СЕНКЕ НАД БАЛКАНОМ: Ово су јако битни детаљи који су вам промакли…

СЕНКЕ НАД БАЛКАНОМ: Ово су јако битни детаљи који су вам промакли…

18 децембра 2017

Шта се крије иза пријатељске препирке Нишког и Прше, ко је брадоња Мустафе Голубића, да ли је алузија на надреализам Андреа Бретона намерна или не, зашто је Југа „поцрвенела“ током Другог светског рата, чему опет саблазан модерности, како су Сремски Карловци постали центар руског православља, и који детаљ нисте видели јер га ни нема.

Остало је да погледамо још само две епизоде серије „Сенке над Балканом“, ове и наредне недеље, па да почнемо да сводимо утиске о првој сезони овог остварења које је као тајфун освојило читаво наше лепо полуострво (чак и оне земље које би да не буду део овог лепог полуострва, и у којима се серија званично не приказује).

До тада, остаје нам да се бавимо текућим стварима; некада су то крупне ствари, а некада су то само детаљи. Ти детаљи, које људи махом пропусте да примете а о којима често пишемо, чини се да су најпопуларнији код наших читалаца. И то са разлогом: „ђаво се крије у детаљима“, каже „стара“ изрека (која технички и није баш толико стара, будући да се појавила почетком или средином XX века).

У сваком случају, као и код крупних ствари (попут приче о хомосексуалном опредељењу генерала Живковића или „лудилу“ принца Ђорђа или окултном Друштву Туле или свему осталом о чему смо писали) које наша конкуренција види код нас па преузме (да не кажемо: украде) као да се она тога досетила, можете бити сигурни да ћете ове детаље, као и оне којима смо посветили читаве чланке, прво код нас прочитати.

А детаљи које смо вам спремили за данас јако су интересантни, и покривају збивања у епизодама од пете до осме. Дакле, накупило их се. Нећемо даље одуговлачити, прелазимо на ствар.

1. СРБИЈАНЦИ И ПРЕЧАНИ

У теорији, сви смо Срби: Нишлија колико и Херцеговац, Шумадинац колико и Личанин, Црногорац колико и Кордунаш, Ера колико и Босанац. У пракси, међутим, српство је само кровни национални идентитет који обухвата шаролике локалне идентитете који су понекад међусобно изузетно супротстављени и различити.

Те разлике су последица историјских збивања и другачијих околности под којима су се географске групе унутар српског етноса развијале: једни су били под Турцима, други под Аустријанцима, трећи де факто независни, четврти су се ослобађали од страног ропства раније од петих. Немогуће је да менталитет једног Врањанца буде истоветан менталитету љутог Книњанина. Ово је и данас очито: мораће много воде да протекне кроз Мораву, Дрину, Саву, Дунав, Купу, Вуку, Драву, Босну, Сану, Уну, Неретву, Крку и Цетину, па да се то изнивелише. Причамо о стотинама година даљег развоја, ако до њега уопште дође.

Тензије које су деведесетих година (па чак и данас) постојале између аутохтоних Србијанаца (као становника Србије у ужем смислу) и новопридошлица од преко Дрине нису никаква новост, постоје оне одавно. И то у толикој мери, да смо све до након Другог светског рата и победе комуниста, све прекодринске Србе назива — Пречанима. Зато, што су били „преко Дрине“. То није била реч коју су они сами користили, користили су је Србијанци, који, са своје стране, нису користили реч Србијанци, али ови други јесу (данас реч Србијанац има негативну конотацију, звучи увредљиво, а међутим је тек географски појам који чак није ни етничка одредница: Србијанац је становник Србије, био он Србин или Мађар или нешто треће).

Тензије између Србијанаца и Пречана су, према томе, постојале и у међуратном периоду у којем се одиграва радња „Сенки“; чак, тада можда и понајвише, јер смо се тада по први пут након дугог низа векова нашли у истој држави — Краљевини СХС, односно Југославији. Мало је позната чињеница да је у тренутку атентата на Стјепана Радића и друге чланове Хрватске сељачке странке у Народној скупштини 1928. године, тај Хрват седео одмах поред свог коалиционог партнера, Србина — Светозара Прибићевића, вође Самосталне демократске странке која је у Југославији окупљала управо Србе Пречане.

Разлог због кога се ова чињеница игнорише и поништава, па је стога и мало позната, лежи у томе што се то не уклапа у наратив који смо створили. Бивши црнорукац (па потом белорукац) Пуниша Рачић је, што се нас колективно тиче, пуцао у Радића бранећи част српског народа. Ми се нећемо сложити, али нећемо ни судити о томе; можда је Радићев синовац Павао (убијен на лицу места у скупштини) заиста увредио српске жртве са Кајмакчалана питајући наводно колико та крв кошта да нам је у злату плате, али са друге стране, увредили су их и они који су их свакодневно користили за јефтине политичке поене, за дневну добит, за шибицарење око фотеља и за скретање приче са својих корупционашких афера.

Трећа Божија заповест каже: „Не узимај улазуд имена Господа Бога свога“, и то има своју функцију, јер се честим евоцирањем нечега, то нешто обезвређује; притом, ако вам неко непрестано набија своју жртву на нос, ружна реакција није неочекивана; ако је Павле Радић заиста то рекао, ми њега не правдамо, али сматрамо да све што се догађа треба ставити у контекст и објективно сагледати: ништа није црно или бело. Ево, погледајте Пунишу Рачића: у деценији пре злочина који је починио у парламенту, успео да сведочи против Аписа на Солунском процесу и да у годинама након тога од сиромаха постане мултимилионер, незнано како (помињало се отимање шума од манастира Високи Дечани, што су му и Хрвати пребацивали, отимање каменолома и друге земље, присвајање имовине бивших бегова које је требало разделити обичном народу).

Радикалски посланик из Црне Горе, Пуниша Рачић, пуца на посланике ХСС-а у Скупштини 1928. године. Од ране је касније умро Стјепан Радић. Ово је довело до Шестојануарске диктатуре.

Међутим, у данима који су претходили овом догађају, смрћу се претило и Стјепану Радићу и Прибићевићу, и то је по свему судећи пре свега био сукоб између централистичке политике двора и федералистичких стремљења краљевих противника. Федерализам, или барем аутономаштво, није имало стриктно национални предзнак, нити је нужно водило ка разбијању Југославије, јер је, као што видимо, Србин Прибићевић баш тада кренуо да мења своја стајалишта и да прелази на страну федералиста (његов потпуни заокрет није имао важност након атентата јер су га његови Срби интернирали прво у једном селу, а онда изгнали у Чехословачку).

— Нека Европа чује куд су Хрвати и Пречани дошли! — викао је Иван Пернар из ХСС, након што је Прибићевић питао присутне да ли желе да Европа сазна да се у скупштини прети оружјем.

У том контексту треба сагледати шармантну, надасве пријатељску препирку у „Сенкама“ између двоје кафеџија, Нишког (којег тумачи Милош Самолов) и Прше (којег тумачи Александар Стојковић), а која се одиграва у петој епизоди.

Стјепан Радић, лидер Хрватске сељачке странке којег је Пуниша Рачић упуцао и убио у Скупштини 20. јуна 1928. године.

Њих су двојица, сазнајемо, заједно држали кафану али је та сарадња пропала јер је Нишки од мере за пет ћевапа правио десет. „Да ти ја нисам показао шта је ћевапче, ти не би знао како изгледа“, одговара Нишки Прши, на шта га овај назива „геџом“, старим изразом за сељака који је стекао увредљиву конотацију, посебно се односећи на србијанског сељака. А након што се Прша жалосно запита „због кога је Саву на бурету препливао“, Нишки му каже: „Да се ја питам, боље да си се удавио“.

Дакле, овај разговор, премда недужан и међу пријатељима, ипак је алузија на тај тихи сукоб, тињајућу тензију, неразумевање и културолошке разлике између Србијанаца и Пречана које су тада играле јако битну улогу у друштвеним и политичким збивањима.

2. НАДРЕАЛИЗАМ У СТИЛУ АНДРЕА БРЕТОНА

Након обрачуна испред Главњаче, када су македонски терористи ослободили Хаџи-Дамјана Арсова из заробљеништва (ако тако може да се назове законски оправдано утамничење), док инспектор Тане шета међу мртвима по данашњем Студентском тргу а тада Великој пијаци, одиграва се вероватно најбизарнија сцена коју смо имали прилике да видимо у току свих досадашњих осам епизода.

Инсерт из серије „Сенке над Балканом“. Принтскрин: РТС/Сенке над Балканом
Мада, бизарно није адекватна реч. Реч која најбоље описује ту сцену у којој ратни војни инвалид — окружен мртвим терористима, жандармима и недужним цивилима — пружа ка Танасијевићу своју металну чашу за прошњу, као да се баш ништа није десило, као да је све то за њега савршено нормално, нешто на шта је он навикао и са чим је орођен, као да се живот истог тог тренутка наставио без гледања уназад и око себе, дакле, та реч која најбоље то описује ову сцену гласи: надреално.

Овај чин којим се, поред тога, показује и да је стварно свакоме његова мука највећа, могао би стога бити алузија на надреализам, уметнички покрет који је свој врхунац — будући активан током двадесетих и тридесетих година прошлог века — доживео управо у историјском тренутку у којем се одиграва радња „Сенки“.

Шта више, постоји једна реченица Андреа Бретона, вође тог покрета и најистакнутијег надреалисте, коју је сместио у књигу „Манифести надреализма“, у којој се дословце каже: „Најједноставнији надреалистички чин је ићи низ улицу са револвером у руци и пуцати насумице по гомили, колико год брзо можеш да повлачиш обарач“.

Ситуација коју Бретон описује свакако није идентична ситуацији коју видимо након покоља испред Главњаче, у то нема сумње. Међутим, свако способан за аналитичко размишљање, свако кадар да увиди концепт, видеће да је дух ове две ситуације, или јако сличан или скоро па истоветан. Питање је само: да ли је то урађено с намером, или није. Ми мислимо, или желимо да мислимо, да је намера постојала. Ако јесте, то серији даје додатни квалитет.

3. БРАДОЊА МУСТАФЕ ГОЛУБИЋА

Шеста епизода доноси нам сусрет између два стара знанца, цимера, саборца и бивша црнорукца: Кројача (којег тумачи Ненад Јездић) и Мустафе Голубића (којег игра хрватско-херцеговачки глумац Горан Богдан). Њихов рандеву се одиграва на тајној локацији која има некакве везе са угашеном „Црном руком“ (коју је краљ Александар закопао намештеним Солунским процесом о којем смо већ писали), будући да су симболи ове организације свуда по њој расути: Аписова и слика Војислава Танкосића поред којих горе увек упаљене свеће, зидни цртеж заставе са лобањом, натпис „Уједињење или смрт“.

У једном тренутку, након Мустафине констатације да се он и даље бори за уједињење а да је Кројачу остала само смрт, да би им Танкосић обојици „барем уво одрезао“ али да би Апис боље разумео зашто је он, Мустафа, постао комуниста док би Кројача „богами тешко“ разумео, овај будући генерал НКВД-а пита свог саговорника за његовог газду, помињући да се прича да му је „веран к’о пас“.

— К’о и ти оном твом брадоњи што је рикн’о од сифилиса, а ничим те није задужио — одговара му Кројач.

О ком брадоњи прича? Око овога стварно не би требало да буде никакве дилеме, али се чини да дилема ипак међу знатним бројем људи постоји. Па, да је решимо: брадоња је Владимир Иљич Лењин.

Да ли је он умро од сифилиса? Тако се причало, а прича се чак и данас. Наводно је закачио ту болест од неке париске проститутке, а неслагање поборника ове тезе постоји око питања да ли је имао мождане ударе који су тиме били изазвани, или их пак уопште није ни имао. Чувени руски научник Иван Петрович Павлов (1849-1936) написао је у једном извештају да је „револуција дело лудака са сифилисом мозга“.

4. ПОБЕДА КОМУНИСТА НИЈЕ ЗАВЕРА

Најлакше је за победу комуниста у Другом светском рату на тлу Југославије оптужити друге: Черчила, Стаљина, Рузвелта. Тај наратив, који каже да је Техеранска конференција била пресудна да се са подршке четницима пређе на партизане, збиља је понижавајућа за наш народ, јер сугерише да смо ми сами по себи неспособни за самостално деловање и управљање сопственом судбином. Поред тога, и поред чињенице да игнорише четничку колаборацију са окупатором, она имплицира да је у нашој земљи баш све било супер, и да никаквог разлога није било да се „поцрвени“.

Невероватно! У земљи која је морала да доноси леx специалис да би привремено спасила до гуше задужене сељаке од зеленаша, у земљи у којој је 90 одсто сељака било неписмено, у земљи у којој су класне разлике биле израженије него што то данас можемо и да замислимо, у земљи у којој је 1920. године на локалним изборима у Београду, Загребу, Нишу, Осијеку, Скопљу, Краљеву и другде, победила Комунистичка партија Југославије, у земљи у којој је та странка исте године освојила треће место на изборима за Уставотворну скупштину Краљевства СХС (са 12,4 одсто гласова није била далеко од Југословенске демократске странке са 19,9 и Народне радикалне странке са 17,7) па потом била забрањена од стране режима и прешла у илегалу — у таквој, дакле, земљи није била потребна никаква Техеранска конференција, или Кримска, да би на власт дошли комунисти.

А управо је то стање, у којем се налазило наше међуратно краљевство, описано у убојитој реченици коју у разговору са бароном Врангелом (тумачи га Александар Галибин) изговара државни тужилац Војин Ђукић (игра га Милош Тимотијевић). Говорећи о бауку комунизма и далековидости краља Александра који је забранио КПЈ те тако спасао земљу од бољшевизације, Ђукић каже генералу: „Народ брзо поцрвени кад је гладан“.

Нажалост по све нас — јер је са ове временске дистанце јасно да би боље било да нисмо ни постали социјалистичка земља — никоме у краљевини тада није падало на памет да проблем реши тако што ће нахранити народ и дати му правду коју је тражио. Да су то урадили, да се окренули воденицу на социјалну државу, правну, ону која штити обичног човека, да се нису бахатали као што су се бахатили, да нису пљачкали народ и понижавали га, комунисти никада не би победили у Југославији као што нису победили ни у једној земљи која је то схватила.

Али, не, њима је било далеко лакше да забране партију која је хлеб и правду обећавала и да уместо гашења пожара уклоне онога који је на пожар указивао (као да ће пожар нестати ако нико о њему не говори). Једнако томе, многима је данас лакше да оптуже Черчила него да поштено сагледају историјски доказано понашање четника, или да сагледају стварно стање наше ондашње државе, која нажалост ни данас није суштински много боља.

5. СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ, ЦЕНТАР ЦЕНТРА РУСКОГ ПРАВОСЛАВЉА

Након Октобарске револуције, милиони Руса избегли су из своје отаџбине, а земља која их је најбоље прихватила била је управо Краљевина СХС (о томе смо већ писали у два наврата, између осталог и шта су ти Руси које смо пригрлили радили током Другог светског рата). Толико, да су Сремски Карловци постали центар центра руске емиграције и — руске духовности.

Управо је у том српском граду утемељена 1921. године Руска православна загранична црква, од стране епископа и свештеника који нису остали у СССР-у. Међутим, све до 1927. године била је у суштини део званичне цркве, од које се коначно отцепила након утамничења митрополита Сергија од стране бољшевика и последичног договора његовог са комунистима.

Технички, РПЗЦ није имала патријарха, већ се на њеном челу налазио првојерарх, обично неки митрополит који је изабран од стране Светог синода да председава Црквом. Пошто се „Сенке“ одигравају током пролећа и лета 1928. године, првојерарх који прима генерала Врангела у Сремским Карловцима може бити само митрополит Антоније Храповицки (тумачи га Јуриј Назаров).

Е сад, то што поглавар ове изгнаничке цркве није носио патријаршијску титулу зачудиће само слабије упућене: прво, РПЗЦ је била израз отпора против уплива атеистичких комуниста у црквене послове а не расколнички покрет, они су доводили у питање легитимност „црвених“ патријараха а не институцију као такву; друго, Руска православна црква је још од почетка XВИИИ века и времена Петра Великог била без патријарха, сведена практично на државно министарство, са царем као поглаваром, те је стога била навикла на такву, „беспатријархску“ ситуацију (Адријан је свргнут са патријаршијског трона 1700, а наредни, Тихон, изабран је тек 21. новембра 1917. године).

6. САБЛАЗАН МОДЕРНЕ ЖЕНЕ У ПРОВИНЦИЈИ

Бавећи се „Сенкама“ последњих месеци, у више смо наврата указали на значај који се у овој серији даје сукобу између модерног и традиционалног, који се, најблаже речено, разбуктао у том међуратном периоду. Не би било фер да сада пропустимо да укажемо на још један детаљ са тим вези, посебно што је он најекстремнији до сада.

А фер не би било ни према главној глумици Марији Бергам, која тумачи лик Маје Давидовић, јер управо у сцени пете епизоде око којој данас говоримо њен сексипил посебно долази до изражаја. Ради о призору њеног истезања и јутарње гимнастике у селу у које ју је склонио инспектор Танасијевић преко свог зета Прше.

У доњем рубљу, свиленим чарапама и халтерима, наочиглед свих који имају очи да виде, она ради вежбе као да је најнормалнија ствар да се тако показује људима. Нама јесте нормално (мада многима ни данас није), али у том историјском тренутку чинити то у једној руралној средини, у сеоској провинцији, није ништа више него саблазан.

Нико, дакако, не реагује, али то не умањује ефекат на околину, посебно што ми не знамо шта Танетова сестра Миља о томе стварно мисли: њен израз лица не показује да то приватно одобрава иако је са Давидовићевом савршено присна, чак и када она, тек огрнута, настави тако (не)обучена да се шета по имању. Делује да је Миљи најважније да њен супруг не зури као теле у шарена врата.

Дакле, у питању је саблажњавање околине: приказ сукоба модерног и традиционалног, приказ распада конзервативних патријархалних вредности шокирањем руралне популације и малограђана.

7. ДЕТАЉ КОЈЕГ НЕМА

Сви досад побројани детаљи, некима су промакли а некима нису, али детаљ који смо оставили за сам крај овог текста промакао је сигурно свима. Није могао да не промакне, јер га није ни било. Због чега га онда помињемо? Па, зато што је од највећег значаја.

Наиме, детаљ о коме је реч има своје име и презиме, тај детаљ је људско биће, тај детаљ је краљ Срба, Хрвата и Словенаца — Александар И Карађорђевић. Личност је то од највећег значаја за прву деценију и по постојања заједничке државе Јужних Словена, личност која је, шта више, ту државу и створила, а које, осим на портретима, нема ни од корова у досадашњих осам епизоде серије. Да ли ће га бити, видећемо.

Овако, телесно одсутни али кроз своје потчињене вечито присутни краљ Александар, напросто лебди као какав баук над људима и збивањима, као СЕНКА, издвојен од њих, високо горе, недостижан. Са друге стране, будући да генерал Живковић самостално доноси одлуке и кроји свима капу, одсуство Његовог Величанства може значити и да је он представљен као марионета у рукама овог владара из сенке (што би називу серије додало још једну димензију).

Било како било, непојављивање краља мора да буде значајно, и као детаљ мора бити поменуто. Поред њега, мора се поменути и одсуство још неких важних личности Краљевине СХС током пролећа и лета 1928. године. На првом месту, премијера Велимира Вукићевића, који ће поднети оставку месец и кусур дана након горепоменутог Атентата у Народној скупштини који се одиграо 20. јуна (између осталог и зато што су његове новине „Јединство“ позивале на ликвидацију Радића и Прибићевића).

Стјепан Радић, који је умро 8. августа те године од последица рањавања, још је један битан чинилац којег не видимо у серији чија ће се прва сезона, по свему судећи и како се повремено најављује, завршити управо тим крвавим и трагичним догађајима у парламенту.

Ако се, пак, то одигра у претпоследњој епизоди, у последњој бисмо могли видети Антона Корошеца, јединог не-Србина у фотељи председника Министарског савета (односно Владе), будући да је он наследио Вукићевића. Корошецов мандат ће трајати пола године, а наследиће га генерал Живковић који ће тако постати последњи премијер Краљевине СХС а први Краљевине Југославије, која је проглашена десет месеци након увођења Шестојануарске диктатуре краља Александра 1929.

Додуше, зависи да ли је то од некаквог значаја за фабулу или није, односно, да ли су Лонгиново копље и Друштво Туле у вези са скупштинским атентатом или нису. Ако нису, онда једино одсуство од значаја остаје оно краљево.

(Телеграф)

KOMENTARI



5 коментара

  1. Zoran says:

    Meni niej promaklo nista. Ja to ne gledam.

  2. goran says:

    Samo budale gledaju ono sto je namenjeno ispiranju mozga.

  3. Master Yoda says:

    Za INTERMAGAZIN: Koji medij je izvor ovog teksta? U potpisu (fusnoti) piše "Telegraf", a ja ne mogu da pronađem taj tekst u originalu. Mislim da bi bilo dobro da fusnota sa izvorom sadrži LINK na original, i to je informacija, a posebno kod ovako KRITIČKI NASTROJENIH tekstova. S poštovanjem, Yoda

    • robokap says:

      Нашао сам текст у Телеграфу али иницијали су О:С: Значи аутор није смео ово пролупавање да потпише пуним именом и презименом .ПРВА тачка ""СРБИЈАНЦИ И ПРЕЧАНИ"" ко да није писао неки СРБИН него неки ТИТОИСТИЧКИ БОРАЦ СА НЕРЕТВЕ И СУТ ЈЕСКЕ.Појма он нема ко кога назива СРБИЈАНЦИМА А КОГА ПРЕЧАНИМА:Нити познаје историју и менталитет тзв.""ГЕЏОВАНА"" И """ЉУТИХ КЊИЊАНА"".Први По ЦВИЈИЋУ РАЈИНСКИ ГЕЏОВАНИ СТВОРИШЕ САМОСТАЛНУ СРБИЈУ А ЉУТИ КЊИЊАНИ СЛУЖИШЕ ВЕРНО ФРАЊУ ЈОСИФА СВЕ ДО 1918 а гад ЗАГУДЕ 1995 ""БЕЖ ТЕ ПЕТЕ ДА ВАС НЕ УСЕРРЕМ"" па повика и дрека о издаји ТЗВ""СРБИЈАНАЦА који НИСУ ХТЕЛИ ДА ИЗГИНУ ЗА ДЕДОВИНЕ ЉУТИХ КЊИЊАНА :Можемо овако до сутра. То ти је иста прича о ""ШВАБАМА"" и ""НЕМЦИМА"" е за АУТОРА ТЕКСТА """СРБИЈАНЦИ АУСТРИЈАНЦЕ ;ПОДУНАВСКЕ ШВАБЕ И БАВАРЦЕ НАЗИВАЈУ ""ШВАБАМА"" ----КАТОЛИЦИ а ПРУСЕ И САКСОНЦЕ---ПРОТЕСТАНТИ --Немцима.

      • Master Yoda says:

        Hvala Robokape. Bitno je znati IZVOR. Da se zna, jer ima mnogo LAŽNJAKA.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u