Sećanje na putovanja iz sedamdesetih

Sećanje na putovanja iz sedamdesetih

20 маја 2014

Nebojsa-KaticPiše: Nebojša Katić

Preturajući po starim papirima, našao sam par putopisnih tekstova koje sam objavio kao student, pre više od 35 godina. Tekstovi po sebi nisu bitni i imaju sentimentalnu vrednost samo za mene. Bitan je, verujem čak veoma bitan, samo društveni kontekst u kome su tekstovi pisani, i to je jedini razlog zbog koga sam želeo da ih podelim sa čitaocima.

Svaki letnji studentski raspust od 1974. do 1977. sam koristio za velika Inter Rail putovanja po Evropi koja su trajala po mesec dana. Jedini izuzetak je bila 1976. godina kada sam otišao u SAD, radio dva meseca, a potom dva meseca putovao po Americi i Meksiku.

Jugoslovenski pasoš je omogućavao da se bez vize putuje po zapadnoj Evropi, i samo je Španija (pod Frankom) zahtevala vize i dosta teško ih davala. (Ta politika se nastavila i par godina posle Frankove smrti).

Najveći deo paprenih troškova putovanja sam finansirao sam, baveći se raznim studentskim poslovima. Najveći broj mojih prijatelja je takođe zarađivao i putovao. Za nekoga ko je hteo da radi posla je uvek bilo. Podrška roditelja je bila pre svega psihološki važna.

Oko sto Inter Rail karata je prodavano godišnje u Srbiji tih godina, a otprilike desetina je otpadala na moje gimnazijske prijatelje. Mali broj studenata je pravio ovu vrstu putovanja jer su troškovi bili visoki, putovanja su bila naporna. Jadransko more je tada bilo lepša i lakša alternativa. Svejedno, ko je želeo, imao je i slobodu i mogućnost da putuje.

NACIONALNO IZJAŠNjAVANjE NA STANICAMA

Na prvo putovanje sam krenuo noseći zeleni, lovački ranac koji sam pozajmio od Nenada. Ranac je bio loš, težak i napravio mi je rane na ramenima, pogotovo što je bio pun konzervi koje sam nosio iz Beograda. Po Nenadovoj dozvoli ranac sam bacio kada sam u Londonu, koji je tada bio vrlo jeftin, kupio „pravi“ putni ranac sa metalnim šipkama.

Ironija je htela i da sam na put po Evropi ja, deklarisani rusofil, krenuo sa rancem na kome je između ostalog pisalo i „Ja mrzim Brežnjeva“. Nenad je bio sin visokog državnog funkcionera, veoma inteligentan i veoma duhovit. Nažalost, Nenad je preminuo i ovo je moje malo sećanje na njega – ranac je poslužio kao povod.

Najveći deo svih putovanja sam prošao sam, i veoma retko sam sretao putnike iz Jugoslavije. Par susreta koje sam imao pomogli su mi da bolje razumem smer političkih procesa u Jugoslaviji sa jedne drugačije strane.

Na Iberijskom poluostrvu na jednoj železničkoj stanici sreo sam dva hrvatska studenta. Bili su pristojni mladići, ali sam uočio neobičan fenomen. Za razliku od mene koji sam na pitanje odakle dolazim uvek govorio da sam iz Jugoslavije, oni su uporno govorili da su iz Hrvatske. U dlaku isti fenomen sam video i kada sam u Beču sreo par devojaka iz Slovenije koje su bile na kraju svog Inter Rail putovanja. Ni one nisu dolazile iz Jugoslavije, dolazile su iz Dežele.

U političkom smislu sam bio daleko od naivnog, ali mi se nacionalno izjašnjavanje na stranim železničkim stanicama činilo besmisleno narcisoidnim, tim pre što se i za „veliku“ Jugoslaviju nedovoljno znalo.

Evropa je bila preskupa za nas, i u pravilu sam bio gladan tokom najvećeg dela putovanja. Spavao sam nekomforno, gde se moglo ili gde sam se zatekao. Sve to nije bio veliki problem i nikada nisam pomišljao da odustanem. Možda najvažnije iskustvo koje nosim i koje je i povod za ovaj tekst, vezano je za našu integrisanost ili bar za mogućnost integrisanosti u Evropu i svet.

Tokom ovih putovanja osećao sam se potpuno ravnopravno, zapravo „ravnopravnije“ od zapadnjaka koje sam sretao. Bio sam informisaniji, bolje obrazovan i zainteresovaniji za svet od njih iako su oni bili deo tog velikog sveta.

Slušali smo istu muziku, gledali iste filmove i čitali smo iste knjige. Senzibilitet i ukusi su nam bili slični. Život između Istoka i Zapada mojim je sunarodnicima davao i specifičnu vrstu lucidnosti i otvorenosti na obe strane. U polemikama i razgovorima na putovanjima, baratali smo sa mnogo manje stereotipa i klišea i imali smo više polemičke okretnosti. Bar je to meni tako izgledalo.

NEOBJAVLjENI PETI TEKST

Dobro školsko obrazovanje, Politika, NIN, Književne novine, Književna reč, zagrebačko Oko, Džuboks magazin, televizijski programi kulturnih sadržaja itd. davali su nam odličan pregled globalne scene. Informacije su bile fokusirane na „važno“, na pozitivnu selekciju sadržaja koji su iz sveta stizali do nas. Jugoslavija je tih godina, u vremenu pre Interneta i kablovske televizije, bila bolje i kvalitetnije integrisana u svet no što je to danas.

Tekstovi u prilogu su pisani za omladinski komercijalni nedeljnik Zdravo. To je bilo Politikino izdanje koje je izlazilo nekoliko godina, a potom se ugasilo. Možda će se stariji čitaoci setiti simpatičnog reklamnog slogana koji je glasio ovako:

„Hej čoveče, šta to radiš?

Zar ne vidiš, čitam Zdravo!

E, pa onda imaš pravo.“

Nenad je našao „tezgu“ u ovim novinama, pa smo povremeno objavljivali svoje amaterske putopise. Zdravo je to odlično plaćao, zapravo, plaćali su fantastično, bar iz studentskog ugla. Naravno, pisao sam pre svega za pare, ali sam pisao i sa željom da podstaknem mlade na putovanja.

Objavio sam, ako me sećanje ne vara, samo četiri teksta. Prvi je bio ponajviše o Londonu, ali je taj tekst po svoj prilici izgubljen. Dva teksta sam sačuvao u celini, dok reportaži iz SAD koja je bila najduža, na četiri strane, dve poslednje strane nedostaju.

Postojao je i peti tekst – sa putovanja u SSSR. Napisao sam ga, predao redakciji, ali je posle dugog oklevanja redakcija odlučila da ga ne objavi. Tekst je bio previše afirmativan, previše proruski obojen. Redakcija se nikada nije mešala u tekstove koje sam pisao, nikada nisu ni reč u njima promenili, ali taj poslednji tekst nije mogao da prođe. Nisam se ljutio, a redakcija je možda bila u pravu što ga nije objavila. SSSR sam tih godina gledao kroz ružičaste naočare i bio slep za ono što se nije uklapalo u moju idealizovanu sliku.

Putovanja su mi veoma pomogla da se osetim građaninom sveta i da ga bolje razumem. Možda su ta iskustva odlučujuće odredila moj pogled na svet i dala mi veliku slobodu kretanja u njemu. Gotovo sve što sam želeo da vidim video sam na vreme i na najlepši način. Beogradski student iz socijalističke zemlje je tih sedamdesetih godina mogao da putuje gde je želeo i da se svugde oseća kod kuće. Zato je i povratak sa putovanja bio lep.

(Blog Nebojša Katić)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u