Секунда дуга десет година

Sekunda duga deset godina

13 avgusta 2015

Muharem Bazdulj 345Piše: Muharem Bazdulj

Dok se svi mi ovde u Bosni, Hrvatskoj i Srbiji bavimo svojim godišnjicama, bolno lokalnim, jer – da se ne lažemo – ni Srebrenica ni „Oluja” ostatak sveta ne zanimaju previše, usprkos predlozima rezolucija, diplomatskim depešama i medijskim prenemaganjima, svet se bavi svojim. Poklopilo se, eto, da su i naše i svetske godišnjice ovog leta „okrugle” i jubilarne. Od 1995. prošlo je dvadeset, a od 1945. sedamdeset godina. Ceo svet je tako ovih dana obeležio punih sedam decenija otkad su bačene atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. Bomba na Hirošimu je bačena šestog avgusta, a baš danas se navršava tačno sedamdeset godina od dana kad je i na Nagasaki bačena atomska bomba.

Raspisali su se o ovim godišnjicama svi svetski mediji i agencije. Pre tri dana, Beta je ovako plasirala informaciju AP: „Nuklearni napad na Hirošimu, izveden pre tačno 70 godina, do danas je odneo, kako se procenjuje, oko 300.000 žrtava. Od 6. avgusta 1945. godine, kada su SAD bacile atomsku bombu na japanski grad, čime su ubrzale okončanje Drugog svetskog rata, do kraja te godine u eksploziji i od povreda i bolesti uzrokovanih radijacijom stradalo je oko 140.000 ljudi. U naredim godinama, sve do danas, mnogi preživeli su umirali od leukemije i drugih bolesti uzrokovanih radijacijom, ali niko sa sigurnošću ne može da kaže tačan broj žrtava bombardovanja. Nijedan američki predsednik nikad nije posetio ni Hirošimu ni Nagasaki, niti su se SAD izvinile za bacanje atomskih bombi”. Ovlašno sam pogledom preleteo citiranu vest, a fraza „stradalo je oko 140.000 ljudi” zazvučala mi je poznato. Stotinu i četrdeset hiljada ljudi predstavlja celokupno stanovništvo nekog za naše uslove povelikog grada, poput Kragujevca ili Subotice. Ali nije to razlog zbog koga mi poznato zvuči navedeni broj. I onda mi sine: „oko 140.000” je oficijelno prihvaćena procena broja mrtvih u ratovima što su pratili raspad Jugoslavije. Tačnije, Međunarodni centar za tranzicionu pravdu izišao je pre nekoliko godina u javnost sa procenom od „oko 140.000 žrtava”, dok je Međunarodni fond za humanitarno pravo baratao aproksimacijom od oko stotinu i trideset hiljada žrtava. Bilo kako bilo, procenjuje se da je u Sloveniji stradalo tek šezdesetak osoba, u Hrvatskoj oko dvadeset i jedna hiljada, u Bosni i Hercegovini oko stotinu hiljada, te nešto manje od petnaest hiljada na Kosovu. Neki analitičari ovom zbiru dodaju i nekoliko desetina poginulih u sukobu oko Preševa i oko dve stotine poginulih u sukobu u Makedoniji 2001. godine. Uglavnom, svi naši narodi i narodnosti, udarnički su, punih deset godina, ubijali jedni druge, na sve moguće načine (granatiranjem, streljanjem, klanjem, izgladnjivanjem, bombardovanjem itd.) pa su jedva uspeli da ubiju podjednak broj ljudi koliko je – u jednom jedinom trenutku detonacije – ubila atomska bomba bačena na Hirošimu 6. avgusta 1945. godine.

Nakon šest godina trajanja projekta „Menhetn”, troška od dve milijarde dolara (što je, ekonomisti procenjuju, jednako vrednosti današnjih dvadeset i šest milijardi), rada dve stotine hiljada ljudi u četrdeset laboratorija, bomba je, kažu tumači i analitičari, morala da bude bačena. Ne samo da je Truman hteo da natera Japance da što brže kapituliraju (takođe i u kontekstu ulaska SSSR-a u rat protiv Japana) i ne samo da je javnost želela odmazdu zbog Perl Harbora (Artur Feraru navodi da je oko trinaest posto anketiranih Amerikanaca tokom Drugog svetskog rata držalo da treba pobiti sve Japance, uključujući žene i decu; posle bombardovanja Hirošime i Nagasakija skoro četvrtina anketiranih Amerikanaca želela je da se bombardovanje Japana atomskim bombama nastavi), nego se tražilo i opravdanje za trošenje tolikog novca pošto se valjda mislilo da je novac uzalud potrošen ako se bomba praktično ne upotrebi (izračunato je da je izrada atomske bombe koštala tek neznatno manje od sveg ostalog oružja upotrebljenog u Drugom svetskom ratu: svih mina, granata i avionskih bombi korišćenih u ratnim godinama).

Kakva energetska efikasnost, kazao bi možda kakav cinik: Amerikanac pritisne dugme i odradi ono za šta glupim Balkancima, pa još pola veka kasnije, i to pola veka nezapamćenog tehnološkog napretka na globalnom nivou, treba deset godina. Plus je kod nas još sve bilo i silno primitivno, sa svom tom krvlju, svim tim kostima, masovnim grobnicama, opsadama, mučenjima i srodnim folklorom pedantno opisanim u elegantnim publikacijama zapadnjačkih žurnalista i putopisaca. Ovamo je cela stvar išla mnogo modernije i jednostavnije: „plavičasta svetlost i nešto nalik na strujni udar”, a zatim „vetar snažan poput tornada i crna kiša”.

Da se razumemo, ima nečeg istovremeno glupog i moralno odbojnog u svim relativizacijama tipa „a šta ste vi radili crncima”. S druge pak strane, ima nečeg još glupljeg i moralno odbojnijeg u sklonosti „periferijskih naroda”, a posebno njihovih elita, da „ponavljaju ono što čuju da drugi o njima pričaju i gledaju sebe tuđim očima”. Svako ko s pravom osuđuje laži i huškanja u ovdašnjim medijima devedesetih trebalo bi barem da zna da je na prvoj stranici „Njujork tajmsa” 13. septembra 1945. godine objavljen veliki naslov „Nema radioaktivnosti u ruševinama Hirošime”. S takvim znanjem svaka je kritika verodostojnija. Nema stvarnog „suočenja s prošlošću”, nema „istine i pomirenja”, dok su to šifre i mantre infantilne i nezrele „kritičke inteligencije” koja – nalik deci iz obdaništa – u „međunarodnoj zajednici” vidi tutora i bezgrešan autoritet. Punoletstvo, duhovno i svako drugo, podrazumeva i sposobnost realnog kontekstualizovanja sopstvenog mesta u svetu, bez megalomanije, ali i bez kompleksa niže vrednosti, kao i spremnost da se priznaju sopstvene greške zato što su samostalno prepoznate kao takve, a ne da bi se tobožnjim priznanjem i hinjenim kajanjem umilostivio tutor ili vaspitač. Vreme je da se odraste.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Maksim says:

    Šta je pisac htio da kaže? Je..m li ga ako znam!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *