Seljak Žika iz Knića

Seljak Žika iz Knića

28 juna 2013

dragomir-antonicPiše: Dragomir Antonić

Na Trojice sam bio u Kniću. U smiraj dana me je zateklo nevreme. Počelo je sitnim gradom, koji je ubrzo prestao. Desetak minuta je vladala tišina, kao da je sve zamrlo. Bez daška vetra, cvrkuta ptica, blejanja ovaca. Oblaci iznad Gledićskih planina i Kotlenika gonjeni vetrom napraviše zaokret i krenuše uz nekadašnju reku Gružu. „Ovo ništa ne valja“ – reče Miša, domaćin kod koga sam bio. Bežimo u kuću. Za dva minuta se sve zamrači; poče grad da bije iz sve snage, olujni vetar lomi grane sa stoletnih drveća, mlađe čupa iz korena. Polomi banderu ispred kuće i nestade struje. Ko zna šta se sve u šumi i planini srušilo.

Što vetar ne počupa, to grad polomi. Krenu kiša sa plafona. Potrčasmo na gornji sprat, voda lije iako je kuća temeljno i znalački sagrađena. Oluja podigla crep. Glavni udar se završi za petnaestak minuta, oluja ode svojim putem, kiša lije kao iz kabla, munje šibaju, gromovi tutnje. Muškarci istrčaše iz kuće, i dok sam se okrenuo videh sebe kako držim dugačke merdevine prislonjene uz krov kuće, na kojem je već Miša slagao crep i postavljao najlon da spreči slivanje vode u kuću. Pored njega sin Nikola namešta izvaljen oluk. Pogledah prema komšijama, tamo ista slika. Žika Milutinović trči ka jendeku. Čisti propusne kanale da voda koja teče putem kao potok ne uđe u dvorište i štalu. Sin Dragan na krovu radi isto što i Miša. Gordana trči oko razvaljenog plastenika gledajući sa tugom uništen višemesečni trud. Nema boranije, graška, paradajza, krastavaca, tikvica… nema zimnice. Kiša je lila nekoliko sati. Nikom u Gornjoj mali nije bila potrebna. Nije bila potrebna ni varošici, ali ko da nas neko nešto pita.

NEMA KUKNJAVE 

Na druge Trojice čim je svanulo svi su bili na nogama. Dvorišta prepuna polomljenih stabala. Plodovi kajsija, krušaka, jabuka prekrili zemlju. Između granja i zelenog voća razbijeni crepovi. Sinoć se pružala prva pomoć da se nesreća umanji. Danas se sagledava pričinjena šteta. Šteta velika: bašte uništene, voćke polomljene, plastenici oštećeni. Žiki uništena sazrela pšenica. Za prvi četvrtak ugovorio kombajn da žnje. Sad za tim nema potrebe. Šteta tri hiljade evra. Kad se doda šteta u voćnjaku, dve bašte, plasteniku, ukupan gubitak izađe na sedam hiljada. S tim što se mora znati da kad grad izubija voćku, veliko je pitanje da li će ona moći i iduće godine da rodi, a unuka Marina bi trebalo ove godine da pođe u prvi razred srednje škole.

Školovanje će platiti roditelji i deda Žika. Od čega? Sem pšenice uništen je i ovas, kukuruz ubijen ledenom tučom. Polegao. Istruliće. Raju Mijatoviću uništen sav rod šljiva i kajsija. Verku Zariću uništena veranda i deo krova. Višnje koje su bile spremne za branje netragom nestale. Kad se sve sabere u Mijatovićima, Zarićima, Milutinovićima, Terzićima i drugim u Gornjoj mali napravljena je šteta od stotinak hiljada evra ne računajući uložen svakodnevni rad. Jedna oluja sve poništi.Kad je šteta sagledana odmah se krenulo sa čišćenjem dvorišta, temeljnim prekrivanjem krova, vađenjem povrća iz bašti i trebljenjem onog što se još može iskoristiti. Svi su radili. Stari, mladi, deca. Solidarnost na delu. Uzajamna pomoć i svak je svoj deo posla obavio. U pet popodne ko je Gornjom malom prošao video je čista dvorišta. Kao da oluje i kataklizme nije ni bilo. Tad se selo da se nešto prezalogaji i rakija popije. Gledam ih. Zabrinuti, ali smireni. Nema kuknjave. Ti ljudi koji su ostali bez letine ćute i trpe.

Onda otvoriš novine i pročitaš da država odvaja 27 miliona evra iz budžeta za finansiranje nevladinih aktivistkinja koje bez imalo srama pljuju po svemu što je srpsko. Grad Beograd njima pokloni zgradu od 500 kvadratnih metara za njihove aktivnosti: ismejavanje svega što je srpsko. Tobož Nataša Kandić, Biserko, Sonja Liht šire demokratiju i brinu o Srbiji.

MNOGO BRIGE – ZA SRBIJU 

Da li o Srbiji brinu radnici u kulturi, samozvani „umetnici“ koji bez imalo srama izađu na ulicu, traže novac od Ministarstva kulture, da bi „umetnička“ dela stvarali. Kad su im dela vredna neka ih prodaju i od toga žive. Nabeđeni punoletni umetnici od četrdeset i kusur godina pa naviše morali bi da shvate da se živi od sopstvenog rada. To vlada kaže seljacima, radnicima, advokatima, zanatlijama…

Da li se radnici u kulturi ikad upitaju ko će Žiki i drugima seljacima platiti štetu koja im je naneta bez njihove krivice? „Umetnici“ koji ne mogu da žive od svog rada neka promene zanimanje. Država je dužna samo da pomaže slepim, gluvim, i na drugi način hendikepiranim licima. Onaj ko nema talenta, a želi da se bavi umetnošću za koju mu Bog nije dao dara, može to da radi o svom trošku. Sigurno je hendikepiran, ali se po evrounijatskim zakonima ne može smatrati hendikepiranom osobom. Zato neka se ugledaju na Žiku iz Knića, koji kad se posao završio reče:

„ Prebolećemo mi ovu nesreću. Znamo mi da pružimo otpor.“

Popi rakiju i ode da se okupa, u novo odelo obuče, da bi stigao na preslavu u drugu Malu. Danas dok slavimo Vidovdan, a zlonamerni pitaju što Srbi vole da slave poraz, neka se sete reči seljaka Žike Milutinovića da bi uvek trebalo pružiti otpor. Mi danas slavimo otpor koji su 1389. pružili Srbi na Kosovu polju. Dok god se ne damo mi smo pobednici. Čuvajmo naše praznike. Čuvajmo Vidovdan. Okupimo se danas u četiri sata popodne ispred Filosofskog fakulteta u Beogradu i šetnjom pokažimo da u nama ima snage i volje da ponosno živimo. Ne zaboravimo srpske heroje: Vojislava Šešelja, Radovana Karadžića, Ratka Mladića koji se bore za čast Srbije u Haškom kazamatu.

(Pecat.co.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *