podsećamo na lektiru neophodnu za razumevanje epohe u kojoj smo se obreli.

O ŠĆEPANU MALOM

Treći veliki spev Njegošev, posle „Luče mikrokozma“ i „Gorskog vijenca“, jeste „Lažni car Šćepan Mali“. On govori o samozvancu koga, za vreme patrijarha pećkog Vasilija Jovanovića – Brkića i mitropolita cetinjskog Save Petrovića, Srbi iz Crne Gore prihvataju kao ruskog cara, i veruju mu, uprkos dokazima ne samo njegovog kukavičluka u boju, nego i svedočenju ruskog izaslanika da je reč o smutljivcu. Čak i patrijarh Vasilije poveruje lažnom spasitelju, pa iskusni Turci kažu – „patrika je velika budala“. Ovaj spev je bio, sve do Žarka Vidovića i Mila Lompara, malo tumačen – i  to ne samo iz književnih razloga (jer je veoma bogat značenjima), nego, pre svega, zato što je neprijatan za „patriotsko“ čitanje. Naime, Njegoš je u njemu pokazao šta će biti sa Srbima ako se odreknu svog zaveta sa Hristom, a budu se uzdali u lažnog mesiju koji će ih spasiti bez napora sticanja istorijske svesti.

Ono što pri čitanju „Šćepana Malog“ izaziva nelagodnost jeste niz  stihova skoro istovetnih onima u „Vijencu“, pri čemu ih izgovaraju lažovi poput Šćepana, ili lukavi plemenski glavari koji imaju neposredne koristi od dotičnog, ili prevareni Srbi koji idu za njim. (Recimo, narodne stihove o opredeljenju cara Lazara za nebesko, kod Njegoša izgovara arhilažov –  Šćepan Mali ). Dok se sve ne sruši, ne vredi ubeđivati obmanute. Iguman Teodosije Mrkojević prozire Šćepana, ali niko ne prihvata njegova prozrenja, pa mu ostaje samo da bude ironičan  i da čeka da se narod otrezni od zanosa lažovom. Jedini koji ga i prozire i ne pokorava mu se je svetac – mladi Petar Cetinjski, koji odbija dar iz Šćepanove ruke.

U svom tumačenju, Žarko Vidović upućuje na činjenicu da narod prihvata prevaranta zato što ne živi dubinama zavetne hrišćanske matrice nego površnošću epskog, koje je naivno jer istorijske svesti nema bez svesti o zlu(1). Milo Lompar ukazuje na antihristovsku prirodu Šćepana Malog, na njegovo ništavilo koje,ipak, pokreće sudbinske procese, pa je zato reč o „demonstvu lakrdijaša“(2).

O RAKU KOZAREVCU

Veliki književnik, Grigorije Božović, nevin ubijen od komunista 1944. u Beogradu, ostavio nam je, između ostalih, priču „Rako Kozarevac“, smeštenu u Ibarski Kolašin. Rako je sin Obrena, prvog domaćina u nahiji. Lenština i neradnik, doživeo je da ga, posle očeve smrti, vredna i čestita braća odele i uklone iz porodične zadruge. Živi u prljavoj čatmari, bez odžaka. Istovremeno, misli o sebi visoko, i zlostavlja ženu i decu što je dospeo u takvo stanje. Kad sin i ćerka porastu, na njih ne sme, ali ženu i dalje kinji. Pred decom se pretvara da nasilje čini iz nemoći, jer mu je teško što je siromah, i nastoji da izazove sažaljenje; naravno, ne kaje  se zaista, nego glumi pokajanje. Grigorije Božović zapaža njegovu zamišljenost, po kojoj bi neko sa strane rekao „da brine veliku, duboku do bola, gorku i mučnu narodnu brigu“. Kad ga ćerka razobličava, on veli: “Lažem od kako pamtim sebe. Lažem. Ali lažem sebe. Vidim da mi ništa moje ne valja, pa bih htio da bude bolje. Da me đeca blagosiljaju, a selo zavidi. Zaželim to pa se zanesem, zborim onako, a vama se čini da lažem/…/Počeo sam vjerovati u svoju laž i zanos. Učiniću najzad nešto krupno i strašno. Zadiviće se jednom ako ne cio Kolašin, a ono naše Kozarevo. Viđeće ko je Rako Kozarevac! Viđećeš i ti, dijete!“(3, 53)

Da bi učinio veliko delo o kome mašta, Rako Kozarevac od svoje kćeri Živane krade dukat, i odlazi u han u Vuči, kraju gde ga niko ne zna, predstavljajući se kao sopstveni brat, Miljko, čuven domaćin, i pričajući, u suzama, kako mu je ogromno stado ovaca upropastio metilj, pa on sada treba da nabavi novo, ali nema novca. Bogati Hasan-beg Pešterac sažali se na tobožnjeg Miljka, i proda mu ovce, s tim da mu ovaj isplati dug do početka zime, dok stekne potrebnu svotu. Kad se vrati u selo, Rako izmišlja različite priče o poreklu novca za koji je kupio stado, a bratu se hvali kako mu je pomogla Kraljevina Srbija, jer znaju da je on sin čuvenog Obrena. U laž koju priča iskreno veruje. Da bi dokazao svoju veličinu, on ovce kolje i prodaje, i troši tuđe, nezarađeno,  da svi znaju da mu nema ravna nadaleko.

Kada Šajin–beg treba da dođe po svoje, Rako konačno dobija priliku da dokaže svoju „vrednost“: on upada u Kozarevo, koje slavi  Svetoga Jovana, slaže da je ubio Turčina i da dolazi kaznena ekspedicija koja će ih satrti. Njegovi zemljaci, u ogromnom strahu, sa decom i malim zavežljajima u rukama, hitaju ka slobodnoj Srbiji, a Rako ih vodi. Usput, on uživa u  novoj ulozi: “Barem će se pričati za naše koljeno…Pričaće se, Gospoda mi Boga, za Raka Kozarevca(…) Jeste da je grehota za malu decu da se ovako stravljuju i muče, ali neka vidi Kozarevo, Kolašin i ceo svet šta sve on može pripremiti. Neka ostane priča o Raku Kozarevcu“(isto,59).

Kada skrhani stižu na cilj, Rako kaže da ih je obmanuo, i ispriča šta se stvarno desilo. Miljko, na ivici očajanja, pita ga zašto ne reče istinu, pa bi mu braća dala pare da plati Šajin–begu. Rako, međutim, otkriva svoju pravu motivaciju: “Pa da mi se sjutra smijete…(…) I vi sjutra da vazdan pijete i veselite se, a ja da se pod sramotom kamenim u mojoj kolibi,a?…(…) Tako, i Rako je Obrenov sin: tako, bilo me ne odvajati, pa ti ja nikad ne bih donio bijedu u Kozarevo“(isto,61). I dovršava, ruganjem svima koji su ga uzeli za vođu: “I evo učinih što sam poželio. Rasprših cijelo selo, te ste sad svi sirotinja kao i ja. A vi nikada ne biste mogli povjerovati da ja mogu ovako nešto učiniti.(…) Da jednom znate ko je Rako i da on nije samo vaša maskara kozarevska!“

Priča se završi nestanakom vođe u ponor koji „još jednom iskezi zube, đavolski zakikota, pa kao avet probi ljudsku lesu i šmugnu niz surdulinu“(isto).

O ČEMU JE REČ? 

Ugledna  književna kritičarka, dr Jasmina Ahmetagić, u svojoj knjizi „Nevidljivo zbivanje“, bavi se analizom lika Raka Kozarevca, koji je jedan od mogućih tipova tzv. „dinaraca“, poznatih po epskim zamasima, ali i promašajima, junaštvu, ali i taštini, heroizmu, ali i nihilizmu. Ona ukazuje na to da je Kozarevac kriv što je raskućio svoju kuću, ali ne želi, jer nema nameru da ulaže pokajnički trud, da se preispita i dođe do pravog zaključka o svojim postupcima. Kada je kao domaćin propao, on je išao po krčmama i trošio ono što je njegova žena zaradila, jer je u njegovom životu presudno bilo to kakav utisak ostavlja na druge, a ne šta  je zaista. Još je Blaženi Avgustin uočio da ima razlike između onoga ko retko i nerado laže i lažljivca – ovaj potonji uživa u tome što čini, laže da bi izgradio virtuelnu stvarnost u kojoj se njegovo „ja“ oseća grandioznim. Kada Rako Kozarevac povede nesrećni narod ka Srbiji, slagavši da Turci dolaze da ih sve pobiju, on proizvodi lažni događaj čije će posledice biti stvarne.

Jasmina Ahmetagić kaže: “Božovićev junak kontinuirano, i u svojim dijalozima i monolozima, govori o sebi u trećem licu, doživljava sebe kao lik na filmskom platnu. /…/ Devijantnost Rakovog karaktera se i sastoji upravo u tome što njega ne privlači podvig, već mogućnost da vlada, da zauzme polje moći – jedino na tome može počivati njegovo osećanje ponosa zbog štete koju je naneo svojim bližnjima. Upravo ta želja za dominacijom i fantazija o moći manifestacija je narcističkog, grandioznog aspekta njegovog paranoidnog karaktera. Rako želi da ovlada drugima kako bi ih porazio, što ukazuje na grešku u percepciji realnosti, tipičnu za paranoidnu svest: drugi su neprijatelji, a Rakova želja da bude u centru pažnje ide ruku pod ruku sa osećanjem gonjenosti. /…/Sredina, po mišljenju Raka Kozarevca, ima lični odnos prema njemu, a personalizacija je jedan od konstrukata paronoidne mentalne strukture: Rako u druge projektuje neprijateljstvo koje postoji u njemu samom, te, kao i svaka paranoidna svest, i svest ovog junaka u drugima vidi uzrok vlastitog besa. U tom je smislu Rakova oholost i ravnodušnost prema patnji koju drugima nanosi, u njegovom osećanju, legitiman odgovor na neprijateljstvo i odbrana vlastite grandiozne misije“(isto, 59-60).    

Videći ostvarenje sebe u dominaciji nad drugima, Rako Kozarevac postaje lažni mesija – antihrist, i nestaje pošto je naneo najsnažniji mogući udarac zajednici iz koje potiče.

UMESTO ZAKLJUČKA

Kad odabere Šćepana Malog ili Raka Kozarevca za vođu, srbski narod se nađe na ivici ponora. Hoće li konačno pasti u ambis, zavisi od  istorijske svesti savremenika. A nje nema bez svesti o zlu. O tome je i ovaj ogled.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *